АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: МАЈКА РУСИЈА И ЖЕНА ЗЛАТИЈА

МАЈКА РУСИЈА И ЖЕНА ЗЛАТИЈА
(народна изрека)

Елитни борци нове комунистичке власти у Србији били су учитељи. Посебну пажњу власт је посвећивала учитељским школама. Оне су морале да стварају учитеље и учитељице не само образоване и оспособљене за свој посао већ и идеолошки веома свесне. Циљ је био да се преко њих утиче на народ а посебно на омладину како би се она васпитала у духу марксизма и лењинизма чиме би се стварале основе новог друштва.
Да би се то постигло сваки учитељ је морао да у селу свог службовања буде ауторитет у народу.
Зато, а не само ради образовања деце, они су морали да буду и добри спортисти, уметници, музичари, глумци, а пре свега добри организатори, како би оснивали спортска и културно-уметничка друштва, окупљали народ и омладину и кроз њихов рад утицали на њих. Такође, учитељи су морали да добро знају најбитније занате неопходне у свакодневном животу, чиме би им још додатно ојачао ауторитет у селу. Дакле, оспособљавали су их да се боре и побеђују реакцију у селу коју су предводили попови и газде.
Имајући све то у виду сасвим је онда и разумљиво што је Министарство просвете одређивало ко ће и где ће да службује чим заврши учитељску школу. Узимао се у обзир како квалитет новог учитеља тако и специфичност терена на који се шаље.
Међутим, у једној сељачкој земљи са израженим недостатком школованих људи каква је тада била Србија, врло брзо ти исти учитељи постадоше најзаступљенији у друштвено-политичким заједницама и организацијама. Многи међу њима напустише школство, оставише креду и сунђер и постадоше, како се тада говорило, друштвено-политички радници.
Тако је и учитељ Веља напустио село свог службовања и преселио се са породицом у општинску варош, у Сопот. Добио је високи положај, добру плату, друштвени стан и посао за жену. Поред тога Вељино родно село граничило се са Сопотом па је сада могао да посећује своје родитеље, остале укућане и родбину.
Иако је често одлазио у село није се бавио пољопривредом. Знао је да став Партије у пољопривреди није био да се развија ситан посед већ да се стварају крупни пољопривредни комбинати. Ипак је понекад, додуше веома ретко, помагао родбини када је на пример требало хитно да се спаси сено или жито од очекујуће кише.
Дакле, у принципу, Веља се придржавао партијске политике и није се бавио пољопривредом јер шта би се тек десило када би му у Комитету приговорили да се бави пољопривредом јер жели да се обогати? Сигурно би у том случају завршио своју политичку каријеру.
Честим доласцима са женом и децом у родно село Веља је омогућио својој фамилији, комшијама и осталим сељацима да боље упознају и његову жену Златију. Он ју је упознао у учитељској школи а у то време држава је стимулисала, подржавала и пропагирала учитељске бракове због лакшег службовања, премештаја и слично.
Сељаци приметише да Златија није само крупна и ружна жена већ да је и једна веома зловољна, пргава, искључива и напрасита особа, што би се рекло: права роспија. Судила је Вељи ко на пању. Он је јадан био према њој више него снисходљив и послушан. Док би га она грдила и наређивала му шта ће да ради без обзира ко би још ту био присутан, он би јој само одговарао: добро, добро, добро…
Једном приликом одреди власт Вељу да одржи састанак, збор бирача и то баш у свом родном селу. Сала Задружног дома била је препуна људи јер је било зимско доба па су сељаци имали времена на претек.
Иначе, када би држао говор Веља је имао обичај да употребљава увек исте фразе а у којима се спомињала Русија, као на пример: „као што нас учи мајка Русија“ или „као што каже мајка Русија“ или „мајка Русија нас саветује“ и слично.
На састанку после месних активиста Веља узе реч и поче да говори о теми из дневног реда. У једном тренутку рече:
„Мајка Русија“,
кад из препуне сале неко од сељака сакривши се и променивши боју гласа да га нико не би препознао, викну:
„И жена Златија!“
У сали настаде општи, громогласни и злонамерни смех. Постиђени Веља једва некако, наврат на нос, заврши свој говор и убрзо ко покисо, ни жив ни мртав, изађе из сале.
Никада више није држао говор у свом родном селу а неколико месеци после тог догађаја напустио је Сопот и преселио се у Београд.
Одавно је већ речено да је најтеже бити светац у свом селу док поводом овог Вељиног случаја можемо још да истакнемо, да посаветујемо, да нико не треба да покушава да буде народни вођа, ауторитет у државничким пословима и уопште у политици, уколико није ауторитет и у својој породици.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!