Владислав Ђорђевић: ЗАЛАЖЕМ СЕ ЗА ДИСКРИМИНАЦИЈУ

Реч дискриминација је страног порекла и стога се налази у „Великом речнику страних речи и израза” (Прометеј, Нови Сад, 2006). У њему стоји да та реч има два значења. Споменимо најпре друго, секундарно, јер је оно познатије. По том другом значењу, присутном често у правној терминологији, реч дискриминација значи „поступак којим се унапред ограничавају права грађанина или народа”.

Данас већина њуди – поготово правника – сматра да сви људи треба да буду равноправни и да међу њима не сме да постоји дискриминација. Делим то мишљење.

Али та секундарна дефиниција није оно што реч дискриминација у својој основи значи. У свом примарном значењу дискриминација значи „неједнако поступање, неравноправност у третирању ствари, појединаца и група”.

Овакво дефинисање је разумљиво, јер се заснива на чињеници да реч дискриминација потиче од латинског глагола discriminare, који значи разликовати две ствари, правити разлику. Такво значење се задржало у неким језицима. На пример, у енглеском језику глагол to discern значи разликовати две ствари, схватати разлику. Исто значење има и француски глагол dicerner и италијански discernere. Сви они вуку корен од латинског discriminare. А није увек бесмислено ни штетно схватати разлику међу стварима, појединцима или групама. То је, штавише, често нужно. Ствари, појединци или групе могу се разликовати – и разликују се – па није увек бесмислено и неразумно правити међу њима „дискриминацију”.

  1. Равноправност жена и мушкараца

Уставом ФНРЈ од 31. јанура 1946. мушкарци и жене су правно изједначени. Отада је њихова равноправност неупитна правна догма. И важећи Устав то потврђује: „Држава јемчи равноправност жена и мушкараца” (Члан 15). Тако и треба да буде.

Али полови се природно разликују. Пол је – латинском терминологијом речено – дискриминанта (discriminans): oбележје или скуп обележја по којима се два појма битно разликују међу собом”, како такође стоји у „Великом речнику страних речи и израза”.

Мушкарци и жене припадају истој људској врсти и треба их исто правно третирати. Али они нису биолошки исти, па је разумљиво да међу њима постоје разлике у ставовима и понашању. Када либерални феминизам инсистира на правној равноправности жена и мушкараца, онда је то морално и праведно, али када садашњи феминизам – такозвани родни феминизам – инсистира не само не „правној равноправности”, него и на „стварној”, тј. на прављењу „родне” уравниловке, онда то подразумева занемаривање полних разлика. Полови треба да су равнопавни, али не могу бити исти. Не сме се у име „равноправности” вршити неприродна нивелација полова.

  1. Равноправност „брачне и ванбрачне заједнице”

Не само да је „равноправност” жена и мушкараца уставно-правна догма, него су „равноправним” постале и брачне и ванбрачне везе. И та се „равноправност” нашла у Уставу: „Ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом” (Члан 62). Та се „равноправност” одразила и на лингвистичком плану. Некада се сматрало да особе у „ванбрачној заједници” живе у „блуду”. Данас реч „блуд” скоро нико не користи, а неки ни не знају шта она значи. Некада се „ванбрачна заједница” називала и конкубинат. Ни та се реч више не користи, па многи не знају ни шта значи. Ни реч „кохабитација” се не користи, иако нема негативне конотације. Општа је тенденција да се ванбрачним везама дају лепа имена. Стога се у праву говори о „ванбрачним заједницама”, а у свакодневном говору и о „заједничком живљењу”. Тако се путем права и језичких узуса „блуд” и „конкубинат” претворио у „заједничко живљење”, „ванбрачну заједницу”, „неформалан брак”. Будући да су „ванбрачна заједница” и „брак” данас морално и правно изједначени, чему онда уопште склапати брак?! За склапање брака има сва мање моралних и правних разлога. Стога ће број бракова и даље опадати.

  1. Равноправност „ванбрачно рођене” и „брачно рођене” деце

„Равноправним” су постала и деца рођена у браку и она изван брака. Некада се за децу рођену изван брака говорило да су „копилад”. Будући да су она данас морално и правно изједначена са децом рођеном у браку, та се реч не користи. Сматра се увредљивом, па се не користи. Деца нису крива ако су рођена из ванбрачних веза. Сву децу треба једнако третирати. Али „дискриминанта” – „брак” и „ванбрачна заједница” – ипак има смисла. Прављење те разлике, не само да није на штету деце, него је заправо у њиховом интересу.

Наиме, деца рођена у браку имају тенденцију да одрастају са оба родитеља, што је обично добро за њих. Деца која одрастају само с једним родитељем неретко имају проблема у процесу социјализације. Склонија су антисоцијалном понашању.

Укидање дискриминације између деце „ванбрачно рођене” и „рођене у браку” мотивисано је срећом деце, али она је довела до тога да се данас свако четврто дете роди у „ванбрачној вези”. У већини случајева таква деца одрастају у „једнородитељским породицама”, што није добро по њих. Брак постоји због много разлога, а понајвише због среће деце.

  1. Равнопраност „трудница” и „нетрудница”

Деградацији брака доприноси и тренд давања „права трудницама”. Либералне партије одавно се залажу за њихова „права”. Данас њихову „равноправност” не захтевају само либералне партије, него и све друге. Чак и конзервативне странке – попут Српског покрета Двери – гласно захтевају њихова „права”. Све странке се утркују у осуди „дискриминације трудница” и све им обећавају већа „права”.

Али то је највећим делом демагогија, мотивисана жељом да се освоји што више гласова и добију посланички мандати. И што се странке више утркују у обећавању „права” трудницама, њих је све мање. Тај парадокс се може лако објаснити: оно што трудницама пре свега треба је осећај емотивне и материјалне сигурности, а најлогичније је да њу пружи дететов отац. Али сада политичари и политиканти државу намећу као дететовог заштитника. Али ако ће држава да се брине за дете, чему онда жени уопште дететов отац?! Осим давања сперме, његова улога постаје излишна. Иза бриге за права трудница, крије се заправо брига државе да очеве учини непотребним.

Али ту свим апсурдима није крај. Све странке инсистирају да се труднице на тржишту рада третирају и плаћају као да нису у „другом стању”. Али те „антидискриминационе мере” заправо трудним женама не помажу. Труднице нису – нити могу бити – у једнаком физичком и емоционалном положају као и жене нетруднице, а још мање као мушкарци. Оне не могу – нити би требало – да раде све што и жене у „првом стању” и мушкарци. Побркали смо лончиће.

Борећи се против „дискриминације” изгубили смо смисао за реалност. Грлато захтевање да се особе на трудничком боловању плаћају као да раде такође води до економског апсурда. Савим је логично да особе које не раде буду различито третиране од оних које раде. Једино то има економског и моралног смисла.

Укупан ефект „антидискриминационе политике” јесте само гори положај жена. Оне су том политиком постале неконкурентне на тржишту рада, тј. теже се запошљавају. Егалитаријанци не само да женама не чине добро, него им заправо штете. Природно је и нормално разликовати жену која је у „другом стању” од оне која то није. Елементарни осећај за реалност то налаже.

Ефекат апсурдне „антидискриминационе политике” није повећање наталитета, нити заштита жена, него заправо повећање незапослености жена, економска неефикасност и све већи број ванбрачно рођене деце. Слепа борба за „равноправност” нас је довела до тога да не разликујемо бабе и жабе. Заштита жена се претворила у своју супротност.

  1. Равноправност деце и одраслих

Тренду уништавања брака придружили су се и бранитељи „дечијих права”. Међу педагозима већ пола века доминирају разне „антипедагогије”. Основна идеја свих тих „антипедагогија”, „постпедагогија” или „црних педагогија” јесте та да децу не треба васпитавати, него препустити им да се сама васпитавају. Не треба родитељи да их васпитају, него заправо она треба да васпитавају родитеље. Али, ако ће деца да васпитавају родитеље, чему онда уопште родитељ?! Заступање „дечијих права” има тенденцију да одвраћа људе од помисли да једног дана буду родитељи. Машина „друштвеног инжењеринга” ради да људи имају све мање мотива да склапају бракове и имају децу. Владајуће идеологије су антинупцијалне (антибрачне) и антинаталитетне (антиродитељске). Све се ради на томе да људи у целибату буде што више. Подаци тај тренд и потврђују.

  1. Равноправност хомосексуалаца и хетеросексуалаца

Будући да су данас равноправни жена и мушкарац, ванбрачне и брачне заједнице, ванбрачно и брачно рођени, труднице и нетруднице, деца и одрасли, удате жене и девојке, ожењени мушкарци и младићи, зашто онда не учинити равноправним хомосексуалаце и хетеросексуалце?! Зашто не легализовати хомосексуалне бракове?! Зашто таквим паровима не дати право да подижу своју децу?!

А зашто не изједначити секс са крвним сродником са сексом са особом која нам није род?! Зашто дискриминисати инцест?! Зашто не изједначити секс детета и одрасле особе са сексом између две одрасле особе?! Зашто дискриминисати педофилију?! Зашто не изједначити секс између животиња и човека са сексом између људи?! Зашто дискриминисати зоофилију?! Зашто не изједначити сва сексуална понашања, па легализовати некрофилију. Бркамо лончиће. Заборављамо да постоје природне дискриминанте међу стварима и појавама.

  1. Проблеми са идеологијама „равноправности”

Идеологије „равноправности” су срачунате највише зато да се обесмисли моногамни хетеросексуални брак. Главни удар тих идеологија усмерен је ка мушкарцу. Све егалитаријанске идеологије смерају да униште „патријархат”, тј. мушкарца као главу породице. Није ни чудо што су данас многи мушкарци очајни, јер им брак и очинство све више измичу.

„Антидискриминационе политике” доведене су до апсурда. Неприродне су и бесмислене. Јасно је да се жене природно разликују од мушкараца, труднице од нетрудница, деца од одраслих, хетеросексуалци од хомосексуалаца, животиње од људи, коитус са женом од ноћног езгибиционизма по парковима. Не може се све стављати у исти кош.

Јасно је да се жене и мушкарци биолошки разликују, па је потребно водити рачуна о специфичним потребама и једног и другог пола. Садашња политика „родне равноправности” је насиље над природом.

Јасно је да се ванбрачне везе и брачне разликују. Јер брак је на првом месту и измишљен зато да се две особе супротних полова јавно обавежу на љубав и подизање деце, а то је у њиховом и дететовом најбољем интересу. Брак и постоји да би се деци обезбедили оптимални услови за развитак. Савремене антибрачне идеологије су антицивилизацијске – доприносе деструкцији човечанства.

Јасно је и то да труднице не могу да раде све послове као и жене које нису у „благословеном стању”, а још мање као мушкарци. „Антидискриминациона политика” не само да трудницама не помаже, него им заправо одмаже. Чини их нечим што нису, нити могу бити, нити треба да буду.

Јасно је и то да деца немају знања и искуства попут одраслих. Деца су дуго немоћна. и зависе од одраслих. А највише интереса да деца одрастају у срећи имају управо њихови биолошки родитељи. Стога не треба поткопавати њихов ауторитет разним „антипедагогијама”.

Јасно је и то да хомосексуалност не води ка родитељству, а да ка томе води хетеросексуалност. Стога „равноправност” хомосексуалаца и хетеросексуалаца на пољу брака и подизања деце није социјално препоручљива.

  1. Закључак

Главне идеолошке силе садашњости раде у суштини против права и ауторитета одраслог мушкарца. То се правда борбом против „патријархата”. Али управо је он – одрасли мушкарац – створио цивилизацију и учинио људски род моћним на Земљи. Стога ја сматрам да одрасли мушкарци треба да имају права и ауторитет који одговара њиховом напору да се друштво и породице развијају и напредују.

Али мушкарац је данас стављен на стуб срама. Свакодневно се воде кампање против њега. Сваки нови „антидискриминациони закон” надодаје му нове дужности, али не и права. Заборавља се да је мушкарац стуб породице и друштва. Он највише ради за добробит свих (деце, жена, стараца). Нашом „антидискриминационом политиком” ми га рушимо. Стога се ја залажем за политику уважавања права мушкараца: за давање мушкарцима оног угледа и положаја у друштву и породици који заслужују. Та „позитивна дискриминација” не би ишла на штету било кога. Заправо, донела би добро свима. Без цењеног и поштованог мушкарца нема ни јаке државе, ни јаке породице.

 

5 коментара


  1. Прво, у Србији су Срби законски дискриминисани у односу на тзв. мањине. У односу на Цигане, на пример. Приликом запошљавања, уписа на факултете, приликом дељења социјалне помоћи и сл. Класичан облик расне дискриминаије, постављен на потпуно истим основама као закони у Јужној Африци за време Апартхејда, када су дискриминисани небели, или данас када су дискриминисани бели, али се то, данас, зове „демократија“. Примеримо да дежурни српски родољупци типа ДСС. Двери и СРС о овој дискриминацији Срба не смеју да писну, а камоли да траже да се ово укине.

    Друго, приметимо да су Устав писали родољупци и дан данас га бране родољупци, а ко је све Устав подржао, знамо, јел? А све ово напомињем због овде наведеног члана:

    „Ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом” (Члан 62). Све „домаћини“, „традиционални“ и „породични“ људи који пред камерама секу Бадњак или се пред камерама причешћују. Може у морално и духовно сломљеној Србији, блудничење изједначити са браком, а онда изигравати родољупца и конзервативца. Све у Србији може.

    Наравно, није Србија изузетак. У целом Западном свету, па и у земљама које му историјски не припадају, али се налазе на рубним подручјима те цивилизације и потпуно су под њеним утицајем, као Србија, постоји врло јасно правило: прво и највише, законски су дискриминисани бели мушкарци који нису педери. Брак је сведен на најобичнији пословни уговор, а већина се уредно силује правима „мањина“, од педера и свакојаких других дегенерика до белосветске руље која се насељава да пљачка, силује, убија и живи о трошку пореских обвезника. Треба ли опет да нагласим: српски родољупци, ДСС, Двери и СРС о овоме мудро ћуте.

     
    Одговори

    1. Или како би у твом случају „бриге за свеколико Србство“ рекао Ђорђе Бата Ивковић;

      Ти Челекетићу браниш комуњаре који би Србе да деформишу од батина ако су „неистомишљеници“, упуцавају метак у чело и набијају на колац, па после вичеш „немам ја с тем ништа!“
      За мене је депримирајуће што је тако нешто маси људи прихватљиво. Или искрено подржавају такав став, или се понашају утилитано тј шлихтаре, или су на „академској дистанци“. Мрсе муда о неком далеко, а то исто кад им се појави пред носем, постављају се „изнад ситуације“. Пишете против насиља терора, менталне диктатуре… па ето вам практичне прилике да се суочите са злом… Онда ћуте…
      http://nacionalnapartija.net/aj-lesu-komunjarski-milane-milenkovicu-obrisi-odavde/#comment-3104160149

       
      Одговори

  2. Текст храбро говори о табу темама, о којима се људи не усуђују да прозборе и све бих потписао, сем дела о трудницама.
    Мислим да оне, као и њихове породице, заслужују све могуће привилегије.

     
    Одговори

  3. Autor je zapravo uspeo da me ubedi da je diskriminacija dobra. Rado bih ga diskriminisala po svakom mogućem osnovu da imam priliku. Osoba koja je u stanju da razmišlja toliko van okvira svake logike i izvodi potpuno besmislene zaključke, a pri tome je vrlo siguran da je pronikao u srž svih problema i ne treba da ima jednaka prava sa većinom ljudi. Od cele genijalne priče moram da izdvojim hajlajt: „Зашто не изједначити секс детета и одрасле особе са сексом између две одрасле особе?! Зашто дискриминисати педофилију?!“. Say no more.

     
    Одговори

    1. Да ли бисте искористили прилику да своје ставове директносуочите са Ђорђевићевим на трибини у НС,коју бисмо уживо емитовали и на интернету?

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!