Жарко Јанковић: ЈУГОСЛОВЕНСКА  ИДЕЈА – СРПСКА  ИСТОРИЈСКА  ГРЕШКА – ТРЕЋИ  ДЕО –

 

 

Жарко Јанковић

Тада  почињу  расправе  ко  је  од  кога  украо  језик. Пошто  Хрватима  никад  није  мањкало  безобразлука, дрскости  и  покварености, а  за  стид  и  срамоту  нису  знали, као  и  сваки  лопов  повикали  су : “Држ`те  лопова, украде  нам  језик“. Иако  ни  Људевит  Гај  није  крио  да  је  узео  српски  језик, јер  Хрвати  свој  народни  језик  нису  ни  имали  развијен, безобразлук  хрватске  елите  бивао  је  све  већи. Мажуранић  плагијати  и  краде  песму  “Смрт  Смаил-аге  Ченгића“, после  чега  Владика  Раде  прекида  сваку  везу  са  Хрватима, иако  је  раније  поздрављао  покрет  бана  Јелачића. Несрећни  Ђура  Даничић  са  својим  “вуковцима“  чини  ужасну, историјску  грешку  у  лингвистици. Речнику  српског  језика  додаје  у  наслову “и  хрватског“, чиме  даје  дозволу  Хрватима  да  српски  језик  назову  по  себи. То  нигде  у  свету  није  забележено. Шкоти, Ирци  и  Велшани  преузели  су, или  им  је  наметнут, енглески  језик, па  га  зову  енглеским, без  обзира  којим  дијалектом  га  говоре. О  немачком, француском, шпанском, португалском  да  и  не  говоримо. Направљен  је  преседан  који  ће  користити  свим  будућим  окупаторима  и  тоталитарним  идеолозима  када  су  од  Срба  стварали  неке  вештачке, политичке  нације. Прво  им  измисле  нацију, а  онда  српском  језиком  дају  име  по  тој  вештачкој  нацији  која  њиме  говори. Када  је  Ђура  Даничић  боравио  у  Загребу  схватио  је  колику  је  грешку  направио. Када  се  вратио  о  Хрватима  је  мислио  и  говорио  све  најгоре, али  било  је  касно. Грешка  је  учињена, семе  је  посејано, само  је  требало  сачекати  последице  и  горке  плодове  због  којих  ће  потомцима  да  трну  зуби.

Тадија Смичиклас

Што  се  тиче  етничке  структуре  становништва  историјски  списи  и  званични  пописи  становништва  не  остављају  никакву  сумњу. Хрватаски  историчар  Тадија  Смичиклас    у  “Повиести  Хрватске“  у  другој  половини  19. века  пише  да  су  стари  летописи  забележили  како  се  после  1475. године  мноштво  хрватског  народа  дало  у  бекство  испред  турске  најезде, неки  према  острвима, а  други  ка  Мађарској. Многи  су  под  турским  притиском  од  Мађарске  бежали  даље, према  Чешкој  и  Словачкој, а  са  острва  за  Италију. По  Смичикласу, цела  Хрватска  се  у  16. веку  свела  на  три  жупаније  које  су  биле  под  хрватским  баном. Почетком  16. века  цела  територија  од  Велебита  до  Неретве  опустела  је  од  народа  услед  непрекидних  сукоба  Турака  са  Млечанима. Српско  становништво  се  такође  проредило  услед  сталних  сеоба  са  Тромеђе, где  су  се  дотицале  границе  Аустрије, Турске  и  Млетачке  републике. Турци  су  касније, махом  из  Босне  и  Херцеговине  населиле  ове  крајеве  Србима, а  са  друге  стране  границе  аустријске  власти  су  образовале  Војну  Крајину. Хрвати  су  се  из  делова  Лике, Кордуна, Баније  и  Западне  Славоније  разбежали  на  све  четири  стране  света, а  Срби  су  у  овим  крајевима  живели  и  у  средњем  веку, о  чему  сведоче  бројни  православни  манастири  и  насеља  из  тог  периода. Пописи  становништва  у  Славонији, Далмацији  и  Дубровнику  у  Хабзбуршкој  монархији  током  19. века  дају  јасну  етничку  слику  тих  крајева. Пописи  становништва  у  Аустрији  и  касније  у  Аустроугарској  из  1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900  и  1910. године  када  је  Аустро-Угарска  имала  свој  последњи  попис  становништва, јасно  показују  да  Срби  чине  већинско  становништво, чак  и  апсолутно  већинско  у  Славонији  (простор  западне  Славоније  се  на  аустријским  картама  још  1630. године  звао  Мала  Влашка, односно  Мала  Србија), Банији, Кордуну, Лици, Горском  Котару, Равним  Котарима, Далмацији, Дубровнику, Боки  Которској, па  чак  и  у  Истри  и  на  Кварнерским  острвима  где  је  на  попису  из  1850. године  Срба  било  134555, док  се  Хрвати  уопште  не  помињу. Цела  данашња  Славонија  звала  се  Рашка (Српска, Србија), а  на  карти  Угарске  из  1701. године  простор  између  Драве  и  Саве  насељавају  Раци  (Срби), а  област  се  зове  Рацка. По  овим  пописима  становништва  на  простору  Далмације, у  чији  су  састав  тада  улазили  Дубровник  и  Бока  Кототрска  живело  је  330827  Срба  римокатолика  и  78853  Срба  православне  вере. На  основу  пописа  за  град  Дубровник  из  1890. године  од  11177  становника  дубровачке  општине  било  је  9713  Срба  римокатолика  и  православних, Италијана  (Романа) 716, Мађара  384, Немаца  285, Хрвати  се  не  помињу. Ови  подаци  никако  нису  ишли  наруку  ни  Бечу, Ни  Будимпешти, а  ни  Ватикану. О  Загребу  да  и  не  говорим. Да  би  се  парирало  Србији  као  Пијемонту  и  Србима  као  историјски  свесном, јаком  и  идентитетски  изграђеном  народу, требало  је  измислити  неке  Хрвате, који  су  се  одавно  разбежали, и  уз  отимање  српског  језика  наметнути  хрватско  име  за  језик  и  Србе  римокатоличке  вере  претапати  у  Хрвате. За  почетак, а  онда  би  се  ишло  даље.

Аустро-угарска нагодба

После  Аустро-Угарске  нагодбе  из  1867. године  дошло  је  до  стварања  Двојне  монархије. Бечу  је  била  неопходна  подршка  Мађара  уочи  рата  са  Пруском, али  ни  то  Аустрију  није  спасило  пораза. После  овог  уследила  је  угарско-хрватска  нагодба. Главне  последице  су  биле  да  су  убрзо  укинуте  Трансилванија  и  Војна  Крајина  као  посебне  области, а  читава  Српска  Војводовина  се  свела  на  црквено-просветну  аутономију  у  саставу  Угарске. Незадовољство  Срба, Румуна, Чеха, Словака  било  је  огромно, јер  су  сматрали, с  правом, да  је  њихов  положај  драстично  погоршан,  а  права  угрожена. На  простору  Угарске  уследио  је  великомађарски  пројекат  мађаризације  становништва, где  је  до  почетка  20. века  измењена  етничка  структура. Наиме, пре  Нагодбе  Мађари  су  у  Угарској  чинили  мање  од  трећине  становништва, да  би  пред  Први  светски  рат  чинили  око  45%  становништва. Полазећи  од  феудалног, историјског  права, које  је  одавно  било  превазиђено  и  далеко  од  уставне  владавине  тога  доба, мађарско  племство  је  користило  своју  земљопоседничку  власт  да  наметне  мађарски  идентитет, јер  по  тој  теорији  постоји  само  један  политички  народ  у  Угарској, Мађари, а  политички  народ  управо  и  представља  нацију. Слично  становиште  од  Мађара  преузимају  Хрвати. Они  су  се, наравно, противили  овим  велико-мађарским  аспирацијама  када  су  биле  на  њихов  рачун, али  су  их  примењивали  према  Србима  када  је  то  хрватским  интересима  одговарало.

Хрватски  политички  представници  признавали  су  етничку  посебност  Срба, али  су  заговарали  да  у  Троједној  краљевини  (Хрватска, Славонија  и  Далмација)  може  да  постоји  само  један  политички  народ, Хрвати. Србе  су  сматрали  “православним  Хрватима“. Очигледно  је  много  пре  Павелића  овај  термин  ушао  у  употребу. За  Србе  тако  нешто, с  правом, било  је  неприхватљиво, и  са  становишта  уставних  слобода  и  права  које  је  цела  Европа  била  прихватила, и  са  становишта  самог  опстанка  српског  народа. Ту  долази  до  политичких  размимоилажења  и  сукоба  Срба  и  Хрвата, јер  су  Срби  пристали  на  укидање  Војне  Крајине  само  под  условом  да  у  Троједници  буду  потпуно  политички  равноправни  са  Хрватима. Србима  је  то  Споразумом  и  гарантовано. Хрвати  се  са  овим  никада  нису  мирили  и  до  дана  данашњег  ићи  ће  на  оспоравање  конститутивности  српског  народа  како  би  припремили  терен  за  геноцид  и  стварање  велике  и  етнички  чисте  Хрватске  у  20. веку.

Јосип Јурај Штросмајер

Политичка  сцена  код  Хрвата  и  њихове  страначке  борбе  у  Сабору  одвијале  су  се  око  два  главна  такмаца  на  тадашњој  политичкој  сцени  у  другој  половини  19. века. Са  једне  стране  у  Загребу  се  формира  Народна  странка  предвођена  двојицом  римокатоличких  надбискупа  нехрватског  порекла, Јосипом  Јурајем  Штросмајером  и  Фрањом  Рачким, а  са  друге  Хрватска  странка  права  предвођена  Антом  Старчевићем, српским  конвертитом  у  католичанство  и  хрватство  и  Јосипом  Франком, јеврејским  конвертитом  у  католицизам. Штросмајер, Рачки, Мразовић  и  остали  предводници  Народне  странке  борили  су  се  за  федерализацију  Хабзбуршке  монархије, за  стварање  Тријализма. У  време  Баховог  апсолутизма  Срби  и  Хрвати  су  били  разочарани  Баховим  апсолутизмом, што  је  довело  до  њиховог  приближавања  Мађарима. Беч  је  то  користио  и  Мађаре  привукао  себи  Аустро-Угарском  нагодбом, држећи  се  оне  империјалне  “завади, па  владај“. Многи  су  и  данас  склони  да  на  Штросмајера  и  Рачког  гледају  као  на  југословенски  оријентисане, тај  мит  о  њима  је  стваран  како  у  првој, тако  и  у  другој  Југославији. Међутим, далеко  је  то  од  истине. Данас  захваљујући  истраживачком  раду  академика  Василија  Крестића  можемо  да  стекнемо  шири  и  конкретнији  увид  у  њихово  деловање. Тврдње  за  њихово  “југославенско“  опредељење  почивају  на  томе  да  су  се  заложили  да  се  званичан  језик  назове  “југославенски“, а  основали  су  и  ЈАЗУ (Југославенска  академија  знаности  и  умјетности). Али, тек  када  се  стекне  увид  у  приватну  преписку  надбискупа  и  суштину  његовог  деловања, види  се  да  се  он  руководио  само  хрватским  интересима. Он  је  сматрао  да  се, као  прелазна  форма, мора  створити  хрватска, кроатоцентрична, верзија  јужнословенске  идеје. Она  би  била  прелазна  фаза. Требало  је  српски  језик  прво  назвати  непостојећим  “југославенским“, као  и  академију, а  после  би  било  лако  назвати  их  хрватским. Штросмајер  и  Рачки  изражавали  су  своје  незадовољство  Србијом  и  држањем  Кнеза  Михаила  Обреновића  после  добијања  градова  у  Србији  од  Турака. До  тада  је  Штросмајер  поздрављао  Кнеза  Михаила  и  подржавао  његову  иницијативу  и  дипломатску  акцију  под  паролом  “Балкан  балканским  народима“. Међутим, после  ових  догађаја  Штросмајер  тврди  да  је  Србија  остала  пасивна  и  није  искористила  историјску  прилику, чиме  је  много  изгубила  на  међународном  престижу.

ЊКВ Михаило Обреновић

Сада  она  више  не  може  играти  улогу  Пијемонта  и  Загреб  мора  да  преузме  иницијативу  у  своје  руке. У  претходном  тексту  сам  већ  писао  да  је  Кнез  Михаило  Обреновић  добро  проценио  и  могућности  Србије  и  међународне  прилике  и  схватио  је  да  се  мора  још  јачати  да  би  се  дефинитивно  ослободили  од  Турака. Са  друге  стране, Штросмајер  тврди  да  Србија  ни  културно, ни  политички, ни  на  војном  плану  није  способна  да  предводи  покрет  за  ослобођење  Балкана. Он  је  сматрао  да  би  Хрвати  могли  да  преузму  такву  улогу, али  једино  уз  помоћ  Аустрије. По  њему, Хрвати  су  исувише  слаби  и  спутани, па  само  уз  помоћ  Беча  Загреб  може  постати  центар  окупљања  свих  Јужних  Словена. То  се  уклапало  у  иницијативу  Беча  да  сломе  утицај  Србије  и  да  што  више  смање  број  Срба. Када  се  вођство  Народне  странке  у  Хрватској  суочило  са  свим  последицама  Аустро-Угарске  Нагодбе  из  1867. године, разочарани  и  незадовољни  поново  се  окрећу  могућој  сарадњи  са  Србијом  и  себи  налазе  главног  партнера  у  тадашњем  српском  министру  спољних  послова  Илији  Гарашанину. Гарашанин  и  његови  “француски“  ђаци  постају  главни  носиоци  југословенске  идеје  у  Србији. Она  грешка  коју  су  начинили  “вуковци“  и  “даничићевци“  у  култури, на  политичком  пољу  их  чини  Гарашанин  и  његови  “француски  ђаци“. Уопште, либерали  на  политичкој  сцени  Србије  предводе  југоловенску  утопију  у  то  време, која  се  попут  епидемије,  шири  међу  српском  елитом.

Ово  одушевљење  ће  имати  своју  цену. Када  се  буду  упознали  са  правим  Штросмајеровим  ставовима  по  питању  Српске  Војводине, Босне  и  Херцеговине, а  о  Славонији  и  Далмацији  и  да  не  говорим, многи  ће  увидети  своју  заблуду. Али, та  ће  заблуда  наствити  да  растаче  биће  српског  народа.

Наставиће  се…

 

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!