Стефан Каргановић: „ДОКАЗИВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ ПРЕД ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ“

Излагање аутора Стефана Каргановића

Даме и господо, добро вече и добродошли на промоцију најновијег издања „Историјског пројекта Сребреница,“ „Доказивање Сребренице пред хашким Трибуналом“.

Мислим да је свима јасно да се ова промоција књиге која недвосмислено оспорава све главне постулате службене приче о „сребреничком геноциду“ одвија у сенци допуњеног Кривичног законика Србије. У члану 387 (5) тог законика предвиђа се кривично гоњење и потенцијално петогодишња затворска казна управо за особе као што смо ми, зато што доводимо у питање ствари које се по њима не смеју јавно доводити у питање. Изузетно нам је задовољство што творцима тог репресивног прописа вечерас излазимо на црту. Својим присуством на овој промоцији вечерас, и имплицитним солидарисањем са нама, на црту сте им изашли и ви, и ја вам честитам на исказаној грађанској храбрости.

Стручњацима који се овим питањем баве познато је да је сребреничка прича у самртном ропцу. Да није тако, не би се ни доносили закони као овај који сам вам управо навео. Један за другим, привидни ослонци те лажне конструкције се урушавају. Све учесталији позиви на криминализацију „негирања геноцида“ и покушаји наметања строго контролисане историје сукоба који уоквирује сребреничке догађаје из јула 1995. убедљивасу потврда неспремности поборника „службене лажи епохе“ да се упусте у дијалог са нама, а још мање да се са опонентима суоче без потпоре заштитних механизама обмане, притисака и застрашивања.

Службени мит о „геноциду“ и „8.000 стрељаних мушкараца и дечака“ је у кризи и убрзано губи искрене вернике. Што због објављивања масовних доказа који му противурече, што због краха хашког Трибунала који је задужен да неодрживу конструкцију обавије квазиправном обландом, што услед видног замора домаће и светске јавности, сите агресивне кампање којом се спроводи политички коректна линија – Сребреница је свима дојадила. Једини изузетак су они који већ двадесет година цинично из тога црпу голему корист.

Зато је са политичког становишта природно и логично да они не штеде  нити бирајусредства да би се службена лаж реанимирала и одржала повременим убризгавањем инјекција адреналина, не би ли остала употребљива бар још наредних неколико година.

У самом средишту „сребреничке подвале“ – да употребим наслов изванредне студије покојног пук. Ратка Шкрбића која је пре нешто више од годину дана била промовисана баш у овој сали – налази се псеудоправна ad hoc установа, формирана 1993. године, у јеку рата у Босни и Херцеговини, и под изузетно нерегуларним околностима – хашки Трибунал. Задатак Трибунала није да дели правду нити да истражи и утврђује чињенице, него да у складу са прецизно формулисаним политичким критеријумима намеће кривицу. Та кривица се доследно и у огромној већини случајева намеће само једној страни – вама, што значи да се преко тенденциозно изабраних оптуженика, којима се наводно суди подразумевајући индивидуалну одговорност, али и то – као што ћете видети у нашој књизи – по стандардима који су непознати цивилизованом правосуђу, заправо суди – вама.

Циљеви операције која се спроводи преко Кривичног Трибунала за Бившу Југославију у Хагу су, као прво, писање нове, лажне историје не само сукоба деведесетих, него много шире и временски дубље; затим, замена прихваћених норми међународног права и нормализовање нове, до пре кратког времена непознате судске праксе, све у служби хегемонистичке политике.  Истовремено, операција има још један не мање важан циљ: да вам испере мозак и да вас принуди да интернализујете лажну историју и лажно правосуђе, да би на крају морално капитулирали пред вашим мучитељима и прогонитељима и изјавили спремност да у знак искупљења урадите било шта што се од вас тражи.

О чему се ту ради? Нема бољег контекстуалног објашњења, бар што  се Србије и српског народа тиче, од разматрања Мишела Фукоа у класичном делу „Дисциплина и казна.“

 У средњовековном криминолошком поступку, каже Фуко, „…признање је толико јак доказ да није било потребе да се томе било шта додаје; под условом да је извучено на прави начин, признање је ослобађало тужилаштво од обавезе да предочава допунске доказе. Затим, једини начин да ова процедура стекне пуноћу ауторитета, да се претвори у праву победу над оптуженим … је да злочинац прихвати одговорност за сопствени злочин и потпише закључке вешто и опскурно исконструисане у истражном поступку. Није довољно да преступници буду праведно кажњени. Они још морају, ако је то могуће, и да суде и пресуде сами себи…Кроз признање оптужени сам учествује у ритуалу помоћу којег се производи кривична истина [la vérité pénal]. Као што се у средњовековном правосуђу каже, признање ‘ствар чини очигледном и  јасном’… Признање је из тог разлога било на великој цени; сва расположива средства принуде била су коришћена да би се до њега дошло.“

Од вас се захтева да признате оно што нисте учинили и што се није догодило. Отуда кампања агентуре ваших мучитеља у Србији – Наташе Кандић, Соње Бисерко и сличних – да вас натерају да се „суочите са чињеницама.“  Не стварним чињеницама, које су проверљиве, него њиховим политички мотивисаним пропагандним тврдњама које они упорно и сваком приликом одбијају да образложе и докажу у јавној дебати.

Зато, у књизи коју вечерас приказујемо гађамо право у мету, у главни стуб лажног сребреничког наратива, а то је хашки Трибунал. Како Трибунал прихвата и разматра доказну грађу? То је кључно питање, и од одговора на то питање зависи оцена целокупне лажне конструкције која у првом реду од кредибилитета Трибунала зависи.

Закључак који смо у овој књизи опширно образложили кристално је јасан. У Сребреници се није догодио „геноцид“ и у Сребреници није било стрељано „8,000 мушкараца и дечака“. Пресуде хашког Трибунала у којима пише нешто друго ништавне су зато што не задовољавају ни најниже стандарде правосудне праксе.

Видео запис у прилогу садржи излагања и свих осталих учесника на промоцији, проф. др. Ненада Кецмановића, политиколога Александра Павића и Бранка Лукића, адвоката и првог браниоца генерала Ратка Младића.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!