Ђорђе Ивковић: АУСТРОФАШИЗАМ НАД СРБИМА

Над Србима се расцветао „Плави различак“. Не, није то Коштуничин „плави различак“, српски народни лек за жутицу, и који је увенуо јер је жутица метастазирала у слабом српском организму. Овај „Плави различак“ што влада, бољи му је назив „Мрки различак“, јер је био и остао симбол на реверу аустрофашиста.

***

Но, да се вратимо на време непосредно после Другог светског рата. Беше то време аријевског пузања по прашини. Немачка економија је била у безнадежно очајном стању. Да је свет остао доследан, Немачка би и данас била светски просјак. Нико се више не би сећао немачке „организованости, дисциплине и вредноће која је дигла ову зељу из пепела“.

Американцима је, међутим, требао бедем према опасности СССР. То је могла бити само Немачка, нико други. Тако је дошло до Лондонског уговора 1953. којим никад у историји ни једна поражена земља, уз то са тако злом идеологијом, није привилегована као пост-нацистичка Немачка. По том Уговору повериоци Савезне Републике Немачке – 20 земаља, (укључујући и Грчку, којој сада иста та Немачка препоручује да прода своја острва и тако врати дугове), приморани су под притиском САД да отпишу 55% од укупно 32,3 милијарде немачких марака спољњег дуга (слободно помножите са 300 да добијете данашњу вредност). Око половине укупног немачког дуга о којем се расправљало на конференцији у Лондону – 16.1 милијарда немачких марака – настало је пре Другог светског рата. Део тог дуга био је последица неисплаћених ратних репарација земљама победницама Првог светског рата. Ипак – пазите цинизма – Конрад Аденауер, први немачки послератни канцелар, признао је те дугове 1951. (шта има било ко да „признаје“ своје дугове?), па му отписали. Уз то, Немачка је добила почек од четири године за исплату дугова. Али, након тога, Немачка је била слободна исплатити своје дугове само из дела профита од извоза. Тако су земље којима је Немачка највише дуговала претворене у највеће увознике немачке робе. Уз додатну обилату финансијску подршку, од 1953. до 1963. године БДП Савезне Републике Немачке је удвостручен, економски раст био је огроман. Тако је Немачка поново постала привредни џин. За узврат, постала је атомска тврђава НАТО.

Немачка, само да призна своје ратне дугове према Србији из WW1, WW2, и срамне агресије 1999., и да те репарације буду реалне (треба имати у виду да је целокупна призната немачка ратна штета Југославији за WW2 приближна ¼ вредности бакра који су нацисти узели из Борског рудника), са припадајућим каматама, економски би колабирала.

Шта мислите, да ли би један једини Немац поштено признао дугове према Србији, који могу да се напишу, али тешко их је изговорити јер игра серија нула пред очима, и прихватио да Немачка исплатили дуг?

Исто питање око ратне штете важи и за наше „пријатеље“ у Аустрији, Хрватској, БиХ, Црној Гори, Мађарској, Бугарској, Албанији, Италији…

***

Даље су ствари ишле инерцијом…Бајка о „Угљу и челику“ је оно што јесте – бајка. Савремена Европска Унија која нас напада и споља и изнутра је настала по промисли Адолфа Хитлера и то је цела и једина истина. ЕУ тако живи, тако се развија и само разумевањем Хитлеровог концепта „вампирскке економије“ може се антиципирати даљи ток тектонских историјских промена.

Постигнут је европски консензус да „рад и капитал имају заједничке и компатибилне интересе“. Давно су прошла времена капиталистичке експлоатације деце, о чему је Чарлс Дикенс писао у својим тескобним романима, кажу. Знају да није тако, али кажу. Уистину, данас деца не раде у рудницима угља као пре двеста година… Евентуално у Демократској (а каква би иначе могла бити?) Републици Конго, деца се плаћају долар по сату за 12 часова рада у рудницима кобалта – веома токсичне супстанце која се користи за израду литијум-јонских батерија за рачунаре и мобилне уређаје. Има и других корисних минерала која деца ископавају, па кад изађу из окна светле као лампиони. Бирократија ЕУ напише 10.000 страна регулативе о узгоју купуса, али нема ништа о заштити деце са Тајланда што зарањају дубоко у море за шест и по центи на сат (што је 120 пута мање него минимална сатница у Немачкој – 8,5 евра, до ове године) вадећи плодова мора од којих реномирана твртка „Нестле“ производи првокласну храну за фине керове и мачке. Људскоправаши се боре да „свет буде боље место за живот“ слојевито оденути у одећу од меканог „Bt cotton-а“ зарад чијег узгоја пропадају читави народи. То је само „Права цена“ (погледати документарни филм). Као што утеривање нечега што они зову „демократија“, бомбардовањем Србије 1999. године, има цену у екстремном порасту малигних болести.
У свом глобалистичком патосу чак и левичари Жуте Звезде поентирају да „данас све што пролетери могу изгубити су њихове националне суверености, а добиће читав свет“. Шта коме од нас треба „читав свет“, шта год то значило? Па чак и да то постигнемо, где ће већини нашег обичног народа бити место – у кужном руднику и хемијски затрованом пољу, или на неком Feshion week-у?

Ако неко мисли да плате у Немачкој за исте послове могу бити десет пута веће него у „доњим земљама“, а цене исте (или ниже, рецимо горива) без вампирске економије, тај не зна основни рачун. Дакако, маказе трошка и профита су баждарене на корист Немачке и неколико околних земаља. Остали трпе, према заслугама. Отресити беже од тог нацистоликог лицемерног чудовишта. Али, лицемерно ће се сви удружити у довршетку „праведне расподела светских природних ресурса“, будући да Сибир још увек није праведно расподељен.

***
Српски државници пре сто година нису хтели у царинску унију са Немачком и Аустроугарском јер су знали шта значи губитак суверенитета, данас нас наше политичке и пара-политичке елите уче да је одрицање од суверенитета врхунац националне свести.

Да зло буде веће, овакво уверење је, уз разне модификације, ухватило корена и на „десној“ страни српског политичког корпуса. Човек се понекад забезекне, остане без речи, када се суочи са потпуном, архаичном и виолентом, сасвим ирационалном и занесеном покоравању, иначе патриотски опредељених људи, рутинираној политичкој подвали германског „лукавства ума“. Као што и многи у Трампу виде месију. У размишљању се ослањају на навалу муслимана на Западну Европу, па умишљају да су зато Немци, поготово десно оријентисани, променили став према Србима.

Није спорно да многи немачки десничари имају лепих речи за Србе. Истина је и да је један Аустријски посланик, крајњи десничар, први дигао глас против прикриване трговине телесним органима Косметских Срба. Али, шта је са реалним животом?

Као врсту „лакмуса“, питање за брзу идентификацију – да ли се европски десничари дистанцирају, пошто наводно мењају став према Србима, од десничарских Хрвата, што би морало ићи у паралелно? Па не, све су ближи дапаче.

У чему се то разликује садашњи гаулајтер БиХ Валентин Инцко (аустријски дипломата словеначког порекла) од Бенјамина Калаја (Био је мађарски и аустроугарски политичар. Први Управитељ Босне и Херцеговине, од 1882. Ту титулу је носио до своје смрти 1903.), који се залагао се за стварање нове, бошњачке нације насупрот већ постојећег српског народа?

Да WW2 прескочимо. Рат на тлу СФРЈ 1991. је почео војним нападом са територије Аустрије на карауле. Наоружавање усташа ишло је преко Мађарске, али већином преко Аустрије и Словеније. Забрана увоза оружја је важила једнако за Србију и Хрватску. Но у Хрватску преко Аустрије је увезено, као да забрана УН није постојала, 41 авион, 600 тенкова и оклопних возила, 2000 топова и тешких минобацача и небројена друга опрема и муниција.

Немачка је, ваља једном за свагда запамтити, прва признала нео-усташку Хрватску. („Danke Deutschland “). Немачка се, генерално, „непогрешиво“ у новим сукобима увек поставља на страну својих старих савезника. Софистицирани нацизам, овај пут ојачан Јеврејима, узвраћа ударац. Клечање Вили Бранта у Аушвицу је врло вешта ПР мимикрија, ништа друго. ЕУ је нападно очигледно врло благонаклона према нео-фашистичким покретима који као печурке ничу по Европи, понекад сасвим сирови и простачки, као у Хрвата или ЅЅ Гаљичина, примерице. Паралелно, у Немачкој су к’о бива доживели „катарзу“ – да се Власи не досете (мада је „Mein Kampf“ једна од најчитанијих књига; била би најчитанија да је многи већ не знају напамет). Истовремено Запад испољава коктел огромне мржње и крајњег презира према „нижим народима“, Русима и Србима особито.

Немачка је, кршећи недвосмислено чл. 26 сопственог Устава и кршећи одлуку УН, без објаве рата извршила агресију на Србију 1999. Трећи пут у истом веку. Уставни суд Немачке је ћутао, ћутала је и опозиција. Прва жртва Немачке војске после WW2 био је Србин! Не једног, одмах двојицу искасапили. Суд у Кобленцу ослободио је поручника Давида Френка „јер је деловао у самоодбрани“. Сам поручник Френк је изјавио „Био сам принуђен да пуцам, и погодио сам!“ Свака част! Погодио са 220 метака из тешког митраљеза у дрндаву „ладу“ којом су два Србина бежала од шиптарске банде. Нациста се иживљавао. Иживљавао се и немачки суд. И, затим долази црни шлаг на нацистичку торту – Одмах након суђења, немачки министар обране Шарпинг награђује Давида Френка златном медаљом крижа части Бундесвера због “беспрекораног испуњења војних дужности “. Е, то су прави немачки десничари, под плаштом ЕУ и НАТО. Оних 220 метака олова теже је од сваке отужне приче о организованој немачкој љубави према Србима.

Затим је дошао погром 2004. Треба ли рећи да су и на челу НАТО на Космету и на челу „цивилне мисије“ били Немци? Људи побијени, прогањани, 54 цркве разорено. Мало ли је за нови том историје?

***

Да је преметање реалности стратегијски правац Запада, а нарочито Британије и Немачке, по коме се нео-фашистичка друштва проглашавају за „младе демокрације“ а Срби не само за фашисте, већ и за изумитеље фашизма (?!) указивао је и пок. Др Мирослав Свирчевић:

„…Фашизам су заправо изумили Срби далеко пре Хитлера. Његове клице су настале за време Првог српског устанка 1804, да би четредесет година касније добио своје јасно препознатљиве одреднице у „Начертанију“ Илије Гарашанина…”

„Током ратова у бившој Југославији 1991-1999. године у западној научној литератури и публицистици појавиле су се бројне псеудонаучне публикације, неретко блиске правој ратној и расистичкој пропаганди, с амбициозним и претенциозним циљем да „научно“ објасне и докажу стварне узроке крвавог распада заједничке државе јужних Словена. Као по неком добро разрађеном шаблону, сви ови „научни узроци“ крваве југословенске драме у оваквим књигама, могу се свести на три пропагандна стереотипа:
1) културну инфериорност српског народа у односу на друге, цивилизоване народе, која се посебно манифестује у неговању различитих историјских митова;
2) његовој вековној тежњи да подјарми себи суседне народе, посебно Хрвате, Бошњаке, Албанце и Црногорце;
3) његовој готово урођеној склоност ка свим облицима тоталитарних система и политичких идеологија, нарочито према фашизму и антисемитизму….“
Да је Др Свирчевић био потпуно у праву, показао је бивши амбасадор Немачке у Србији Волфрам Мас, 2010. године, дакле не тако давно:
„Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно… Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Он је истакао да је, и поред тога, “ова земља много другачија него прије три године, када су хулигани напали моју амбасаду…Било ми је топло око срца када сам видио ДС, СНС, СПС, Г17 и ЛДП на састанку са Гвидом Вестервелеом како сложно изјављују да им је интеграција у Европску унију приоритет број један. То је фантастичан напредак у односу на прије три године”, истакао је Мас. Он је инсистирао на томе да су питања ЕУ и НАТО повезана.

Колики је то само грандиозни нацистички цинизам. По ЅЅ Масу, не требају Немци да објасне својој деци да су у ХХ веку три пута дивљачки напали Србију, од тога два пута без објаве рата, а последњи пут супротно одлуци Савета безбедности УН и сопственом Уставу, и да никада нису ни ратну одштету платили, некмоли се извинили, него треба Срби да објасне деци да су гори од Хитлера и нациста!? И то су Немци којима Срби треба да верују?

***

У српском националном корпусу делују две немчарске струје које су на нашу несрећу апсолутно предоминантне.

Прва је квислиншки, компрадорски режим у Србији, везана за Бон. И то нас и економски кошта милијарде евра годишње. Што та немчарска фаланга наступа у три колоне не мења њен велеиздајнички карактер. Десно је СНС, у центру разне фракције ДС, ЛДП и НВО башибозлук, и лево војвођански и „санџачки“ сепаратисти. Може и друкчије да се „поредају“, све једно. Негде и лево и десно и у средини налази се Војислав Шешељ и његова лажо-борачка СРС. Раније поменути оперативац београдског ДБ Драган Митровић, није рекао целу истину док је србовао. Класичног аустрофашистичког „Србина“ Војислава Шешеља је у значајну политичку фигуру произвела „српска“ ДБ, до краја верна Титу. Шешељ је најразорније деловао на српски национализам, управо јер је убачен у само у срце српског национализма, који је интерпретирао накардно до циркуса, по комунистичком стереотипу. Тако су, уосталом, настали и „црвени четници“, што је апсолутни оксиморон. У већој или мањој мери ДБ је произвела или контролисала и друге политичке субјекте. Када се укључе културне, естрадне, новинџијске и економске „западњачке“ котерије, добија се небо над Србијом које су пауци премрежили.

Ни мало парадоксално је што сви поменути, који се нападно заклињу у ЕУ, манипулишу титоистичким флоскулама о опасности од српског национализма и вредностима социјалистичке Југославије, које је пропала као Титаник. У државну политику СФРЈ била је као темпирана бомба уграђена флоскула „слаба Србија – јака Југославија“. Данас надриевропејци спроводе стратегију „слаба Србија – јак регион“. Наши владајући „удбашки праунуци“ слепо су одани Берлину, Бриселу и Лондону, као је и Тито покоран био и покушавају да манипулишу Русе како је и Тито чинио.

Заједничка карактеристика тих групација које машу шаренишом различитих квази-идеологија, је да већином потичу са простора којима су доминирали прибићевци и/или мачековци. Ненормално је да у Србији у органима власти или у култури или економији једва да има потомака србијанских ратника из Првог светског рата. Али, нема ту ничег насумичног – оно што је монтирано окупацијом 1944. сада се само-репродукује уз подршку Запада.

Ако саберете шта су константе свих тих шарених дружина, јасно се види њихов дубински и кристализовани аутошовинизам. Испољава се свакодневно, али се често, као сваки ђаво, крије у детаљима.

Да преводе сваки српски израз патриотизма у фашизам, то знамо. Та гебелсовска стигматизација Срба је неспорна. Не сме Србин главу да дигне.

Издају Косово и Метохију. Такмиче се само ко је бољи издајник. Озноид Шешељ држи позадину. Санџаку (некада Рашкој) су прећутно дали статус независне Нахије. Валија Санџачки Муамер Зукорлић, живи са две жене у Србији у којој је законски кобајаги бигамија забрањена – и која, бигамија, гле, не смета србијанским људскоправашима. Валија прети, једнако као Аћиф-ефендија ономад, сигуран у заштиту НАТО: „Играње Санџаком значи поигравање са овим делом Србије. Или ће нам свима бити лепо, или ће ватре бити до врха. Само наша кућа горети неће.”

Посећи ће Дрво-запис (њима ништа не значи Дрво под којим су се молили збегови и устаници из Првог српског устанка), потопити цркву, даће пет милиона евра балијама-кољачима, заштитиће педере који скрнаве српске светиње – јер нису то њихове светиње.

Имовину коју су комунисти отели неће да врате, сем Јеврејима.

Домицилна ревидирана људскоправашка боркиња Весна Пешић захтева да се Геџи који је изроди одузме право гласа у његовој држави. Ах, како путена левичарска старлета!

Колико им је стало до српског радника показала је афера „ЈУРА“. Вучић и Вулин се гаде српских радника! При томе машу Веберовом купусаром.

Зар није тешка увреда за српску Скупштину да посланик буде Јошка Броз?! Чиме је тај карађоз заслужио такав положај, сем што је унук крвавог србождера?

На сваком панађуру у још живој „геџованској“ Србији лако ћете наћи 250 сељака-домаћина који би умели у Скупштини Србије да бране њен интерес и интегритет, не да се по Палати шире клипани који памећу нису макли од ћесаревих фељбаба.

Београд нема улице са именом Жарка Тодоровића – Валтера, нема Јована Стојковића – Бабунског, али Вулин „отвара“ улицу са именом Коче Поповића, једног од главних партизанских преговарача са Немцима и Хрватима у „Мартовским преговорима“.

За сво време своје немчарске страховладе Александар Вучић није, буквално, остварио ни једно своје обећање „народу“. Али, одлучно је забранио рад Комисије за комунистичке злочине, формиране 2009 године. А двадесет година се трсио да је највећа Србенда, „препознавао“ издајнике и прогонио их, ако је „прогон“ довољно тачна реч.

На обележавању Церске битке на Текеришу 2014. године, два потомка аустроугарских окупатора, Александар Вучић и Александар Вулин, са високе бине осионо су забранили да потомак главнокомандујућег српске војске, Престолонаследник Александар Карађорђевић, положи венац части својим прецима.
Једно име, три Србина, а Србија располућена и окупирана.
***
У Републици Српској, као да је друкчије, али није. Често се са те стране може чути да је Република Српска данас стожер српства. То је хвалисање људи који слабо шта разумеју, а државотворног потенцијала немају. У реалности, Милорад Додик, председник Републике Српске, нема моћи ни колико „Санџачки Валија“. Да би били у стању да преузму бакљу српског Пијемонта, најпре би морали постати држава или књажевина која је привлачна људима, у коју се људи усељавају јер су сигурни да долазе у земљу добре наде, а не да беже из ње. Не може Република Српска да буде ишта друго до БиХ нахија, ако су највећи босански градови Нови Сад и Београд. У једном „ријалитију“ фолк-певач Милош Бојанић са осмехом победника рече „Ми смо преплавили Војводину“. У својој тупости МБ не разуме да „преплављавање“ једног дела Србије има последицу у демографском исцрпљивању другог српског простора.

К

Милорад Додик

томе, постоји дубок политички раздор унутар саме Републике Српске. Тај сукоб је, када се разбирика рачун, сукоб националних дилера. Такви су по својој природи подложни манипулацији. Али, када се почну бавити високом политиком и стратегијом, можемо само да јаучемо. Државништво је вештина која се учи генерацијама, није улична транге-франге трговина.
„…Након првог круга предсједничких избора, 28. травња ове године Милорад Додик упутио је честитку Норберту Хоферу: “Са великом радошћу примио сам информацију да сте освојили највећи број гласова у првом кругу предсједничких избора у Аустрији. У име Републике Српске и у моје лично име примите искрене честитке на побједи, са жељом да 22. маја убједљиво тријумфујете и у другом кругу трке за најважнију функцију у Аустрији и постанете њен предсједник, што Ви и Ваша Слободарска партија заслужујете”.
Хофер је, пак, 21. рујна прошле године, у улози потпредсједника аустријског парламента, службено примио предсједника Републике Српске Милорада Додика, заложивши се за подјелу Босне и Херцеговине (“Нешто што не припада заједно, не може расти заједно”). Хофер је тада подржао референдум у РС-у те изјавио да Слободарска странка “сто посто подржава Републику Српску у свим активностима”.
Шта то нагони српске геостратешке пацере из Босне да се лепе за нео-аустрофашисте? Елем, Слободарска партија „баца око“ на Јужни Тирол (у Италији) па отуда подржава осамостаљење Републике Српске?! Ма хајте! Колико памети треба да се разуме колико је то шупља прича? Разлог је много приземнији – Срби чине једну од већих мањина у Аустрији, броји се да их има 300 000, чак 160 000 у Бечу. У самој странци има активиста и доста чланова, Срба. Шта их кошта да вербално подржавају РС и тако обезбеде велики број „сигурних гласова“, без икаквих обавеза у будућности?
Какав је то савезник РС? Један од тврдокорних аустријских есесоваца, звао се Антон Реинтхалер – од 1933. дужносник НСДАП, министар пољопривреде и шумарства, од 1938. члан, а затим часник и дужносник СС-а (од 1941. SS-Brigadeführer), више пута одликован и награђен као један од ветерана покрета. После рата му је суђено, али се наставио бавити политиком, па је 1955. с двојицом истомишљеника, такође бивших нациста, основао Слободарску странку, коју ће мало касније славном учинити корушки пробисвет и букач Јерг Хаидер. Симбол слободарске странке, најпре само за затворена страначка села, а онда све више и јавни постао је – плави различак.
Када је проглашавао своју кандидатуру за председника Аустрије, Норберт Хофер, пред телевизијским камерама појавио се с истакнутим плавим различком на реверу. То ће бити знак његове кампање. Изборни слоган је био: “Meht Mut für Unser Wiener Blut” – „Више поуздања у нашу бечку крв“. Након што је Хофер изгубио изборе, један ће покрајински челник Слободарске партије најавити одржавање првога Корнблумен бала (Различков бал), који ће по замисли партијскога врха затим постати традиционалан, и одржаваће се широм Аустрије.
Шта је то „бечка крв“, показала је сахрана Otta von Habsburga сина последњег аустроугарског цара Карла. Показало се да се Аустријанци ни после сто година нису одрекли Аустроугарске, нити је заборављена од становника „Западног Балкана“, њених бивших поданика.
Упамет се Браћо Срби!
На жалост, на аустријски лепак се ухватили и млади националисти. Мисле да су схватили, а заправо су жртве вампирске аустрофашистичке преваре Јосипа Броза Тита.
Додик се хвата Хофера, Вучићу је саветник Себастијан Курц, такође изданак „бечке крви“. Само прави Срби, који тврду веру дадоше…
„Дрина водо! племенита међо;
„Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
„Наскоро ће и то време доћи,
„Када ћу ја и тебека прећи
„И честиту Босну полазити.“
И ту тврду веру испунише! Само ти прави Срби су им не само далеко, већ их често преко нишана гледају.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!