Ђорђе Ивковић: ТИТОВА ЧЕТИРИ ЋОПАВА СТУБА

О стварном стању у Титовој Југославији које југоносталгичари улепшавају преко сваке мере, већ је шире писано.

Ако неко сматра да су Титова и његове КПЈ стратешка достигнућа што су били републиканци који су уништили „труло“ краљевство, да се женама дају сва права, а у раној фази се залагали за право гласа када га жене нигде скоро на свету нису имале, укидање скупштине коју су бирали тајкуни, увели осмочасовно радно време, утврђивање минималне зараде, учествовање радника у одлучивању, снижавање старосне пензије са 65 на 55 година, заплену имовине Цркве и укидање свих бискупија, “мирну али такмичарску спољну политику”… варате се. То је програм Бенита Мусолинија из 1919 године.

Отуда, нису случајне и толике друге коинциденције са фашизмом.

У годинама које су наилазиле влада се налазила у рукама Дучеа и Великог фашистичког већа, које се ‘’састојало од људи способних да тумаче потребе, дух и највише циљеве фашистичке револуције’’, како је говорио Мусолини. Веће се састојало од:

-Ветерана револуције, који су били доживотни чланови Већа;
-Оних, који су држали извесне положаје;
-Фашистиких службеника које је Дуче постављао на период од три године;
-Задржана је нека врста парламента чија је једина функција била да понекад саслуша говор Дучеа.

Ако занемаримо игре речима, тј демагогију, примерену оновременим друштвеним приликама, исто је било и у Аустрији. Каква је ту разлика од Тита и титоизма?

Иза великих парола „о правди“ Тито и његови дворски барони живели су не као краљ Александар (јер наш краљ није био недодирљив за закон, и био је одговоран према народу), већ као старовековни фараони. Вратио је државу 3000 година уназад. „Он је заслужио“ – и данас се чује од нишчих духом. Зашто тако говоре, само можда ђаво зна.

Прва карактеристика владавине титоиста је апсолутни терор, физички и ментални.

Ако се као „мера“ узме измишљени геноцид у Сребреници, постоји десетак локација на којима су комунисти починили једнако масовне, али неизмишљене злочине. 2009. у Словенији је пронађена масовна гробница у једном тунелу где су комунисти жртве побили гасом. Ако се за поређење узме реална размера злочина у Сребреници, Комунисти су у периоду 1941-1952. учинили на десетине и десетине таквих злочина. Уистину, „практични“ нацистички методи ликвидације свега што му је на путу, Титу су били прихватљиви и оправдани.

Деца су била посебно на мети Титових крвника. Хиљаде сасвим мале деце и беба су убијени или уморени; на десетине хиљада старије деце до 16-17 година. То нису били изоловани „инциденти“ већ организовани систем. Слике из усташких логора и о усташким злочинима којих се грозимо потпуно су применљиве на партизане. У оскудним и врло непотпуним списковима комунистичких жртава летимичним прегледом могу се очас наћи ужасни примери комунистичке бестијалности.

Нормалном човеку је мучно да убије беспомоћног човека, макар и најгорег непријатеља. А овима је рутина убијање деце. Какви су то „људи“? Од чега су? И данас такви театрално марширају Београдом о „Дану Победе“ окићени плеханим ордењем, исто као и педери.

Милован Ђилас

У Црној Гори и Македонији Срби се уопште не помињу, забрањено им је да буду Срби. Ћирилица, вечито на мети окупатора, се постепено убија и уводи „плишана забрана“ на њено коришћење. Српске књиге пале, српска култура је изложена порузи несмајника. Свети Сава је проглашен за „просветног радика“. Титоистичка власт 1946. забрањује повратак протераних Срба са КиМ, али зато задржава Шиптаре који су се из Албаније за време окупације населили на српска имања. Комунисти прогањају СПЦ, уништавају храмове, пљачкају и убијају свештенство. Титоистички режим свим средствима помаже комунистички режим Енвера Хоџе у Албанији, држи границу отвореном, насељава Албанце у Србији. Одузета имовина СПЦ на КиМ је предата шиптарским насељеницима.

Затвори су били пуни, гробља препуна. Милиони вредних и поштених људи понижено је и сведено на нижу расу, парије; небројени прогнани са својих огњишта, најчешће и из државе.

На другој страни етаблирале су се касте апсолутно привилегованих лумпен-револуционара чија је једина обавеза да слепо следи Титов аустрофашистички модел постепене дезинтеграције Југославије и коначног решења српског реметилачког фактора. Тито се до последње танчине држао аустроугарске доктрине „Serbien muß sterbien”. Ко је са тог пута скренуо макар на банкину, немилосрдно је каштигован.

Док су се комунисти драли „Америка и Енглеска/ биће земља пролереска“… и тешко ономе ко изрази сумњу у ненадмашни револуционарни план, ФНРЈ потписује одбрамбене војне уговоре са чланицама НАТО, прво са САД 1949. па Турском и Грчком 1954. Југославија тако постаје придружени члан НАТО.

Насер, Нехру и Тито

У Београду 1961. године Ј.Б.Тито, председник владе Индије Нехру и председник Египта Насер оснивају Покрет несврстаних чији је задатак у Хладном рату био спречити приклањање ослобођених Азијских, Афричких и Јужноамеричких држава Москви. Тако је спиновањем Тито постао мутави полубог и ненадмашни државнички махер.

Парламентарна скупштина Савета Европе још 1996. препоручила је кривично гоњење оних који су починили злочине у доба комунизма. Иста скупштина донела је, 25. јануара 2006, резолуцију у којој тражи међународну осуду комунистичких режима. Титова Југославија се увек наводи на списку тоталитарних држава. Без обзира што је Тито сврстан у десет највећих масовних убица ХХ века, ништа то није сметало да се на Титовој сахрани окупи невиђена скупина светске политичке елите. Још једном се показала светска политичка хипокризија у правом светлу.

У економском смислу економија ФНРЈ/СФРЈ била је класична фашистичка вампирска економија. Отимање имовине имућних + десетине тона златних резерви Краљевине Југославије, економска помоћ и са Запада и са Истока, девизне дознаке „гастајбартера“, инострани кредити, били су четири врсте „инфузије“ на којима је мртворођена социјалистичка привреда држана у животу. Постојали су и пети и шести извор инфузије, само флуиднији, теже разумљиви.

Пети је аргат који се у Тито-фашистичком новоговору звао ОРА, пошто присилан рад није био наметнут оружаном силом већ лоботомирањем деце и глупих, и магловитим обећавањем привилегија. Оно што су разумели наши стари пре 400 година, није разумела наша јадна омладина пре 60-70 година („аргатовах три године дана/и ја вукох дрвље и камење/све уз моја кола и волове/И за пуне до три годинице/ја не стекох паре ни динара/ни заслужих на ноге опанке …“). Шести извор су „самодоприноси“. Та врста харача је функционисала тако што мештани својим парама направе нешто (уведу струју, гас, водовод, направе пут), и онда то предају држави, која од истог тог народа онда наплаћује услуге тих нових ресурса, убира профит уз заборављено обећање да „радни људи и граћани“ имају права на праведну поделу дохотка, и запошљава своје подобне кадрове, у главном по земљачкој линији.

Када су сви ти извори пресушили, Титова економија је пропала.

У тој „самоуправној“ суштински фашистичкој економији Хрватска и Словенија су биле апсолутно привилеговане, а Србија тешко експлоатисана.

У политичком функционисању није помињан „сталешки систем“ карактеристичан за фашизме, али је постојао „кључ, што није ништа друго до варијанта сталешког система. У свим управљачким структурама морао се строго поштовати паритет – колико жена, бораца, непосредних произвођача, студената, поштене интелигенције; обавезна национална сразмера уз још обавезнију политичку подобност. Ко је испуњавао задате критеријуме проглашаван је за способног да седи у скупштини, директорише, суди или командује армијама. У супротном, могао је да тавори у неком мемљивом подруму или да иде. Типична негативна селекција. Наравно, на врху власти, тамо где се одиста решавала судбина народа, „демократским централизмом“ били су искључиво Титови лични кадрови. Ту више није било ни „кључа“ ни „ротације“. Најчиткији пример је место председника Савезног извршног већа са Милком Планинц, Бранком Микулић, Антом Марковић као завршним трилингом закивача ексера у сандук СФРЈ.

Антисрпски патриотизам је био владајући културни образац.

Титова Југославија је стојала на четири стуба – СКЈ, СУБНОР, ЈНА, УДБА. Њихови историјати су показатељи плана разарања државе. Све четири мастодонтске организације су се распале пре него што се распала држава коју су наводно они створили.

***

КПЈ је била организација у вечитој кризи.

Одмах по оснивању, дошло је до првог раскола. Раскол у руководству одвео је до формирања Извршног комитета Комунуистичке партије у емиграцији, односно опозције руководству КПЈ.

Непрекидне фракцијске борбе су трајале скоро до рата. Коначно, победила је „загребачка струја“ а Тито је побио све дотадашње лидере КПЈ који сматрао за конкуренцију. Процене говоре о 500 убијених југословенских комуниста у СССР.

Након пропасти „Ужичке републике“ у којој су комунисти први пут показали шта значи „револуционарни терор“, Политбиро је одржао састанак у Дренови, близу Пријепоља, 7. децембра 1941. На састанку је одбијена оставка коју је понудио дезоријентисани Тито. Одлучено је да се води оружана борба против регуларне ЈВуО. После састанка почела су секташтва и левичарска скретања. Ова лева скретања су Црној Гори и Херцеговини и усташка клања су једно те исто.

Након „ослобођења“, партија је брзо суровошћу учврстила своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела једнопартијски систем.

Почетак разлаза између КПЈ и СКП(б) започет је резолуцијом Информбироа 1948. КПЈ је узвратила оперетским Петим конгресом и бруталним обрачуном са сваким ко је мислио да КПЈ има везе са комунизмом. Лустрација је слаба реч. Многи чланови КПЈ су проглашавани троцкистима, шпијунима, агентима и петоколонашима. У време борбе са Информбироом (1948—1956), евидентирано је 55.663 лица која су се изјаснила за Стаљинову линију. Долазило је до искључивања, одузимања ордена, споменица, заслуга, избацивања са посла и затварања. Биланс сукоба КПЈ са ИБ-ом изгледа овако: За Резолуцију Информбироа су се изјаснила 2.616 политичка функционера, 3 члана Политбироа ЦК КПЈ (Жујовић, Хебранг, Нешковић. Нап. Благоје Нешковић је заправо смењен раније јер се супротставио бруталној пљачки и изгладњавању Србије у време „откупа“). За Резолуцију Информбироа су се определила 28.880 учесника Народноослободилачког рата и 4.153 припадника Југословенске армије. Има процена да је сукоб са ИБ-ом искоришћен да се из Партије почисти 75% чланова(?!). Они су попуњавани врло брзо новим, млађим „кадровима“ спремнијим да се боље уклопе у диктатуру Титове клике.

У јеку борбе са Информбироом, у Загребу је од 2. до 7. новембра 1952. био одржан VII Конгрес. Комунистичка партија Југославије мења назив у „Савез комуниста Југославије“ и почиње процес њеног распадања. ФНРЈ постаје прва и једина безпартијска држава на свету.

Јула 1966. године одржан је кључни Брионски пленум ЦК СКЈ који је искључио Александра Ранковића и Светислава Стефановића због „злоупотреба Службе државне безбедности“ уз пратећу свеопшту чистку иоле „српских“ оперативаца. Да, Брионски пленум је био кључни преломни моменат.

Процес распада се захуктава од 1970.. Појава МАСПОК-а у Хрватској из темеља је заљуљала СКЈ. Отворени маспоковци су смењени, Бакарић је ојачао у Карађорђеву а сви захтеви МАСПОК су уграђени у устав 1974. Конобари у „Плавом возу“, у коме је свака република имала свој вагон, а Тито лични, слушају наше пијане „државнике“ на сваковечерњим забијачкама, који се гађају печењем и причају о неминовном распаду државе након Титове смрти.

Дијаментрално супротно од националистичких скретања у Хрватској, у Србији је „откривен“ некакав „анархо-либерализам“. ЦК СКС није марио за уставно разарање Србије, ни за терор над Србима на Космету, већ је акцент био на економији са већим овлашћењима директора предузећа. Последица чистке либерала била је лустрација најмање шест хиљада људи из јавног живота, махом директора, што је Србију сасвим бацило на колена.

После Титове смрти (1980), из СКЈ  су се заклињали у јединство и у Тита. Колективно руководство које је дошло на место Тита је међутим већ разједињено и међусобно закрвљено. На XIV ванредном конгресу СКЈ у Београду 1990. године. 22. јануара 1990. у 22,30 председник Савеза комуниста Словеније Милан Кучан, пружа руку и поздравља Милана Панчевског, председавајућег и креће према излазу из дворане, заједно са 106 национално монолитних словеначких делегата, а недуго потом уследио је и излазак делегата из Савеза комуниста Хрватске предвођених својим председником Ивицом Рачаном. Око поноћи 22. јануара 1990. конгресна дворана је испражњена. Тако се Савез комуниста Југославије дезинтегрисао и отишао на ђубриште историје.

***
СУБНОР је био јединствена удруга „ветерана“ која се наметала као политички фактор, која би у свакој чорби да буде мирођија са становишта „чувара револуције“. Како су је сачували, видели смо. У ратовима деведесетих није било већих дезертера од потомака „бораца“.

На Шестом конгресу СУБНОР-а, одржаном 1969. године у Охриду донет је нови Статут организације, који је дао више овлашћења републичким организацијама СУБНОР-а. Тада је СУБНОР имао 1.348.056 чланова, а већ у време одржавања Седмог конгреса, 1974. године 957.805 чланова. Како се види, након распада УДБА 1966. „борцима“ је било јасно да су извршили задатак и почела је бежанија.

Тек су партизани показали шта је вештина распадања. Има више борачких удруга него република и покрајина. Ко ће их све побројати. СУБНОР овај и онај и онај; у МНЕ СУБНОР-бјелаши и СУБНОР- црвенаши; СБНОАМ,  САБНОР БиХ,  ZZB, САБА РХ, Друштво за истину…

Свака вашка обашка. За које то братство-јединство су се ти „антифашисти“ борили? Једини заједнички именитељ свих ових удруга је аксиом „борба против великосрбијанског хегемонизма“.

***

УДБА се обично веже за име Александра Ранковића. Међутим, у једном ТВ-интервјуу, Јово Капичић са осмехом коментарише: „Ма јесте Ранковић био шеф, али је имао шест заменика, од тога пет нас Црногораца. Није он могао никуд од нас.“

Године 1967. служба је федерализована, односно свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном нивоу остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала. Уз њих, ту су биле и војне обавештајне службе. Настао је општи хаос, међусобни сукоби служби о којима би се могли снимати узбудљиви трилетри. О том времену говори Драган Митровић, тада оперативац у београдској управи СДБ: “Мас-покрет у Хрватској, а затим откривање веза хрватског руководства и хрватске ДБ са усташама, огорчили су српске оперативце. Нама млађим инспекторима тада је сасвим постала јасна права суштина Брионског пленума. Српска тајна служба је ликвидирана, да не би открила шта хрватски политичари, националисти и усташе припремају Југославији и Србији.“ И ништа.

Коначно, Здравко Мустач, први човек југословенске Државне безбедности је почетком 1991. са пробраним досијеима у пртљагу лагано и дигнуте главе напустио Београд и постао главни стожерник хрватских служби безбедности.

***

ЈНА – Најскупља, најгломазнија и потпуно неупотребљива војска. Прави тигар од папира.

Територијална одбрана је формирана 1968/9. као саставни део доктрине општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ). Како је и изворно формирана, ТО је била изразито децентрализована и независна. Њене јединице су биле организоване и основане од стране партије и власти у републикама, аутономним покрајинама и општинама.

Поменута „доктрина“ је припремљена за „сценарио трећег светског рата“, али никакве доктрине за сценарио распарчавања земље није било. Даље се тврди да је Територијална одбрана израсла је из искуства партизанског стила ратовања у другом светском рату. По овој доктрини, намена ЈНА (која је, да збрка буде већа, имала сопствени резервни састав) је био да заустави потенцијалног агресора довољно дуго док се не мобилишу јединице Територијалне одбране. Како се види, грдосија ЈНА је по закону из 1968. преведена у помоћну постројбу ТО?!

Значка војвођанерске ТО из доба СФРЈ

Све су то изговори. ТО је формирана по узору на аустроугарске домобране. Читав концепт, доктрина, скоро је дословце преписана из старих аустороугарских војних уџбеника. У Хрватској и Славонији, домобранство је организовано на основу Хрватско-угарске нагодбе из 1868. године, као помоћна војска под називом Краљевско угарско-хрватско домобранство потчињено мађарском Министрству земаљска одбране.

Само после неколико година су избиле тензије између ТО и ЈНА, будући да је постојала очигледна намера појединих република (и покрајина) да централизују своје ТО јединице и из њих развију своје националне војске која би се могла супротставити кастрираној ЈНА.

У коначном скору, домобрани су потукли партизане до мизерије.

***

Уставни кардељизам

Да је деструкција државе стратегијски план Титове камариле, јасно показује развој уставног питања.

Темељи републиканског и федеративног уређења социјалистичке Југославије постављени су током  WW2 по шумама и горама НДХ од около покупљених Мошиних десперадоса. Свако боље организовано ловачко удружење би имало већи државотворни капацитет од смешног (да није трагичан) АВНОЈ. Битно да је Петар II Карађорђевић с целом династијом Карађорђевића лишен је свих права, а још нерођени Александар за сваки случај проглашен за ратног злочинца.

Револуционарни дубоки рез 1945. године је омогућио да социјалистичка Југославија има три, а република Србија четири устава. До разбијања и распада Југославије (1992) одвијала се стална једносмерна уставна промена.

Едвард Кардељ

Неприкосновени градитељ социјалистичког уставног система био је учитељ Едвард Кардељ (Eduardo Kardeli). Његове, често магловите визије, противречне идеје и замршене теорије, носиле су привидни  демократски набој, али су вукле за собом и у себи коминтерновске репове, преливене сосом провинцијалне ускогрудости, национализма „малог народа“ и упорног сепаратизма. Зато је „кардељизам“, преточен у уставне норме, поред декларативног громопуцателног заклињања у демократију и људска права, гојио типично аустрофашистичку, све компликованију процедуру, рестриктивна и недемократска решења, блокаду уставног система и разарање државне заједнице изнутра, са Србијом као главном метом.

Типично за фашизам, државни апарат, бирократија, енормно је набилдована, потпуно супротно од онога што је демагошки обећавано народу.

У дебати о Уставу 1945, на опасност од етатизације и централизације, као и на скупу државу, нарочито је указивао опозициони првак др Драгољуб Јовановић. На те критике Едвард Кардељ је одговарао у овом стилу: „Тврдња господина Јовановића да је овај наш апарат скупљи и већи него што је био стари југословенски апарат и да је федерација скупља од старе централистичке Југославије, неправилна је. Тај апарат данас је стварно скупљи и стварно унеколико већи него што је био у старој Југославији и то не по свим линијама, него по неким линијама“, јер је „већи и скупљи као што је скупља и наша индустрија и читава правна делатност.“

Први устав ФНРЈ добија 31. јануара 1946. године. Рађен у епигонском стилу, Устав је искључивао било какав облик плурализма. Доношење савезног редовно је било праћено усвајањем републичких устава. Тако је и НР Србија први социјалистички устав добила 17. јануара 1947. године.

7. априла 1963. усвојен је нови Устав, тзв.“повеља самоуправљања“ (sic!). У њему су синтетизовани дотадашњи плодови подземне дезинтеграције, што је изражено и у новом називу државе – СФР Југославија. Федерација је почела све снажније да федерира. Само два дана касније донет је и Устав СР Србије.

Међутим, већ следеће године, са Осмог конгреса СКЈ стигла је већ 1964. нека врста шокирајуће поруке: отворено је (о чуда!) са самог врха пирамиде власти, национално питање у Југославији, дотадашња недодирљива, табу-тема.

Борба против унитаризма, централизма и отуђених центара моћи (Брионски пленум, 1966), заправо је снажила полицентрични етатизам и сепаратизам, водила природном растакању СКЈ и промени карактера југословенске федерације у конфедерацију, односно Републике Србије, као једине сложене федералне јединице, која је постала конфедерација у конфедерацији, где је централни део, тзв „ужа Србија“ имао статус протектората свих других. Амандман XVIII  (1969) у целини је био посвећен аутономним покрајинама које су се „удружиле“ у СР Србију, а „у оквиру“ СФР Југославије. При томе се права и дужности покрајина утврђују „покрајинским уставним законом у складу са начелима Устава Југославије и са републичким уставом“. Покрајине су добиле врховни суд и друге правосудне органе, националне мањине су преименоване у народности.

Први пут се десило да се српски интелектуалци побуне. У априлу 1971. године професор социологије и политичке филозофије на Правном факултету у Београду, др Михајло Ђурић, на седници Секције универзитетских наставника која је расправљала о предстојећим уставним променама, изјавио је да ,,Југославија већ данас представља готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. Хтео бих одмах на почетку да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити. Све што бих имао да кажем сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, ма како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности.‘‘ Стога проф. Ђурић говори о ,,ономе што амандмани скривају и забашурују‘‘, па их квалификује као противне ,,животним интересима српског народа‘‘, јер они воде дезинтеграцији тог народа: ,,Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку кад је силом прилика доведен до тога да треба поново да успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?‘‘

проф. др Михаило Ђурић

Према Ђурићевим речима, ,,Срби у Босни и Херцеговини, иако су већина становништва, немају могућности ни да се служе својим ћириличним писмом, а у СР Црној Гори српски народ нема право ни на своје властито национално име‘‘….”Поратни централизам у нас уведен пре свега да би се избегло питање националних одговорности за геноцид над српским народом почињен за време рата…Српски народ је достојанствено прешао преко злочина који су над њим почињени, али, више него било шта друго, данас неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Српски се народ мора окренути себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет‘‘.

Као огроман чопор хијена, владајућа титоистичка олигархија се острвила на шаку српских интелектуалаца на челу са проф. Ђурићем, који су се усудили да јасно дефинишу намеру дезинтеграције земље на штету Срба, еуфемистички скривене иза формулације „уставне промене“.

„Онај тко позива на насилну и протууставну промјену друштвено-политичког уређења нема право да се заштићује формулом академске слободе дискусије.“  – грмео је Јосип Врховец, формално секретар Извршног комитета ЦК СКХ, практично много више од тога, Титов човек од највећег поверења.

Професор Ђурић осуђен је 1972. године на две године строгог затвора („одлежао“ девет месеци)…..због кривичног дела непријатељске пропаганде из члана 118 Кривичног законика. Председавајући судија Ђорђе Катић је рекао, образлажући пресуду, да је иступање оптуженог Ђурића подстицао разбијање братства и јединства и да је распиривало шовинистичке страсти. Оптужени је, речено је, нетачно и злонамерно приказивао ситуацију у земљи. Он је и говорио и писао да је српски народ угрожен и да мора да се бори за свој угрожени интегритет и идентитет. Југославију је поистовећивао са животарењем једног географског појма.

Седам наставника факултета, потписника молбе за помиловање професора Ђурића, одстрањено је 1973. из наставе с овог факултета (Андрија Гамс, Ружица Гузина, Стеван Врачар, Бранислава Јојић, Александар Стојановић, Данило Баста и Војислав Коштуница).

После тешких социјалних и политичких ломова (изазваних из најужег Титовог окружења, те Загреба и Љубљане), суочен са жестоким (само)критикама у амандманској фази промене Устава, јадни Кардељ и другови су формулисали идеју о реформи федерације „на начелима удруженог рада“.  После дуготрајних прегањања и „брионских дискусија“, нови савезни Устав је усвојен 21. фебруара 1974. године, после чега је уследило и усвајање Устава СР Србије.

Показало се да уместо „удруженог рада“ и новоуспостављеног делегатског система, одлучујући значај има дефинисање социјалистичке републике као „државе засноване на суверености“, а социјалистичких покрајина као „друштвено-политичких заједница“, у којима „грађани, народи и народности остварују своја суверена права“. Овим је уставом предвиђен двојни суверенитет: његови носиоци су флуидни „радничка класа и сви радни људи“, с једне, и „народи и народности“, али у оквиру република с друге стране. Националне мањине су преименоване у народности, покрајине су постале конститутивни део федерације, суверенитет СР Србије коначно је разбијен. Савезна држава је дефинитивно потопљена у политички и идеолошки раствор рефедуализације и сепаратизма.

После мартовских демонстрација на Косову и Метохији у марту 1981. године, без преминулих Тита и Кардеља, управљачи су изгурали усвајање осам амандмана на Устав СФРЈ. Грудву разарања закотрљану с врха брега то није зауставило, нити је требало да заустави. Усвојен је 1988. низ амандмана (IX – XXXVII ), али је њима само потврђено да власт не разуме тектонске силнице историје, ни у свету, поготово не у земљи.

Пројекат „Југославија“ јесте настао у иностранству, највише по диктату Енглеза, и Југославија јесте растурена уз  помоћ утицаја споља, али су теорије завере о пресудном утицају разних тајних друштава попут масона, Трилатерале или Билдербег група само психотична рационализација оних чију су родитељи као аустрофашистичка пета колона у српском телу заиста уништили српску државу. Ништа странци не би могли без мачековаца и прибићеваца.

И још нису завршили „свету“ издајничку дужност.

 

5 коментара


  1. Дакле, ако ја добро разумем, СФРЈ је, у ствари, била фашистичка држава, а не комунистичка и комунистички „кључеви“ за паритете су део сталешког уређења земље. Хм, питам се шта би о овоме рекао Љотић и да ли је и данашња Србија такође фашистичка земља с обзиром на постојање сличних „кључева“?

    Интересује ме, даље, која је то фашистичка држава имала сталешки систем и да ли је СССР исто тако био фашистичка држава?

     
    Одговори

  2. Ђорђе Ивковић Бата: Ти Челекетићу нити си шта читао (јер да јеси, не би ништа ни писао горе), нити те интересује. Ти се стрвиш, јер ти овде нико не брани, једнако како браниш комуњаре који би Србе да деформишу од батина ако су „неистомишљеници“, упуцавају метак у чело и набијају на колац, па после вичеш „немам ја с тем ништа!“
    Да се разумемо: немамо ми шта да се расправљамо док се Милан Миленковић, редакција „****** ***** “ и коначно ти, као пратеће лајваво куче, не извинете.
    Можеш ти писати шта год желиш, ко је писмен види да си демагошки фалсификатор, без иједног аргумента, коме образ не смета.
    http://nacionalnapartija.net/aj-lesu-komunjarski-milane-milenkovicu-obrisi-odavde/#comment-3116722797

     
    Одговори

  3. Đokice, ti ćeš Tita da pljuješ? Šta si ti uradio za narod? Tito je fabrike sagradio, ljude uposlio, stanove dao, školovao decu radnika i sirotinje, lečio i babe po selima, odmarališta gradio… Nikad tio i tvoji nacionalisti, krv vam j…, nećete sem sebi nikome ništa napraviti.
    Ruljo reakcionarna!

     
    Одговори

  4. Друже ex Pionir, захваљујем. Ти си дар с неба! 🙂

     
    Одговори

  5. Свака част за текст….БРАВО !!!

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!