Жарко Јанковић: ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – СРПСКА ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА – ЧЕТВРТИ ДЕО –

 

Људевит Гај и Вук Караџић

Наше  идеолошко  безумље  југословенства  званично  је  започело  1850. године  са  Бечким  књижевним  договором, када  су  Вук  Караџић  и  Ђура  Даничић  дозволили  Хрватима  да  пређу  на  штокавицу  и  да  имену  српског  језика  додају  и  хрватски  назив. После  тога  ствари  су  ишле  својим  путем. У  почетку  увек  буде  реч, језик, настави  се  са  идеолошким  и  политичким  заблудама  и  празнословљем, а  завршава  се  са  камама, маљевима, тестерама  и  јамама. Остварује  се  савршен  злочин  у  којем  се  жртва  каје  и  осећа  кривицу, чак  разуме  свог  џелата, а  неки  се  са  њим  и  идентификују, а  џелат  не  само  да  за  свој  злочин  никада  не  одговара, већ  осећа  и  велико  задовољство, психичко  растерећење  и  осећај  да  је  урадио  велики,  цивилизацијски  и  грандиозни  посао  који  га  води  ка  осећају  апсолутне  среће  и  слободе. Може  ли  се  ишта  гнусније  од  овога  замислити?

     Ђура  Даничић  је  схватио  своју  завлуду  чим  је  у  Загребу  боље  упознао  Хрвате. Али, тај  вирус  се  већ  прелио  и  на  политичко  поље. Док  је  Илија  Гарашанин  веровао  Штросмајеру  и  док  су  у  Београду  хрватски  политичари  из  Народне  странке  били  прави  хит  и  модни  тренд  престонице, дотле  је  Штросмајер  радио  свој  посао. Једно  је  причао  у  Београду, а  друго  у  Загребу, док  је  заиста  делао  онако  како  је  бележио  у  својој  приватној  преписци. Штросмајер  током  целог  свог  живота  православне  назива  шизматицима, Јевреје  мрзи  и  презире  не  само  до  нивоа  антисемитизма, већ  и  антијудаизма. Отворено  се  залаже  за  Тријалистичку  монархију, која  би  поред  Аустро-Угарске  окупљала  и  јужнословенске  земље  чији  би  центар  био  у  Загребу. Сматрао  је  да  се  православни  Срби  морају  унијатити  и  католичити, а  Босну  и  Херцеговину, као  и  Бачку  и  Срем, видео  је  у  саставу  Хрватске. Питање  муслимана  у  БиХ  решио  би  њиховим  католичењем. Из  овога  је  јасно  да  између  Штросмајерових  “народњака“  и  Старчевићевих  “праваша“  није  ни  било  суштинске  разлике. За  разлику  од  Старчевића  и  Франка  који  су  заговарали  сирови, злочиначки, зверски   шовинизам  и  расизам, Штросмајер  је  као  римокатолички  надбискуп  немачког  порекла  био  много  лукавији. Јавно  је  језик  звао  “југославенским“, само  да  не  буде  српски, као  прелазну  форму  ка  хрватском, основао  је  ЈАЗУ, сарађивао  са  српским  првацима, али  само  у  оквиру  хрватских  интереса. Српска  елита  и  у  самој  Кнежевини  Србији  упецала  се  на  ову  причу.

Анте Старчевић

Званични  идеолошки  творац  велике, етнички  чисте  Хрватске, који  је  о  њој  гласно  проговорио, био  је  Анте  Старчевић, рођен  из  брака  Србина  који  је  постао  католички  конвертит  и  православне  Српкиње  која  је  исто  прешла  у  католицизам. Своју  патолошку  мржњу  према  Србима, којима  је  и  сам  по  пореклу  и  припадао, стекао  је  “добрим  католичким  одгојем“  и  боравком  у  њиховим  “семеништима“. Касније  је  ту  мржњу  заокружио  у   политички  покрет. Старчевић, између  осталог  тврди, да  је  цео  простор  између  Алпа  и  Солуна  настањен  чистим  Хрватима. Измишља  разне  називе  “Турска  Хрватска“, “Бијела  Хрватска“, “Црвена  Хрватска“. “Карантанска  Хрватска“. Управо  он  први  назива  муслимане  “хрватским  цвијећем“. Шумадију  сматра  територијом  где  живе  “најчистији  Хрвати“. Пише  следеће : “Земје  које  обухватају  державно  право  Хервата  по  хисторији  и  по  народности  простиру  се  од  Немачке  до  Мацедоније  и  то  су: Јужна  Штајерска, Крањска, Корушка, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња  Албанија, Црна  Гора, Босна, Херцеговина, Рашка, Сербиа, тер  ове  укупно  јесу  једним  правим  именом: Державах  Херватска.“ Овакво  мегаломанско  лудило  ни  код  једног  народа  није  забележено. Хрвати, који  никакву  државност  нису  ни  имали  од  11. века, а  и  она  ранија  је  дискутабилна  и  више  је  плод  легенди  и  митова  него  историјских  докумената, сведени  на  појас  четири-пет  жупанија, истичу  овакве  претензије  позивајући  се  на  “хрватско  државно  и  историјско  право“, иако  им  ни  право  ни  историја  не  иду  на  руку. А  каква  су  права  имали  хрватски  сељаци  до  1848. године, говоре  званични  подаци  неких  велепоседника  по  којима  би  хрватски  кмет  пре  сваке  сезоне  пролећних  радова  морао  да  покаже  ритуалну  покорност  свом  господару  често  га  љубећи, не  у  скуте, већ  у  онај  доњи  део  леђа  где  она  губе  своје  часно  име. Уосталом, тада  су  виши  слојеви  у  Хрватској  говорили  латински  и  немачки, а  неписмени  пук  кајкавски  и  чакавски. Ништа  заједничко  нису  ни  имали  док  прво  нису  украли  српски  језик. Старчевићево  лудило  се  ту  не  зауставља.

Срби  су  за  њега  “пасји  накот  за  под  сиекиру“, Србе  назива  “мешавином  Цигана, Влаха, Турака, који  су  дошљаци  и  паразити  на  херватској  земји“. Ако  је  неко  наивно  мислио, попут  ондашње  српске  елите, да  је  ово  бунило  лудог  и  поремећеног  мрзитеља, гадно  се  преварио. Старчевић  је  имао  велику  подршку  код  Еугена  Кватерника, који  је  отворено  заговарао  ту  идеологију, а  уз  велику  подршку  клерикалних  католичких  кругова  и  Беча, који  га  је  користио  за  своје  интересе, његов  политички  утицај  је  све  више  растао. Тамо  где  до  јуче  Хрвата  није  ни  било, неки  Срби  католици  су  почели  тако  да  се  изјашњавају, прихватајући  Старчевићеву  идеологију. Јеврејски  конвертит  у  католицизам  Јосип  Јешуа  Франк  је  наставио  са  правашком  идеологијом  организујући  1902. године  прву  “Кристалну  ноћ“  у  Загребу  и  широм  других  хрватских  градова  у  којој  су  нападани, пребијани, убијани  Срби  и  паљене  њихове  радње  и  продавнице.

Јован Скерлић

И  поред  свега  овога, ви  сте  у  Србији  имали  једног  Јована  Скерлића, који  је  и  оваквог  Анту  Старчевића  сматрао  “идеологом  југословенства“. Скерлић  је  тада  предлагао  да  и  ми  Срби  пређемо  на  латинично  писмо  и  екавицу, чиме  би  отворио  простор  за  остварење  Старчевићевих  снова, прво  у  језику, када  би  Хрвати  ијекавицу  и  икавицу  присвојили, па  би  преко  латиничне  екавице  стигли  и  до  Солуна, и  ето  ти  Старчевићеве  “державе  Херватох“. Скерлић  се  отрезнио  од  ових  заблуда  и  од  изједначавања  модерности  са  позападњачењем  када  је  за  време  Балканских  ратова  доживео  велико  разочарање  у  Запад. Умревши  1914. године  није  дочекао  да  види  куда  ће  нас  југословенска  заблуда  одвести.

Проглашење немачког царства у Дворани огледала у Версају

После  пораза  Француске  у  рату  за  Бизмарковом  Пруском  1871. године  и  уједињења  Немачке  и  стварање  Немачке  империје  када  се  Вилхелм  крунисао  за  немачког  цара  у  самом  Версају, да  понижење  Француске  буде  комплетно, Наполеон  Трећи  је  пао  са  власти, Француска  је  постала  република  по  трећи  пут, а  истовремено  је  пала  на  ниво  другоразредне  силе  у  Европи. Од  тог  тренутка  Немачка  постаје  најјача  континентална  сила  и  у  савезу  са  Аустро-Угарском  доминира  у  Европи. Француска  више  никада  неће  моћи  сама  да  се  носи  са  Немачком. Русија  се  поново  ојачана  враћа  на  европску  сцену, јачајући  свој  уговор  и  савез  за  Бизмарковом  и  Кајзеровом  Немачком. Међутим, да  би  се  поново  успоставио  поредак  сличан  оном  после  Бечког  конгреса  1815. године  и  нека  нова  Тројна  алијанса  између  Белина, Беча  и  Санкт  Петербурга  проблем  је  био  у  супротстављеним  интересима  Русије  и  Аустро-Угарске  на  Балкану. Источно  питање  поново  добија  на  снази . Беч  сада  схвата  да  више  нема  где  да  се  шири. Зазире  од  уједињене  Немачке, Италије  такође, па  настоји  да  са  њима  успостави  што  боље  односе. Рачунали  су  да  су  Рим  и  Берлин  овим  остварили  свој  циљ  и  да  ни  њима  не  иде  у  прилог  слабљење  и  распад  Аустро-Угарске, јер  би  то  могло  и  по  њих  да  има  последице. Пошто  у  то  време  европске  државе  све  више  остварују  своју  колонијалну  експанзију  и  деле  своје  интересе  по  другим  континентима, Беч  сматра  да  њему  треба  да  припадне  улога  да  заведе  ред  на  Балкану  и  да  контролише  цео  европски  југоисток. Француска  сама  није  се  онда  много  интересовала  и  своје  амбиције  је  усмерила  према  колонијама  у  Африци  и  Азији, маштајући  о  освети  Немцима  и  да  ће  једног  дана  да  поврате  Алзас  и  Лорен. Велика  Британија, од  Палмерстона  и  Дизраелија  то  постаје  и  званична  доктрина, држи  мртву  турску  руку  на  врату  балканких  православних  хришћана  само  како  би  спречили  излазак  Русије  на  Балкан, на  мореузе  и  топла  мора, јер  је  Лондон  сматрао  да  би  онда  била  угрожена  њихова  доминација  Медитераном, морима, па  и  пут  за  Индију.

Руско турски рат

Русија  тежи  да  ослободи  православне  на  Балкану  отоманског  ропства  и  да  себи  обезбеди  излазак  на  мореузе, јер  ако  Британија  може  да  контролише  скоро  све  мореузе  на  свету, зашто  Русија  не  може  Босфор  и  Дарданеле, практично  врата  за  улазак  у  Црно  море. Срби  као  народ  који  је  створио  две  своје  земље, Србију  и  Црну  Гору, идентитетски  јак, поприлично  бројан  за  ондашње  прилике  на  Балкану, окренут  ка  православној  Русији, “Пијемонт“  слободе  за  све  словенске  народе, представља  смртну  опасност  за  опстанак  Аустро-Угарске  и  британске  интересе  на  Балкану. Супротстављени  интереси  Аустро-Угарске  и  Русије  на  Балкану  били  су  најозбиљнији  проблем  и  тачка  сукоба  где  би  могао  да  ескалира  велики  рат  у  Европи. Србија  се  нашла  практично  на  самој  линији  сукоба. Беч  креће  са  отвореном  антисрпском  политиком  ширењем  србофобије, патолошке  мржње  и  минирањем  Србије  на  сваком  кораку. Сваки  легитиман  српски  интерес  добио  је  назив  “великосрпски“  и  “великосрпска  пропаганда“. Босна  и  Херцеговина  дошла  је  у  жижу  интересовања  нарочито  после  избијања  устанка  у  Херцеговини  1875. године, који  се  врло  брзо  проширио. Србија  и  Црна  Гора  су  отворено  подржале  устанике  и  са  правом  народ  је  очекивао  да  је  куцнуо  час  ослобођења  од  турске  власти  и  српског  уједињења  на  историјском  простору  српских  земаља  где  у  апсолутној  већини  живе  Срби.

Милан Обреновић, кнез, па онда краљ

На  жалост, сам  Кнез  Милан  Обреновић  није  баш  радо  подржавао  устанике. Зазирао  је  од  Беча  и  шта  може  да  се  догоди. Његову  владавину  обележила  је  већ  до  тада  унутрашња  политичка  нестабилност, партијске  борбе  и  тежња  Кнеза  Милана  да  влада  апсолутистички. Са  Русијом  је  дошао  у  сукоб  због  сукоба  и  каснијег  развода  од  своје  жене  Наталије, а  и  због  својих  коцкарских  страсти  и  жељом  да  се  проводи, показао  је  много  слабости  у  свом  карактеру, што  је  Беч  знао  да  искористи  ласкајући  његовим  хировима  и  слабостима, подилазећи  његовој  сујети, како  би  га  обрлатили  за  своје  интересе. Милан  Обреновић  је  знао  шта  Беч  очекује  од  њега, а  то  је  дистанцирање  од  устаника  у  Босни  и  Херцеговини. Са  друге  стране, устанак  је  избио  и  у  Бугарској, а  побуњено  становништво  је  било  изложено  практично  турском  геноциду. Русија  шаље  ултиматум  Порти, а  пошто  није  испуњен  Русија  Турској  објављује  рат. После  овога  сви  су  помислили  да  је  куцнуо  час  ослобођења  од  Османлија. Црна  Гора  је  већ  била  у  рату  са  Турском  и  притисак  у  Београду  на  већ  непопуларног  Кнеза  Милана  Обреновића  био  је  за  њега  неподношљив, тако  да  је  и  Србија  ушла  у  рат. Како  Српска  војска  није  била  довољно  припремљена  и  доста  лоше  вођена  после  неколико  почетних  успеха, диживљава  тежак  пораз  код  Ђустендила  и  Турци  у  контраофанзиви  стижу  до  Алексинца  и  Велике  Мораве  палећи  и  убијајући  све  на  шта  наиђу. Уз  посредовање  Беча  Србија  се  повлачи  из  рата. Ово  је  у  Русији  лоше  одјекнуло  и  сада  Бугарска  постаје  главна  руска  карта  на  Балкану. Она  је  и  географски  ближа  Русији, а  ако  Русија  оствари  свој  утицај  преко  Бугарске  ће  лако  сићи  на  Мореузе. Непопуларност  Кнеза  Милана  доживљава  врхунац, а  он  лично  презире  сваког  Србина  Пречанина, нарочито  ако  је  из  Босне. Сматра  их  револуционарима, бунџијама, анархистима, завереницима, који  долазе  у  Србију  само  да  би  потпаљивали  буре  барута  које  угрожава  његову  владавину. Када  Руска  војска  оствари  неколико  победа  над  Турцима, заузме  Бесарабију  и  крене  даље  кроз  Бугарску  према  Цариграду, Србија  поново  улази  у  рат. Овога  пута  Српска  војска  ређа  победе  и  разбија  турске  снаге, ослобађајући  Ниш, Пирот, Лесковац, Врање  и  улази  и  на  Косово  и  Метохију  и  стиже  до  Газиместана. Када  Руска  војска  дође  надомак  Цариграда  Турска  тражи  мир  и  признаје  пораз.

Санстефански мир

Русија  са  Турском  склапа  Сан-Стефански  мировни  споразум  1877. године, који  је  веома  болно  одјекнуо  у  Србији  и  где  год  српски  народ  живи. Овај  мировни  споразум  предвиђао  је  да  Бесарабија  уђе  у  састав  Русије, да  Русија  добије  отворен  приступ  Мореузима  и  формирање  “Велике  Бугарске“, у  чији  би  састав  ушле  и  српске  области, Ниш, Пирот, Врање, које  је  српска  војска  ослободила. Бугарска  би  прогутала  скоро  целу  Македонију, излазила  би  на  два  мора, скоро  и  три, и  била  би  под  руским  утицајем  и  надзором. Овај  мировни  споразум  је  болно  одјекнуо  где  су  год  Срби  живели. Остало  је  забележено  како  је  Кнез  Милан  Обреновић  довео  руског  конзула  испред  Ћеле-куле  у  Нишу  и  рекао  му  да  ако  намеравају  да  Ниш  одузму  Србији  и  припоје  га  Бугарској, да  ће  Руси  морати  да  напреве  још  једну  овакву  Ћеле-кулу  и  да  његову, главу  Милана  Обреновића, ставе  на  сам  врх, јер  то  Србија  никада  неће  дозволити. Наравно, ни  европске  силе  нису  дозволиле  Русији  да  сама  решава  Источно  питање. Сазван  је  Берлински  конгрес  1878. године, који  је  требао  да  успостави  нови  европски  поредак.

Берлински конгрес

Сама  чињеница  да  је  конгрес  одржан  у  Берлину  јасно  је  ставио  до  знања  да  је  Бизмаркова  Немачка  сила  број  1  тада  на  европском  континенту. Оно  што  се  нас  на  Балкану  тиче  јесте  да  су  Србији  и  Црној  Гори  призната  проширења  и  да  им  је  званично  призната  независност  као  двема  српским  земљама. Бугарска  је  значајно  умањена  подељена  на  две  аутономне  кнежевине  које  су  се  формално  још  налазиле  под  сувереношћу  турског  султана, Кнежевину  Бугарску  и  Источну  Румелију. Али, оно  што  је  нас  Србе  болно  погодило  и  та  неправда  обележиће  читав  период  све  до  избијања  Великог  рата, а  то  је  чињеница  да  је  Босна  и  Херцеговина  стављена  под  окупациону  управу  Аустро-Угарске, иако  је  још  формално  била  сматрана  поседом  турског  султана. Чињеница  да  је  Босна  и  Херцеговина  само  променила  господара, који  ће  поступати  попут  колонијалног  управника  и  који  ће, да  ствар  буде  гора, разарати  идентитет  народа  у  покушају  да  створи  “бошњачки  идентитет“  са  једне, и  јачајући  римокатолички  утицај  са  друге  стране, довели  су  до  тога  да  Србија  и  Црна  Гора  постану  свесне  да  им  је  Аустро-Угарска  сада  главни  непријатељ  њихове  слободе  и  тежње  да  се  ослободи  и  уједини  цело  Српство. После  Берлинског  конгреса  Бечу  су  порасли  имеријални  апетити. Више  нису  ни  крили  да  желе  да  загосподаре  до  Солуна  и  да  се  понашају  као  колонијални  управници, исто  онако  као  што  Британци, Французи, Немци, Италијани  раде  у  својим  колонијама  ван  Европе.

Жарко Јанковић

Јед  и  нетрпељивост  Кнеза  Милана  Обреновића  према  Русији  само  је  прерасла  у  отворену  мржњу, а  после  Берлинског  конгреса  везао  се  потпуно  за  Беч, очекујући  награду  за  своју  сервилност  у  виду  краљевске  круне. Са  друге  стране, народ  је  у  великој  већини  био  и  разочаран  у  Русију, али  је  свима  постало  јасно  да  је  у  Бечу  непосредна  опасност  за  сам  опстанак  Србије  и  Срба  и  да  се  морамо  ослонити  на  руску  помоћ. Кратковидост  и  несналажење  руске  дипломатије  у  периоду  ових  “грофовских  времена“  огледа  се  и  у  чињеници  да  се  Бугарска  разочарана  одлукама  Берлинског  конгреса  и  ревизијом  Сан-Стефана  одмах  окренула  ка  Немачкој  као  најјачој  сили. Долазак  немачке  кнежевске  куће  на  кнежевски  престо  у  Софији  и  германофислки  оријентисана  бугарска  елита, показали  су  да  је  руска  одлука  била  лоша, руковођена  само  тренутним  интересима. Са  друге  стране, разјарени  неоствареним  великобугарским  претензијама, Бугарска  ће  у  Србији  видети  главног  регионалног  конкурента  за  најјачу  силу  међу  православним  Словенима  на  Балкану. Русија  је  незадовољна  држањем  Кнеза  Милана  и  изласком  Србије  из  рата  заиграла  на  бугарску  карту, али  то  ће  се  показати  само  као  узрочник  нових  проблема  на  Балкану. Балканске  државе  у  настајању  још  се  нису  до  краја  ни  ослободиле, а  већ  су  дошле  у  међусобни  конфликт  око  територија. То  ће  велике  силе  вешто  користити, стварајући  од  Балкана  “буре  барута“  захваљујући  њиховим  себичним  интересима, да  би  онда  то  лицемерно  користили  као  изговор  да  ти  народи  нису  спремни  да  владају  сами  собом  нити  да  се  модернизују  без  надгледања  и  контроле  великих, нарочито  западних, сила.

Срби  су  се  нарочито  нашли  на  удару. Непокорни, државотворни, сами  се  ослободили, имају  своје  народне, а  не  стране  династије, слободни  закони  и  избори, немање  племства, нарочито  страног, ни  велепоседника, народ  са  јаким  духом, историјском, националном, слободарском  свешћу  и  идентитетом, православни  Словени, које  на  Западу  сматрају  “малим  Русима“  и  “руском  предстражом“, народ  који  има  потенцијал  да  створи  јаку  и слободну  државу  на  Балкану, нашао  се  на  путу  интересима  западних  сила. Наилазила  су  нова  искушења.

Наставиће  се…

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

 

1 коментар

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!