Саша Кнежевић: Слово о жртви

,,Рече Господ Господу мојему;

сједи са десне Моје стране,

док положим непријатеље Твоје

за подножје ногама Твојим..“

 

Једно питање и одговор

Питање:

Није ли превазиђено сулудо жртвовања у данашњој Отаџбини, зашто би се у савременом свијету ико жртвовао за имагинарне вриједности које су само демагошки декор политичкој и псеудорелигијској платформи за постизање опортунистичких интереса?

Обично, упрошћен приказ монологa, послије оваквих реторичких питања оних који запиткују:

Ја желим да живим свој живот, не желим за туђе циљеве да се жртвујем и никада не бих за такве алогичне бесмислице, какве су вјера, националност и обманујући патриотизам губио главу, ко ли још о томе мисли и ко ли вјерује у све те обмане, сем неких залуђених, индоктринираних националиста.

Одговор:

Ми живимо у 21. вијеку постмодернистичког поимања свијета. Утопија неолибералистичких концепција је довела до асимилације свих диференција у једну погубну идеју коју покреће одвратни прагматизам и уводи сваког појединца у огуљену безличност у којој царује сатански силопсизам. Ова реторичка профана питања заступа већи дио наше залутале популације, из инерције различитих облика, из којих се олако испољавају негације.

Раскид са сопством је услов који је постављен колонизованом човјечанству, да би данашњи роб трагичног прогреса могао раскинути стеге које га везују за прошлост и тиме олакшати свој бесловесни скок у пропаст човјечанства.

Животворна свеза са прошлошћу у приземним погледима хипертрофираног ума је само једна носталгија за илузијом, једна препрека ка задовољавању плоти, као врховног жреца сврсисходног човјечуљка данашњице.

Шта се дешава са човјеком који коначно постане слободан од своје традиције, он чупа своје иманентно коријење и постаје отпадник, једна празна олупина која беспомоћно плута разбацана туђинским вјетровима, док се коначно не утопи у непрегледној пучини фетишизма.

Бредберијева хиперболистичка критика америчког друштва из визије далеке будућности у роману,,Фаренхајт 451“, је слика једне језиве реалности у данашњици. Ми данас свуда уочавамо, унајмљена “ватрогасна друштва“, преимењена у мас-медијима, која гасе ону нематеријалну ватру самоспознаје, која постаје опасност за владајуће системе. Данашњи “ватрогасци“ су много изопаченијег дејствовања него што је Бредбери могао и да претпостави.

Маса је заштићена (разлог због којег је и условљена, поткупљена и уцијењена) од оне тварне, чисто физичке ватре сходно символу осигуране материјалности и комфора, под условом да вољно пристане на духовно самоспаљивање. Данашња ватрогасна друштва, као и у ,,Фаренхајту 451“, увијек су спремна да дјелују против најмање искре која би могла распламсати ону невештаствену ватру, далеко штетнију по пројектанте исценираних “Турманових шоуова“.1

,,Све је то довело до највеће религијске кризе, познате у људској историји. Људи нису “изгубили Бога“,као што је било у епоси пада паганства, већ су се обрушили на саму идеју Бога; они теже да искомпромитују и разложе религијски акт душе; они су спремни да искоријене на земљи све вјерујуће људе. У историји човјечанства гасе се и ишчезавају осјећања освештаног, тајне, созрцања, благости, одговорности, гријеха и зла. Остају једино поквареност и једино злочинство. Фридрих Ниче је величао те остатке културе и позивао људе на дрске злочине.2

Самосвјесност је непожељна и бачена на удаљеним депонијама, она је сувишна и неупотребљива, склоњена са видиљивих дистанци јер се не уклапа у перфидно – реализоване планове данашњице. Али као у спомињаном фантастичном сада већ реалистичном роману, на тим “депонијама ван насељених мјеста“, чека оно највредније што има пропало друштво да понуди, оно што преноси покољењима сазнање о сопственој задатости, оно што буди личност из мртве безличности и упућује на ослобођење духа који почиње разобличавати гнусобу опустошења. Ти прогањани столпови разобличења гнусобе, иако изопштени из зачараних кругова подле (злородне-какогенијске) интелигенције и свим расположивим деструктивним силама гоњени и ниподоштавни због своје досљедности истини, носе у себи, затамњеном оку невидидљиво апостолство – преносиво знање о суштини ч(ел)овјека.3

Конфузност постаје неизоставна, мноштвo је избора који у својој мноштвености гутају сваки ваљани избор, подстичући још већу збуњеност и релативизам. Илузија борбе налази упориште у виртуелности, којој је свако подложан, и отуда се расипају снаге на имагинарни отпор. Ово је ера атомске технике, и прашумске етике, која својим незајажљивим чељустима гута у своју бездану утробу све ресурсе човејечанства. Чак је и сама критика изгубила свој смисао у толиком расположивом опсегу предмета критике. Демагогија допуштене слободе у омеђеним круговима антисистема, даје лажни осјећај борбе, разасут у отуђеној апстракцији и чини га безопасним по сами систем, исходећи на крају осјећај безнадежности. То је и један од перфидних метода успјешне реализације апсолутне аутократије – расплинути критичну масу духом унинија и осјећајем безнађа и самотности. Исто је тако погодан и пожељан опозициони плурализам, расписујући изборе у којим нема избора демотивисана критичка маса остаје и даље утамничена и удијељена на све мање засебне јединице. Таласи отпора су разбијени у добро чуваном систему који је изградио рутину посредног тоталитаризма. Иако некада увидимо неку изрежирану илузорну промјену, убрзо сагледамо нови пораз у истовјетности са претходним.

Али ипак поред свега реченог, оно звоно из Тарковсковог филма ,,Андреј Рубљов“, чека да се излије, и онај који га буде излио биће обзнањено покољење у символу младог, одлучног и креативног Бурљајева, који не зна како али зна да мора да вјерује да ће га чудом излити, јер му срж бића одјекује да је то његово преодређење и мисија. Тај дуго чекани сигнал се мора искористити до посљедњег издисаја, под било којом пријетњом или условом. И звоно ће засигурно да одјекне и зазвони гласом побједе. Ако очеви тих нараштаја као ни онај отац, не буду пренијели тајну израде тог звона, они ће га ипак излити, знајући да им је тај талант богомдан, биће свјесни милости Божије, којој ће се у сузама покајања поклонити. Или ће звоно забрујити и позвати нас на ЛИТУРГИЈСКУ службу којој ћемо се одазвати или нас неће бити и бићемо правдено погубљени. У тој слици лежи нада у будући преображај и побједу или знак неминовног пораза.*

Ниједна жртва нема логичко објашњење какво износе већина оваквих питања. Сама есенција битија-свебитија-надбитија која је – ЉУБАВ – се огледа једино у жртви, она превазилази сваку омеђеност рација.

Кад човјек повјерује да је саткан од приземности које су састав оваквих недоумица, (Иако јесте добар дио пропалог човјечанства обљутавио и заиста такав баш због таквих егоцентричних ставова која су постулати оваквих питања.) убрзо улази у крајност отпадништва, манифестовану кроз лудачку аутодеструктивност, јер дух не може да поднесе инерцију, он у привидној стагнацији трпи имплозију од ништавила (апсурда) и бесмислености (нелогосности) у којем само царује идолатријски прагматизам и наравно за посљедицу добијамо – РАДИКАЛНУ ДЕКАДЕНЦИЈУ.4

Западноевропска цивилизација са наших истинских висова изгледа као црв потопљен у бари богоборне (апостатичне), великошизматичке (јеретичке) мисли из које је много вјекова само контаминирао великоинквизицијски отров гордоумља и несносни смрад нихилистичких филозофија.

Наше решење свих питања је православни пут5 као срж спасоносне идеје свих православних народа, пут са којег се уздижемо до Небеса или падамо до најнижег понора ако га се одричемо.6 (,,Овоземаљска Србија треба да личи на ону Небеску, на Царство Небеско, да има више слободе, правде и човјечности. Достојевски је одавно рекао: ,,Русија без Православија – то је свинство.“ И ми бисмо могли за њим рећи : Србија – без Православија, то је свињарија“ – говорио је блаженопочивши епископ Данило Крстић)

Сви подражаваоци западноевропске мисли не могу дати решење србској идеји Васкрсења и Васкрсавања два различита појма како их је сјајно разјаснио Николај Фјодоров.7

То су нам показали сви утилитаристички системи, (као најсуженије “слободне индивидуе“ у најгорем облику сужености – однарођеном сужањству) најгори је примјер дат у грозној пракси обезбоженог социјализма. Како каже Достојевски човјек тражи најкориснију корист од свих користи, она није никада у видљивом, јер се уподобљава само у духу. Человјека и свијет покрећу много комплесније користи од пуког самопреживљавања. Човјек је биће подвига!

Кроз такав птомски реализам живота у којем обитавају оваквим питањама, гуде звуци оне наше гусларске:

,,А живјети рад живота није живот но грехота,

ко ли живот тако води прије умре но се роди.“

Сви завојевачи оваквих питања у себи носе аморалност или у најбољем исходу нужну моралност. У њима је увијек присутан закон нужности, он устројава њихов живот, он је парадигма њиховог морала. Помрачен ум рађа емпиријски разум коме посљедују различите странпутице, које крију једну дубинску повезаност, која покреће све њихове привидне диференције у демонолошкој дијалектици, тa повезаност се огледа у бјесомучној мржњи према свему што је Правослано. Али све што је србско извире из православног, исто као што све што је антисрбско носи печат антиправославља. Бјесомучници у Јеванђељу су се бацали по земљи и режили на сам спомен Христовог имена, и ови несрећници бивају раскривени на сам спомен Христа. Они се увијек утврђују у гадаринским таборима наше разједене Отаџбине, ван су домашаја боголиког ума, њих треба називати символичким именом: ,,Гадаринци и свиње гадаринске“, јер као и они истјераше Христа из њихових крајева и желе цијелу Отаџбину да изобличе у једну велику гадарију.

Они никада неће схватити смисао жртве, једино ће апологирати сврсисходност, и то само из њиховог најближег видокруга. (То је свињска перспектива, различита, од оне узвишене-непрегледне-орловске, како је то алегорично опјевао Његош у оној метафори о орлу и свињи.) Све ће рационализовати, разопштити и разлучити у безбројне мноштвености, постајући у идеализацији туђег и страног, нејвећи мрзитељи и критичари сопственог, константно истичући своју либералну утопију. Задојени кукавичким бунтовима против свих нових валова богомданих промјена, они су најчешће у својим лажним слободама најбоље ткиво за издајничке режиме, неријетко пропагирају бљутав и мемљив неолиберализам, сатански револуционизам, бунт ради бунта и анархизам, увијек са префиксом лажних слобода, права и једнакости. (Иако су права далеко од правде као што је све подједначити немогуће, јер појам једнакости увијек садржи ону Орвелову максиму ,,неке су животиње једнакије од других.“)

Епилог:

Читајмо мало нашу историју, упознајмо народ коме припадамо, упознајмо Вјерују са којим смо опстали у овом имену и презимену. Не чупајмо себе из коријена, па нећемо ни имати недоумицу ко смо, и знаћемо да никад нисмо сами. Видјећемо дубљи смисао жртве која у својој витешкој наивности садржи насагледљиву хоризонаталу, лучоносни чин, сјајнији од сунца, дубљи од свих софистицирања и теорија. Тада се нећемо усуђивати да постављамо оваква питања. Из неокрљуштеног погледа зачете вјере, ћемо блалагодатном завишћу позавидјети свим србским жртвама, осјетити смисао свих наших одлучујућих јуриша у Небеску Србију, јуриша у којима није било земних премишљања, у којима је смрт презрена и виђена само као праг вјечности. Пред чијим муњевитим очима су биле незнатне све манипулације и издаје појединаца, јер се сваки појединац суочавао са самим собом у светој-ненадмашивој идеји, и нико није за своје војевање подносио одговоре човјеку. Тако се постаје истински слободна и непобједива личност, трајни образац који ће разобличавати све лажи и бити исписан златним словима на Небесима, непревазиђен и вјечан завјет нашем роду док год га буде постојало.

 

2 коментара


  1. Žrtvovali smo se mi kad je bilo za koga i za koju zemlju, od Vardara pa do Triglava… krvarili smo i u ratu i na radničkim akcijama, zemlju podizali, puteve i pruge gradili, nismo pitali za plate, a za koga dans da se žrtvujemo, za tvoju praznu filozofiju i umišljaj da si pametan?

     
    Одговори

  2. Ајој друже ex Pionir, сад кад те до’вати Владимир Челекетић, прави антикомуниста, има да те поцепа к’о куче патофну. Боље да се ниси јављао.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!