Симо Крајишник: Рецензија филма Leviathan (2014)

http://www.imdb.com/title/tt2802154/?ref_=fn_al_tt_1

Филмски гледано, сјајно остварење. Универзална и крајње актуелна тема. Појединац у борби  против моћног система који меље све пред собом.

Сам назив Левијатан упућује на вишеструка тумачења, али читајући интервјуе са режисером, он је на уму имао Хобсово схватање државе и промишљања св. Аугустина о сличностима измедју државе и удружене банде разбојника. Када држава престане да поштује закон, она постаје удружена банда, а права и сигурност, које би баш она требала гарантовати, нестају пред чистим законима силе, пред правом јачег. Звјагинцев сматра да Хобс греши у посматрању државе као идеалног облика удруживања, у коме ће сваки појединац имати најбољу заштиту, јер је човек кварљив, порочан, похлепан, и да те његове фаличности, сваки идеал претварају у његову супротност.

С друге стране, Левијатан је и библијски појам, који симболизује морску неман која господари најприземнијим људским страстима, дјавола лично.

Ове две компоненте погледа на Левијатан, световна и духовна,  у филму се  маестрално преплићу чинећи једну нераздвојну целину.

Куриозитет је то што је као инспирација за овај филм, Звјагинцеву послужио случај из САД, односно голгота Марвина Химајера чију је малу радионицу, по законима неолибералног капитализма, желео да откупи власник цементаре. Марвин није желео да је прода, и пошто због Марвиновог поноса, није постигнут договор, цементара је једноставно запленила његову радионицу. Марвин је сео у багер, порушио неколико објеката цементаре и извршио самоубиство. Ах, та дивна утопија о људским правима и правичности у свету неолибералног капитализма.

Звјагинцев ову причу модификује и пребацује је на руско тле. И овде имамо једног поносног човека који тврдоглаво одбија да се повинује законима силе, односно удружене банде која у својим рукама има све полуге да од немоћног појединца начини шта год пожели. Руину, убицу, алкохоличара, идиота, лудака, будалу…

Критика руске цркве, као и саме државе, је прилично експлицитна. Путинова слика стоји у канцеларији корумпираног градоначелника који снагу за своја зверства налази у речима подршке једног високог црквеног великодостојника. Е, сад, мени у принципу никада не смета критика постојећег стања у држави, и антирежимска црта коју сматрам  неопходним супстратом  сваког озбиљног уметничког дела. Све док је та критика искрена и последица стварног презира над ситуацијом у држави, аутор има моје симпатије. Медјутим, ако осетим да у тој критици има рачуна, додворавања, аутошовинизма или самонегације, онда ни ту критику не доживљавам као квалитет него као неопростиву ману.

Овде, отворено говорећи,  нисам још начисто до краја, као што сам био у филмовима Балабанова или Бикова, чију сам критику схватао крајње искрено и стимулативно. Можда је и до наших сопствених афинитета и углова посматрања, јер, убеђен сам да ће неотитоистички, либерални русофоби видети једну ствар и да ће бити одушевљени филмом, антиглобалисти, као ја, видеће нешто друго, атеисти нешто треће, теисти нешто четврто итд. Можда је и то додатни квалитет филма.

У филму глуме сјајни Алексеј Серебријаков кога памтим по феноменалној улози у серији Штрафбат, и Владимир Вдовиченков из познатог филма Бумер. И, остале улоге су одигране сасвим коректно, а крајолик у коме је филм сниман је предиван.

Углавном, са нестрпљењем ћу чекати следећи филм овог режисера у нади да се неће продати за шаку долара и снимати летећа створења са роговима и клемпавим ушима.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!