АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ПОМИСЛИМ НА ПОПАДИЈУ

ПОМИСЛИМ НА ПОПАДИЈУ
(народна изрека)

Те године зима је рано дошла. Већ око Ђурђица пао је први снег, такозвани снег опанчар. Он се углавном брзо отопи али је тада због вишедневних ниских температура односно мраза, успео да се одржи.
Сеоски Поп журио је да покоље своје дебеле свиње, убојнице, пре почетка божићног поста.
Пошто је поред Учитеља био једини интелектуалац у селу јер није било ни пруге, ни железничке станице а самим тим ни Шефа исте, Поп је веома, што би се рекло, држао до себе. Запажајући код сељака само њихове лоше особине а не примећујући добре, имао је о њима веома негативно мишљење и одбојан став. Увек је према њима био на дистанци и није прихватао од њих пријатељство, присност, дружење. Сељаци су пак њега сматрали особењаком и уображенком.
Да би неко уопште и био поп један од неопходних услова је и тај да је ожењен. Дакле, са Попом је живела и Попадија. Што се тиче опхођења према народу она је у потпуности прихватала и подржавала став свога мужа. Али, такво њено понашање народ јој није узимао за зло, није замерао нити осуђивао, већ је сматрао да је оно потпуно оправдано. А оправдавао је и опраштао јој је због једног јединог разлога а то је да је Попадија била прелепа жена.
Због свог богатства, начина живљења, и положаја у друштву, попови су и иначе већином имали лепе жене јер су за сељачке девојке били убедљиво најбоље прилике без обзира како су они изгледали, али је ово био изузетан случај који је потврђивао народну изреку која гласи: „Бог кад даје не мери“. Не зна се шта је на Попадији било лепше, да ли лице или тело, да ли стас или глас, да ли покрет или корак, да ли поглед или осмех. Била је расна жена у сваком погледу.
Сви мушкарци у селу, љубитељи жена, швалери, љубавници, момци, момчићи, дике, дилбери, делије, бећари и остали, гледали су у Попадију као у икону. Она је свима њима била оличење женске лепоте и предмет најлепших снова и жеља. Ту њихову опседнутост, преокупацију, жудњу, подгрејавало је и то што је Поп био сасвим просечан, неугледан мушкарац, којем су друштвени положај и богатство омогућили да има такву жену а не то што јој је изгледом и духом био раван.
Уображени, госпоствени, богати Поп гнушао се сваког физичког рада. Увек је, кад год је било потребно, ангажовао и плаћао раднике. Могло му се. Тако је и сада ради клања свиња обезбедио неколико сиромашнијих сељака а међу њима и Милована који је иначе много волео жене. Често је дангубећи седео у хладу поред локалног извора, Сопота, сачекујући жене које су долазиле по воду и удварао им се. Знао је према њима чак понекад да буде и непријатан и нападан.
Радници заложише ватру на коју ставише велики казан који напунише водом. Док се вода грејала, испод греде, у сувоти, поставише велико дрвено корито и у њега попречно спустише два дебела кратка ланца са по метар дужине изван корита са обе стране. Затим су припремили, наоштрили ножеве и звона за клање и шурење, донели велике ченгеле и омотали и завезали дебелу, удвостручену вренгију око греде, тачно изнад корита. Када се вода у казану смлачила кренуше да закољу прву убојницу.
Поп је имао две ухрањене, дебеле свиње од по преко 250 килограма које су се тешко кретале, једва стајале а чешће лежале. Иако су на изглед биле за углед, какве доликују јаким домаћинима, од раније се знало да је месо од попових убојница одувек било лошијег квалитета јер су ухрањене углавном храном за људе коју је Поп добијао од сељака за своје пружене верске услуге. Богати сељаци плаћали су новцем а сиромашнији који га често нису имали, плаћали су му храном. А баш зато што су били сиромашни њихова храна је била лошијег квалитета, Поп је се гнушао, гадио, и њоме је углавном хранио своје свиње. Због тога су оне јеле много мање кукуруза те им је месо било лошијег квалитета и мање укусно.
Пошто је свиња била предебела, слабо покретна, лако су је савладали, оборили и заклали.
У међувремену је врила вода у казану те су у њега долили и промешали лопарицом још једну десетину хладне воде да не би прешурили свињу. Затим су довукли и уваљали у корито настрадалу убојницу и почели су да је поливају врућом водом из казана. Морали су брзо да раде јер су мраз и хладан ветар хладили и свињу и воду у кориту. Сви су сложно навалили на посао те су ножевима и звонима скидали длаку, прљавштину и први танки слој коже са свиње. Често је по један радник са сваке дужне стране корита хватао размакнуте крајеве ланаца, један би их вукао а други затегнуте полако попуштао чиме би се убојница окретала у кориту. Срећом по њих добро су подесили воду и захваљујући брзом раду забеле се ошурена свиња.
Када су завршили са шурењем радници су могли мало да предахну, да се одморе, исправе леђа као и да се припреме за подизање и качење свиње за вренгију. У то време народ није знао за новије, лакше начине подизања убојница, за чекрке, за дупле дугачке ногаре и слично, већ би прво крајеве ченгела проболи кроз свињине задње ноге и онда би помоћу дебљег дрвета подметнутог под њих ручно дизали свињу а ако би она била предугачка истовремено би се пели на столичице или ћутуке и качили би ченгеле са све убојницом за вренгију.
Док су се радници одмарали пушећи дуван и пијуцкајући ракију и истовремено се припремали за најтежи, најризичнији и најопаснији део посла, не дај Боже да пукне вренгија или греда, кад изненада појави се Поп. Радознало погледа у опружену и ошурену свињу у препуном кориту. Био је веома задовољан али и изненађен и заплашен њеном величином јер је сада изгледала много већа него док је била жива, те рече:
„Ау колика је. Како ће те бре људи да је подигнете?“
Милован, који је погнут петљао нешто око тек ошурене убојнице гладећи ножем облине и белине које су се вруће пушиле на мразу, подиже главу не исправљајући се, на тренутак погледа у Попа и радећи даље одговори му:
„Ништа се газда ти не секирај. Ја кад помислим на Попадију сам ћу да подигнем убојницу.“
Поп се штрецну. Не би му право те му рече:
„Е мој Миловане. Нећеш ти више код мене да кољеш свиње!“

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

1 коментар


  1. Ово је толико простачки, антицрквени, комуњарски запис, да ме искрено чуди што сте објавили.
    Аутор нека се држи историјских радова, мање о другом рату, јер и ту дави својим панегерицима комуњарама, само да не доноси више овакво смеће.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!