Саша Кнежевић: Слово о издајнику

Много подлије од експлицитног зла је прикривено зло у одорама добра. Изопачење се не може прогласити за основу егзистенције, јер оно нема слободу, оно је негдје у себи и само свјесно да је сва њена апологија аморала једна бунтовна грозница сржи бивства. Данашње критично стање суженог – човјека није узбуна за несвјесне субјекте над којим се врши тиранија безличности. Перфидна манипулација, која тежи одгајити једну безличну масу, налази много материјала за зидареву руку. Несвјесни субјекти данас не показују, нити и мале знаке тенденције преображајa, зато се може рећи да су утопљени.

Више бисмо своју пажњу усмјерили ка оним ,,самосвјесним, индивидуама“, који пропагирају једну здраву идеологију и представљају своју слободу личности. Они се представљају свјетилници слободе али ипак у кључним дјелима показују неупоредиво погубнију омеђеност и нестабилност и личности и идеологије, од оних горе споменутих (утопљених) несвјесних субјеката.

Због таквих слабих фактора, сваки подстицај за могућу промјену, бива угушен чим постане озбиљна пријетња за оне у чијим је интересима да стање остане херметично и строго исконтролисано. Они који врше контролу, сву своју бивственост, ограничавају са ниским интересима, зато су слични онима над којима врше тиранију свијести, јер су исто тако оличење постварених нужника. Од њих има још и горих, отворених присталица зла, то је (Достојевски је у „Легенди о Великом Инквизитору“ генијално разобличио и ту појаву зла.) донекле свјесно зло, које је пратилац зла због самог зла као његовог врховног поглаварства. Опет и ти субјекти су на самом крају преварени од саме природе деструктивног зла које је осуђено да их упропасти у њиховом безумљу.

Овдје говоримо о оним падовима који се највише чују приликом ударца о дно. Ми претпостављамо да  су најгори падови оних субјеката са знацима свјесног, који бивају поцијепани на кључним рубовима своје личности и идеологије. Они у том својем, само видљивом отпору, показују најнижи степен моралности, јер њихово лицемјерство прелази у најдубље облике подлости. Њихова гнусоба се оличава у гордој пројави апстрактне врлине, која се истином само егоистично усхићава, док најгору недосљедност тој истини, на крају равнодушно оправдава. Крајњи морални патос, испливава, када свјесни субјекти у најнижем стању лицемјерства прихвате компромис, и трезвено подвођени интересима бивају условљени. Због таквих личности који су немало прваци отпора, узорне вође и стубови повјерења једног знаменитог народног таласа, се мијењају кључни историјски токови и бивају изиграни многи животи.

Такви трагични субјекти добијају један најомраженији назив који их обликује у историјској свијести народа – Издајник. Баш у том називу лежи њихов највећи пад и по нашем мишљењу дефиниција најгорег избора, који сурвава човјека у бездане нечовјештва, уметнувши му неизбрисив жиг срама за вјек вјекова. 

…………………………………………………………………………………………………………………….

1Као најизопаченији примјер једног далеко погубубнијег данашњег “ватрогасног друштва“ него оног у ,,Фаренхајту 451“, је отимање дјеце руској православној породици у Норвешкој, због отвореног богоборства чији је злоћудни вео лажног хуманизма и прогреса напокон раскривен.

2Иван А. Иљин – ,,У потрази за правденошћу“

3Человјечност – Свако људско биће је створено боголико, а створено боголико може се звати човјеком. Словенска ријеч човјек од словити – стајати усправно; грчко антропос углавном је анофрос – горе гледано, јевреско је адам од тла – црвене земље, тако да је врло сродно ријечи крв, крв и земља су од истог коријена у јеврејском. Сваки је човјек потенцијално богочовјек рекао би Свети Отац Јустин, јер сваки је човјек печат логоса…“ – Атанасије Јевтић

4Жан Бодријар је примјер очаја заападноевропске поробљенсти која увиђа проблем хипереалности (медијске симулације реалности), тоталитаризма, усхићава се посљедицама – духом исламског тероризма, и као решење нуди само декаденцију. Он остаје у својој тврдњи да је свијет без смисла и да је ослобађајућа афирмација бесмисла. Њега спомињемо као једног од најистакнутијих мислилаца данашњице који је занимљиво најпопуларнији на енглеском говорном подручју. Ми не можемо да тражимо решења користећи њихове критике, јер сва њихова критика и у најбољим моментима (Ноам Чомски) нама не нуди решење.То није наша херметичност него чињенична узвишеност наше Србске идеје погружене у Православљу, и нашег живота у Архијереју по чину Мелхиседека – Христу.

5На ту мрачну страну имамо све странпутице римокатолицизма-неопаганистичке ренесансе-геноцидне инквизиције-реформације протестантизма са сијасет изведница из њега-декартов рационализма- класични немачки идеализам- антропоцентрични револуционзам-  са епилогом-дијалектичким материјализмом са својим злим близанцем дарвинизмом и коначним погубљењем у у мрачним јазбинама нихилистичког егзистенцијализма достојног  претече отвореног сатанизма. То су непотпуне аналогије које дају само примјере,  то су путеви који низводе у безданима ада којим је задојена европејска филозофска мисао.

5Један од наших жалосних примјера однарођености је несрећни Доситеј Обрадовић, који је одвео србски народ из манастира за разлику од нашег истинског просветитеља Светог Саве који га је у њега увео. Заражен јосифизмом и западноевропском острашћеном мефистолском просвјетом, потура нашем у страдањима измученом народу (којега је Црква у свим вјековима ропста  кријепила, исцјељивала, окупљљала и напокон извела) ,,Совјете здравог ратума“ – ,,Живот и прикљученија“, и ту уноси своју доситијевштину у православном србском народу, као један од највећих антрисрбских манифеста. Нема нама Србима просвјете без светости, нити Просветитеља без Светитеља.

6Хришћански-византијски-ћирилометодијски-светосавски-светолазарскиђаконоавакумски-јасеновачковукашински-јованорапајићки…, и можемо тако усијасет примјера које су сви овјековечени једном идејом – Православним Вјерују. И сви су христоносци-побједоносци уписани у Јањетову књигу Живота са ореолима на иконостасима, сјајући путокази побједе, датии нама као обрасци, као свети свједоци и испуњени Завјети.

7Види у књизи у његовим изабраним есејима ,,Васкрсавање“ – Николај Фјодоров – занимљиво и оригинално је његово тумачење Апокалипсе. Ево један његов цитат што се тиче будућег безбожног прогреса:

,,Наше вријеме, међутим, при даљем прогресу може доћи дотле да сасвим напусти све што се односи на претке и успомене на њих, тако да ће човјек, пошто изгуби само осјећање и појам сродства, престати да постоји као морално биће, тј. достићи ће потпуно будистичко бестрашће. За њега тада више ништа неће представљати вриједност, а друштво ће у правом смислу бити мравињак који је, уосталом, такође показао да је способан за “прогрес“!“

Николај Фјодоров (1829-1903)

*,,Хришћанкси народи држе кључ од Царства Небеског, но данас они мало улазе у то Царство, међутим не дају да уђу који би хтели јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Ако је Његова (Божја) света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима, ако је казна за грехе близу, ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа јеврејског нису одбачени сви Јевреји, јер Богу није толико стало до држава колико до људи, и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи – пропашће садашње хришћанске државе и народи! Нека буде са државама и народима што је нужно да буде, никад ни један верујући у Господа неће пропасти.

Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном покоењу…

Једина ревулуција која човека чини племенитијим то је револуција хришћанства. Свака друга револуција чини човека бруталнијим него што је, револтирајте се прво против себе па онда против света, та би се девиза могла извести из главне Христове проповеди. Прво ревoлуција против зла у себи па потом револуција против зла ван себе. Господ тражи зидаре а не рушиоце…“
Свети Николај Жички

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!