Миленко Вишњић: Сукоб америчког „популисте“ и њемачког „либерала“

Инаугурација Доналда Трампа, новоизабраног председника САД-а најавила је невиђено погоршање у односима између Вашингтона и Брисела. У ствари, стварни сукоб ће бити између САД и Њемачке.

Јануарској инагурацији су претходили Трампови већ чувени интервјуи британском Сандеј Тајмсу и њемачком Билду. Његови коментари су недвосмислен удар на институције које су углавном градиле САД, а које су чиниле основу западноевропског поретка и браника одбране од Русије.

Трамп је похвалио излазак Британије из Европске уније, описујући ЕУ као средство њемачке доминације у Европи, предвиђајући да ће је и друге државе напустити. Не познајући добро послератну политику САД, Трамп је оптужио ЕУ: „Погледајте, ЕУ је формирана, дјелимично, само да надвлада САД у трговини! У реду! Дакле, мене стварно не занима да ли ће се распасти или неће, за мене то није битно.“

Трамп је запријетио санкцијама и њемачкој ауто индустрију, и напао је Ангелу Меркел, кривећи је за „њене избјеглице“, за политику дестабилизације Европе. Такође, супроставио се санкцијијама против Русије, додадјући да је НАТО превазиђен.

Никада раније ниједан председник неке државе није рекао да му је циљ распад ЕУ. Трамп је јасно рекао у свом интервјуу, да се солидарише са британском Назависном партијом, лидером кампање напуштања ЕУ, а и другим европским странакама које су против Брисела.

Пркосећи Трампу у главном граду Четвртог рајха, Меркелова је одговорила, „…мислим да само Европљани држе судбину ЕУ у својим рукама“. Сигмар Габриел, Меркелов коалициони партнера је реаговао: „Ми не морамо да прихватимо ропски однос… У раду, ми треба да покажемо њемачко самопоуздање и јасан став.“

До сада, међутим, генерално посматрајући,  такви једнострани потези још нису учињени. Америчка владајућа класа признаје да ће њихова примена необузданости подривати њену способност да одржи глобалну хегемонију.

Већ одбачен, и француски председник Франсоа Оланд је изјавио да ће „трансатлантска сарадња“ од сада бити заснована на сопственим снагама у Европи, и њеним интересима и вредностима, циљајући на каснији приједлог посебног савеза са Њемачком.

Европски „независни“ истраживачки центри и медији предвиђају ескалацију милитаризама и ерупцију популистичких!? (народњачких) тензија. „Државе чланице ЕУ ће морати да размотре повећање стратешке аутономије у циљу јачања колективне одбране унутар ЕУ“, пријети још један угледни европејац.

Једно од питања Трумпу је било у вези са његовим будућим односима са руским председником, и да ли је и његово вјеровање да је Рус „бабарога“, и да ли је он од суштинског значаја за очување оквира којим су САД дуго одржавале своју доминацију у Европи, користећи НАТО и ЕУ. Одговор је био позитиван.

Један угледни европски медиј пише да Трамп „може обновити старе страхове од њемачког повампирења“, охрабрујући противнике неолиберализма у Њемачкој, меко настављајући, „…обзиром да је настала нова политичка клима, Европа и Њемачка треба да се дговоре“. (Мене брине да у овој гужви Меркелова потпуно не заборави српске вође!)

С друге стране, у Гвардијану, Наталија критикује, „… сви ови на власти у Европи журе да макар покушају спасити своје сопствене интересе, без обзира на цијену коју могу платити сусједи и цијели континент“.

Трумпов став, „Америка на првом мјесту“, представља један од чинилаца велике и готово невјероватне промјене у америчкој вањској политици према Бриселу (читај, Берлину). Кришћански научни монитор критикује „Европску елиту“ због „…навике да добија команду од америчких лидера“…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!