Симо Крајишник: Срби заробљени у комунизму, титоизму и југословенству

Јосип Броз Тито

Као Србин из Далмације, изнећу једно сасвим лично запажање које у комбинацији са одређеним историјским чињеницама из не тако давне прошлости, помаже да се лоцирају неке крупне заблуде српског народа, које нас и данас вуку према амбису и пружају изузетно погодно тле за сејање нових заблуда и фаталних политичких грешака, које не само да угрожавају српско културно-историјско наслеђе, већ иду ка потпуној негацији и ревизији неспорних историјских истина на овим просторима, а самим тим, утичу и на егзистенцијалну опасност читавог српског народа.

Овај кратак запис је заснован на строго личном искуству и закључцима до којих се дошло непосредним разговорима са представницима више генерација Срба из Далмације и сублимирањем неких њихових ставова и анализа друштвено-политичке збиље којој су сведочили.

Највећи број мојих земљака, уз часне изузетке, после Другог светског рата, није био свестан политичког момента у коме се нашао. Ни генерације које су већ тада били зрели људи, као ни њихова деца касније, једноставно нису умеле да схвате у каквом идеолошком вртлогу су се нашле.

Манастир Крупа

У Далмацији, у великом делу српског становништва, развио се мање или више фанатични комунизам који је врло често ишао до тоталне негације хришћанства, православља и потпуног игнорисања ,,живих“ сведока српске вере, културе и традиције на тим просторима, оличене у манастирима који датирају још из 14. века (Манастир Крупа 1317, Манастир Крка 1402, Манастир Драговић 1395.)

Тај комунизам, са својом опијајућом идејом братства и јединства, завео је многе Србе који су истински веровали у његове основне постулате. Збацивањем монархије 1943. и успостављњем републике, отворен је брисан простор за несметано ширење ове идеје, погубне за српско национално биће, не само у Далмацији него и на целокупном српском културно-историјском простору.

Лажна, трула и утопијска догма братсва и јединства, никла је на гробљу невиних јасеновачких жртава, на гробљу масовног страдања Срба у такозваној НДХ, на геноциду и несрећи читаве етничке заједнице. Као таква, она је једноставно морала отворити пут за ново страдање, које је своју кулминацију достигло 1991. године, када су наследници поглавникове политике, наставили пут својих очева и кренули да доврше започето.

Хрватско прољеће

Дакле, Срби су негацијом сопственог страдања, одрицањем од Бога, вере и православне традиције, сами себе довели у ситуацију да опет проживљавају оно што су њихови преци проживљавали само 45 година раније. Нису Србима била довољна ни упозорења која су се периодично, планирано и систематски, дешавала на просторима данашње Хрватске, као ни константно одбијање Хрвата да искрено прихвате идеју заједништва. Ни ,,Хрватско пролеће“ 1971. године их није отрезнило. И даље су веровали у лаж, иако су све чињенице говориле у прилог тези да је заједнички живот немогућ.

Са ове временске дистанце гледано, а о томе, између осталог,  сведоче и пописи становништва у Југославији и данашњој Хрватској, јасно је да је Југославија  Хрватима служила само као параван, као привремено решење за реализацију својих уских интереса који су увек значили потпуну негацију српског елемента и историјског права Срба на територије које никада нису биле хрватске. Била је Југославија машина за прање њиховог прљавог веша који се међутим,  може опрати само суочавањем са собом и истинским покајањем. Но, далеко су Хрвати од таквог чина. Управо супротно. Они у јавном дискурсу, непрекидно раде на релативизацији усташких злочина и за сва дешавања на овим просторима оптужују ,,југо-србо-четнички“ фактор и ,,великосрпску агресију“.

Ergo, ,,Југословен“ је био само фиктивни конструкт који је преко ноћи постао  Хрват.  Примери за ове изгубљене душе су безбројни, како у јавном животу, тако и међу нашим бројним земљацима и рођацима који су се одрекли свог српског порекла и постали велики, фанатични Хрвати који презиру ,,вјеру прађедовску“ и све што их асоцира на њихову стварну националну припадност.

Прихватање овог модела  самонегацијe, биo је једини могући начин да се опстане у држави Хрватској.

Када је 1990. године, враг однео шалу, и када је постало јасно да ће доћи и до физичког истребљења Срба, многи су се почели призивати памети, али је било касно. Требало је вадити врућ кромпир из ватре, а то је посао који је вазда, унапред осуђен на пропаст.

Оно што је застрашујуће јесте чињеница да се неки ни тада нису освестили, и да су до последњег дана живели у уверењу да ће потписом лојалности политици Фрање Туђмана моћи наставити миран живот у хрватским градовима. Комунистичка заблуда је била толико јака да су они заиста веровали у суживот и заједништво са Хрватима. Ни хрватске ,,Кристалне ноћи“ нису до краја убедиле наивне Србе да је то крај фантомске творевине, назване Југославија.

Фрањо Туђман и Ивица Рачан

У ову заблуду, што је фрапантно, веровао је и највећи број војних старешина српске националности, које је рат затекао потпуно неспремне у сваком смислу. Уз часне изузетке којих је вазда било у српском народу, нису то били људи који су дорасли моменту у коме су се нашли. Уљуљкао их је вишедеценијски комфор и заблуда једне догме која им је везала и руке и разум. Идеолошка потка у којој су сазревали, онеспособила је њихове механизме промишљања и објективног сагледавања друштвено-политичке реалности.

Оно што је за мене као Србина поражавајуће, јесте чињеница да и данас, постоје високи официри ЈНА, Срби, који себе дожиљавају као Југословене и сматрају да су рат изазвале банде хулигана и националиста. Чак и међу онима који су се освестили од комунистичког опијума и идеје братства и јединства, и који су цео рат провели на фронту, постоји нека меланхолична црта када се данас прича о Брозу. Та сета јасно указује на одсуство стварне спознаје погубности комунизма по српске националне и  културне интересе.

Крфска декларација је потписана 20.07.1917. на Крфској конференцији. Потпписници су били Никола Пашић и Анте Трумбић.

Додуше, агонија није почела ни 1943. ни 1945. године, него неколико деценија пре, 1918. формирањем, заједничке државе са Хрватима и Словенцима, Краљевине Југославије. Наравно, не може се негирати утицај великих сила на сва дешавања на овим просторима, али ипак, заблуде су постојале, а постоје и данас, и без утицаја тих сила. Но, то је година која је по свему судећи, трасирала овај српски тужни пут. Сматрам да је то година српске апокалипсе.

Воскресење Христово

На крају, мишљења сам да смо на пут у амбис кренули оног момента када смо се одрекли Христа, вере, духа, традиције наших предака и када нам је наметнут нови поредак у коме постоји само материја. Та идеја материје се вулгаристички обрачунавала са свим што је сматрала супериорнијим од ње саме, а највише са идејом православља. Православље је ваљало уклонити из колективне свести српског народа, како би се вештачки у ту свест убациле труле, утопијске, мондијалистичке идеје које су нас одвојиле од наших корена. Човек без корена, лак је за манипулацију, па га и најмањи ветар може савити.

Ти ветрови, немилосрдно шибају српску свест, пуних сто година. Они, истина, мењају свој облик и правац деловања, па је тако у једном моменту, ветар комунизма, замењен својим братом мутантом, ветром либералног капитализма. И један и други систем, човека своде на економску животињу, с тим да комунизам акценат ставља на почетак производног процеса, а капитализам на сам крај тог процеса, на тржиште, на обездуховљену концепцију профита по сваку цену.

Такође, треба рећи да либерални капитализам не негира и не руши цркве и манастире као саме грађевине. Његова мета је дух човека. Зато је он још и опаснији од комунизма. Цркве се могу поново изградити, али када једном изгубимо дух, велико је питање да ли је самообнова уопште могућа.

Остаје нам да одбацимо наметнуте догме, да се вратимо Христу, да се вратимо себи, српској ствари, да се самоспознајемо, самообнављамо, негујемо племенити дух и чекамо шансу за повратак на пут са којег смо давно скренули, али који је увек, био и остао НАШ.

 

9 коментара


  1. Сушта је истина да наши људи и даље ридају за одмаралиштима у Макарској и Оливером Драгојевићем.
    Лек = време или ништа, ако инфицирају и своје потомке.

     
    Одговори

  2. У самом тексту нисам посебно апострофирао, али Крфска декларација је документ, који је поставио труле темеље кући која је од самог старта била грађена на илузијама, заблудама и превари.

    Срби су њоме волшебно негирали све своје жртве које су поднели у Балканским ратовима и Првом светском рату, те кренули путем који је по природи ствари морао довести до масовног страдања, које је уследило.

     
    Одговори

  3. 100% tačno. Kao da su nam svrake popile mozak, a komunistička ostrašćenost se pretvorila u demokratsku ostrašćenost sinova i kćeri komunizma.

     
    Одговори

  4. Манастир Св.Аранђела-Крка је саграђен, како званично кажу 1350.године,мада има доказа да је тамо и одраније било светилиште.

     
    Одговори

  5. Просто је фасцинантна упорност и неспособност Цвијићевог супериорног динарског типа да апсолутно никада и апсолутно ни у чему не види сопствену кривицу, већ да се константно оправдава другима. Колико је мојој маленкости познато, у Далмацији, Лици, Славонији, уопште у крајевима (покрајинама) који данас припадају Хрватској, православно становништво се преводило на унију и католичанство стотинама година пре рођења Карла Маркса и пре било какве идеје о „комунизму”. Историјска је и лако проверива чињеница да је православно становништво католичено у области Дубровника још у време владавине Немањића. Е сада, посебно је питање како је могуће да је то изведено у толикој мери и са таквим успехом у свим областима са православним српским живљем. Пођемо ли само од још једне исто лако провериве чињенице да највећи део данашњих Хрвата и скоро апсолутан део „Бошњака” чине Срби католичке односно муслиманске вероисповести, наметнуће се сам по себи закључак да заправо са нама Србима нешто много није како треба. Наша школска историографија забашурује чињеницу да је скоро целокупно средњевековно босанско (српско) племство добровољно прешло на ислам да би сачувало богатство и привилегије и спомиње искључиво турчење данком у крви. Са друге стране, оправдање за унијаћење и католичење се налази у неродним годинама, јер, ето, Срби су просто били принуђени да продају веру за џак брашна или соли. Не знам како вас (и аутора текста и све читаоце), али мене то неодољиво подсећа на данашње време и куповину гласова за 1000 динара и сендвич. Ако погледамо ван сопственог дворишта, сетићемо се да Срби нису били једини у Европи под „комунизмом”, па чак нису били ни најдуже под истим. Имајући то у виду, поставио бих питање и аутору текста и свакоме ко би могао да ми разложно одговори: како је могуће да је „комунизам” једино нас Србе упропастио и никог другог? Руси су прва „комунистичка” држава у свету и живели су у поретку државног социјализма тачно 74 године (спрам наших 48, ако рачунамо од Другог заседања Авноја) и за то време су доживели трансформацију од такорећи феудалне царевине до економске и војне суперсиле, која је послала првог човека у свемир и која је имала најјачу армију коју је свет икада видео и која је такорећи сама поразила Хитлерову Немачку. И поред 74 године у, како ви кажете: комунизму, а од чега 33 године под Стаљином, Руси су и даље остали православни, национално свесни и сачували су ћирилицу као своје једино писмо. Што се латинизирања Срба тиче, ни тај процес није започео у СФРЈ Новосадским књижевним договором него још у Краљевини Србији, док смо били занесени идејом југословенства, која, опет, није комунистички продукт. Од православних народа у нашем непосредном окружењу под „комунизмом” су били Бугари и Румуни, и то као што и сами знате под директном контролом СССР-а, као чланице Варшавског пакта. Можемо ли данас рећи да су те тве нације због тога изгубиле свој национални идентитет? Можемо ли то рећи и за све остале нације које су биле под Варшавским уговором: Мађарску, бившу Чехословачку, Белорусију, па чак и бившу Источну Немачку? Можемо ли то рећи за Кину, која није била чланица Источног блока, а која је преживела Културну револуцију и ипак постала највећа светска економија? Дакле, да коначно изнесем поенту овог свог есеја: највећи проблем који ми Срби имамо је апсолутни недостатак самокритике у било чему. Одмах за овиме долази непросвећеност. Могуће је чак и заменити места овим двема нашим рак ранама, јер је извесно да је недостатак самокритике директно узрокован недостатком просвећености. Тек када будемо схватили да морамо много озбиљније да сагледавамо своје поступке и тек када будемо схватили да нико нема никакву обавезу према нама да нам чини добро или лоше (ово се нарочито односи на наше вечите фантазије да су Руси у обавези да увек иду за нама и исправљају наше грешке), тада ћемо постати нација способна да коначно крене напред и почне да се развија. А први корак ка остварењу тог циља би морао да нам буде да престанемо да вечито тражимо изговоре и оправдања у свима и у свему, осим у себи самима. И за сам крај, термин комунизам сам стављао у наводнике јер комунизам као крајњи циљ друштвеног и државног уређења није постигнут ни у једној социјалистичкој земљи, а мени се барем учинило да му је у тексту дат изразито негативан контекст, у складу са модерним мишљењем у нас у последњих двадесет година.

     
    Одговори

    1. Ако доставите редакцији своје Име и презиме, овај комемтар бисмо објавили као ауторски чланак.

       
      Одговори

  6. Поштовани уредниче, ако сам правилно схватио, желите да објавите коментар који је потписан именом Владимир. Уколико је заиста тако, желео бих да Вам се захвалим на части коју желите да укажете мојој маленкости. Коментар можете објавити под именом Владимир Перић; а само бих хтео да Вас замолим да исправите грешку коју сам направио написавши „Што се латинизирања Срба тиче, ни тај процес није започео у СФРЈ Новосадским књижевним договором…”, јер погрешно наводи на закључак да је СФРЈ био званичан назив државе у време када је договор потписан. Захваљујем Вам још једном и срдачно Вас поздрављам.

     
    Одговори

  7. Владимире, ја као Србин из Крајине, уопште немам никакву сумњу да је било ко други крив за распад нашег националног бића, осим нас самих.

    Тачно је да наш распад није почео комунизмом, али ја само преносим оно што видим код својих старијих земљака, а то је тотално одсуство свести о заблуди тог процеса и његовом погубном утицају на српске националне интересе.

    Масовно католичење, које је историјски претходило, такође није спорно. Ту, можемо поставити питања одговорности, наших елита, Цркве, и нас самих, наравно.

    Овде је специфично поднебље и комунизам је оставио много разорније последице, него што је то могао учинити на неким другим просторима, где је у највишој мери утицао само на економске односе. Овде је пак, превасходно преко титоизма разбио српски поглед, српску ствар, српску националну политику.
    У, сфери, економије, наравно, не видим никакав бољитак, са овим системом који га је наследио, напротив, и у то се не упуштам, већ подвлачим само овај део дезинтеграције Србије и српске националне идеје, која је угушена формирањем Југославије.

    Дакле, сами смо криви, сами смо пристали на оно што је од старта било предодређено да елиминиче српски фактор из овог дела Европе. Не тражим никаква оправдања, већ само трагам за узроцима таквог поступања и генераторима српске дезоријентације.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!