Ђорђе Ивковић: УБИСТВО КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Смртни ударац српству је задат у уторак, 9. октобра 1934. године, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Тада је у здруженом фашистичком атентату убијен наш краљ Александар I Карађорђевић. После његове смрти Срби су изгубили на погибељној историјској ветрометини један свој глави ослонац. Да је од свих српских непријатеља наш херојски Краљ нанишањен као највећа препрека у реализацији намера, доказује да су његову главу тражили Моша Пијаде, Стаљин, Мусолини, Хорти, Хитлер, Павелић и ко зна још ко.

Колико је мрачна позадина атентата доказује и чињеница да ни 80 година после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу извештај француске државне комисије која је истраживала овај злочин није постао доступан јавности. Према прозирним документима, може се лако бранити идеја да је убиство краља Александра први удружени европски пројекат. Без сарказма, али са најдубљим презиром, Србија би требала да предложи да се 9. октобар 1934. прогласи за Дан Уједињене Европе.

После „опсежне истраге“ какве познајемо и данас када су у питању расистички усмерени злочини према Србима, Мађарска је „строго опоменута“ а Италија ни то. Да неко спомене тадашњег америчког љубимца Хитлера, ни случајно. Мада, има врло солидних доказа да је Немачка уплетена у злочин. Неспорно је да је капетан Ханс Шпајдел помоћник војног аташеа при Немачком посланству у Паризу, за кога историчар Волков наводи да је био умешан у атентат на краља Александра, током Другог светског рата постао је Хитлеров генерал и начелник штаба Петог армијског корпуса на источном фронту, а затим начелник штаба Ромелове групе армија Б у Француској. После рата је успоставио тесне везе с Конрадом Аденауером и имао водећу улогу у обнављању Бундесвера, чији је први генерал био. У априлу 1957. постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи.

Лако се може успоставити паралела између ликвидације Франца Фердинанда – који (атентат) се терети за изазивање светског рата, и атентата на Суверена народа који је поднео тешке губитке у том Првом рату. Овај пут, убиство једног европског краља није изазвао ништа до једва приметног циничног осмеха на леденим лицима и куцкање кристалним чашама на истим европским дворовима. Ми ћемо стати на становишту да свакако те европске „камене фаце“ у опште нису биле у својој имбецилности свесне куд су (и) овим убиством гурали свет.

Фашисти и бољшевици су отада били сигурни да могу да ударе где и кога хоће, да узму шта и колико им треба. И увек ће наћи саучеснике међу мањим народима, који ће им бити од помоћи. Како то функционише показаћемо на примеру нацистичког комадања Чехословачке 1938. У том комадању као мала хијена учествовала је и Пољска, док је цео свет немо гледао растргавање једне државе. Затим је и сама хијена дошла на ред. Сада се променио распоред у политичком коцкарском шпилу, и Пољска је постала оличење страдања – што и јесте била, само не би се десило да су антифашисти били бар мало бољи од фашиста.

Оно што нису разумели „српски комунисти“ је да за Тита и његово поверљиво окружење „комунизам-лењинизам“ није био циљ, већ средство за реализацију аустрофашизма. У овом смислу, кључан је био Дрезденски конгрес КПЈ.

Палмиро Тољати

Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан је у Дрездену од 6. до 12. новембра 1928. године. Дрезденски конгрес је осудио леву и десну фракцију, а на чело партије је постављено тзв. радничко руководство, односно људи који нису били ангажовани у фракцијским борбама (већ само у сплеткама). Делегат коминтерне Палмиро Тољати је на Конгресу оштро иступио против Симе Марковића („броја 1“): „Ја сам пажљиво слушао излагање друга број 1. Ми смо такође — делегација Коминтерне — имали с њим и посебне разговоре. Нас је пренеразило како он поставља питање организације у граду X (Београд). Ја вас питам, друже број 1: што сте ви учинили у тој организацији? Ви сте је цепали. Пракса друга број 1 је деструктивна.

Сима Марковић

Друг број 1 говорио је о постојању националног антагонизма у Партији. А ви сте сами, друже број 1, супротстављали организацију у граду X Партији. А то и јесте чист опортунизам. Шта је то опортунизам? То је утицај ситне буржоазије у нашим редовима и примена њених метода. Друг број 1 својом цепачком праксом дао је еклатантан пример опортунизма у вашој Партији. Какво је било држање друга број 1 после 1922. године? Опортунистичко. У 1924. години — опортунистичко[…] Чињеница да на вашем Конгресу постоји једнодушна и апсолутна јасноћа у питању борбе против десне ‘опасности’, чињеница коју ја поздрављам — јесте први услов за правилно решавање унутрашње-партијског проблема у вашој Партији.“

Ђуро Ђаковић

Уз Јосипа Броза, који је био оштар критичар фракција у КПЈ, истицао се и Ђуро Ђаковић, који је указивао и на неке десничарске тенденције »левичара«, па и Ђуре Цвијића. „По националном питању да ли је ’левица’ искористила хапшење водства Радићеве странке? Није. Да ли је искористила примену Обзнане на Радићеву странку? Није. Да ли је издала проглас народу поводом доласка радићеваца у Парламент? Није. Да ли се је ставила у везу с македонском револуционарном организацијом? Није. Да ли је који ’левичар’ преузео пред судом одбрану похапшених и прогоњених Македонаца? Опет, није! Према свему томе, национална политика наших ’левичара’, по мојем схватању, јесте револуционарна фраза, фразеологија преко легалних листова (новина), или, правилније речено, десничарско скретање.“

Тако је победила „Загребачка (аустрофашистичка) линија“. Из новог руководства су искључени вођа десне фракције Сима Марковић и вођа леве фракције Ђуро Цвијић.
На конгресу је закључено да се Краљевина Југославија налази пред револуцијом. Конгрес је потврдио право угњетених народа на самоопредељење и донео одлуку о стварању независних држава – Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу анектирала српска буржоазија. Евентуална права српског народа на спорним територијама нису помињана, већ се српским радницима и сељацима налаже да подрже право на отцепљење „угњетених народа“. Пошто покрете потлачених народа тренутно води бурожоазија, одлучено је да водство пређе у руке радничке класе, односно да КПЈ поведе оружану борбу потлачених народа.

КПЈ је тада имала свега 2034 члана. Конгресу је присуствовало 25 делегата и један делегат Савеза комунистичке омладине Југославије. Конгресу су такође присуствовали и Палмиро Тољати и Дмитри Мануилски, у име Коминтерне и Милан Горкић у име Комунистичке омладинске интернационале. Ето каквој групици препредених мрачњака са маргине је само петнаест година касније – вољом светских моћника – бачена у канџе судбина српског народа.

Мустафа Голубић

Питање без одговора остаће шта уопште било који Србин који није патолошки зликовац, манијак или потпуна хуља има да размишља какве је природе колаборација са усташама и свим другим србождерима уваљаним у српску крв? Цео, и онако подли бољшевички концепт, „југословенски“ аустрофашисти су окренули наглавачке. Отуда, све унутар-партијске борбе у КПЈ/СКЈ се суштински своде на ликвидацију бољшевика, сплеткарењем, од Филипа Филиповића (иначе класичног издајника који је 1921. покушао атентат на краља Александра Карађорђевића), Симе Марковића, Милана Горкића па надаље, или су чишћени дојавама и „провалама“ окупатору попут Мустафе Голубића… Конц-логор Голи Оток је симбол тог унутар-партијског аустрофашистичког обрачуна са бољшевицима. У томе су им од особите помоћи били српски корисни идиоти, који су на крају и сами шутнути у стражњицу, попут Александра Ранковића, Добрице Ћосића или Коче Поповића. Титови сарадници и људи од највећег поверења су били Јосип Копинич, Иван Крајачић, Едвард Кардељ, др Иван Рибар, Антун Аугустинчић, Мирослав Крлежа, Владимир Велебит, др Јосиф Смодлака, Сулејман Филиповић, Фрања Фиола, Божидар Маговец, Стане Доланц… Све људи за које не може са сигурношћу да се утврди да ли су више радили за КПЈ или за про-фашистичке или класичне фашистичке организације, али да су зорно радили и за једне и за друге или треће, нема спора.

Док је КПЈ ковала сарадњу са усташама, ВМРО и сличнима, и подржавала пакт Стаљина и Хитлера, Димитрије Љотић упозорава на катаклизму у коју свет вуку Хитлер, Стаљин и Мусолини“ Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику.“ Док КПЈ подржава усташке „устанке“ Љотићева гласила опомињу на усташке злочине. И ко је тада био фашиста, а ко антифашиста?

Димитрије Љотић

Но, ако је српска трагедија у току каснијег рата одвела Љотића на пут квислиншке колаборације, шта ћемо са Титовим „комунистима“, који су до напада Хитлера на СССР сасвим лепо сарађивали са нацистима, уз чију широкогруду помоћ су с пролећа 1941. (као савезници) убачени у Србију да заваде окупирани, али непокорени српски народ. Затим су направили чувени Мартовски договор са НДХ и Немцима, па су им и директно прискакали у помоћ, као у случају напада ЈВуО на Сарајево 1943. Нигде партизани нису могли да се одрже као значајна војна снага, већ само као мале терористичке групе, сем на територији НДХ. И ко је ту фашиста, а ко антифашиста?

Или, да илуструјемо са неколико појединачних примера: Већ поменути Сулејман Филиповић био је часником НДХ 41 месец (током којих је вршио покоље над Србима у Фочи и Горажду), а партизански официр последњих осам месеци рата. И такав је „антифашиста“, а они који су се против њега борили 49 месеци на челу са генералом Михаиловићем су „фашисти“? М. Месић је код Павелића био само пуковник, код Тита генерал на одговорном задатку масакрирања сељака у Поморављу. Они други, окићени ордењем у одбрани Срба од Аустроугарског геноцида, пуковник Гавриловић и војвода Бојовић су умлаћивани… И ту више не морамо постављати питање ко је у ствари фашиста а ко антифашиста.

***

Ако се сагледа целокупно, ево ускоро стогодишње деловање КПЈ/СКЈ, једва да се може напабирчити пар година какве – такве њихове антифашистичке борбе – мада знамо да ни то није било искрени антифашизам већ отимање за власт. Целокупну накнадну комунистички „историографију“ прати огромна количина хипермнезије, односно „вишка памћења“. Све те борбе, јуриши, офанзиве и херојства су махом измишљотине. Свако мало у исповедима већ остарелих Титових сабораца испливавало је да је стари мајстор сплетки и ликвидација блокирао од страха у иоле тежој војничкој ситуацији. О томе његови саборци сведоче за Ужице, Сутјеску, Дрвар… Најбоље се осећао када је из Дрвара утекао у Бари где је између осталих бројних државничких обавеза провео невероватно дуго времена у поверљивом разговору са папом Пио XII (главним архитектом „штакорских канала“), затим се са Енглезима опорављао на Вису уз додатно осигурање својих 20.000 партизана. Истовремено, на Сремском фронту је изгинуло „после десетотдневне обуке“ десетине хиљада србијанских дечака – више него партизана у свим „непријатељским офанзивама“ заједно.

Глупавом али силеџијском и деценијама дугом пропагандном шизофренизацијом народа на крају се калцификовало „општенародно уверење“ да је Краљ Александар окупирао Србију а да је аустроугарски каплар Јосип Броз Тито ослободио Србију.

Као што је убиство краља Александра међународна завера, тако је и Тито је велики међународни политички пројекат . Срби су платили ужасан цех „политичког пројекта Тито“. Не само НКВД, изградња тако нечег морбидног као „Тито“, није могло проћи без Енглеза и Американаца. У замршеној трговини СССР-В. Британија-УСА (Техеран 1943., Јалта 1945.), испречила се Србија – једина европска држава која је истовремено била и антифашистичка и антибољшевичка. Никоме није одговарао опстанак такве државе. Бескарактерни Тито се у тој политичкој трговини нашао као минимум заједничких интереса. Највећи утицај у Југославији су током рата имали Британци. Они су направили су за њега државу са ограниченим роком трајања. Тито је добио аусвајс за коначно решење српског питања по аустрофашистичком моделу.

Комунистичка паравојска, помагана од усташа и домобрана, често у договору са Немцима и на крају форсирана од Британије и СССР, успева заузети Југославију крајем 1944. и почетком 1945. Ђенерал Михаиловић је издан и предат комунистима, који су га погубили 17. Јула 1946. год.

Онда је Запад уз подршку СССР спровео лажиране изборе у Југославији крајем 1945. да би легализовао успостављање комунистичке власти у Београду. Ми смо били једина земља у коју је комунизам дошао првенствено залагањем и под контролом Велике Британије.

Партизани с Немцима

„Као начелник Војног архива имао сам срећу и несрећу да се уверим у грандиозност титоистичке обмане, отварајући досијее који и данас носе ознаку тајности. – каже пуковник Драган Крсмановић, магистар историјских наука и бивши начелник Војног архива – Највећи шок било је откриће тајног елабората „Размена-43“ од 24. октобра 1967, начињеног за државни врх који је ухватила паника због отварања Западних архива с документима о сарадњи врха КПЈ са нацистима. Елаборат написан као државно упутство за скривање чињеница и замену теза о састанцима Титових изасланика Милована Ђиласа, Владимира Велебита и Коче Поповића с нацистичким командантима. Изасланство врха КПЈ преговара с Вермахтом о прекиду ватре и обавезује се да ће с Немцима ратовати против Енглеза у случају њиховог искрцавања на Јадрану. Титови изасланици наглашавају да Вермахт није њихов противник и истичу четнике као главног непријатеља Народноослободилачке војске. Тајни елаборат „Размена-43“ детаљно разрадио пројекат како да се скандал с документима о колаборацији КПЈ и нациста представи као Титова ратна варка. „Међутим, елаборат садржи оригиналне записнике Вермахта са састанака, с потписима Ђиласа, Велебита и Поповића, који говоре нешто сасвим друго. Ова велика лаж је била од локалног значаја, јер су и Запад и Исток знали истину“.

Све су „савезници“ знали, али Истина је стрељана: Роберт Мекдауел, амерички обавештајац који је 1944. године имао мисију на Балкану, по повратку у САД смењен је са места шефа Оделења за југоисточну Европу. А 1970. године југословенска Амбасада у САД тражи од америчких власти да се проф. Роберт Мекдауел осуди на смрт, а његова књига „Стрељање истине“ заплени и спали. ЦИА је забранила штампање ове књиге, а Роберт Мекдауел је у страху за свој живот, предао своје рукописе пријатељу Мајклу Благојевићу са препоруком „Уради шта можеш да истина изађе на видело“. Тек после 42 године истина изашла на видело, када више никог није интересовала.

Тако је то са српским антифашистичким савезницима – забране истину о убиству краља Александра, забране истину о генералу Михаиловићу кога одликују за антифашистичку борбу па затим дозволе Титу да га ликвидира. Анти Павелићу и Миклошу Хортију, није пала длака с главе. А од малог аустрофашисте Тита направе антифашистичку легенду.

У првим годинама после рата Срби су превођени у фашисте. У супротном смеру су „вишком историје“ ишли читави народи и државе са запада Европе, Французи на пример, али и мали балкански народи на челу са Хрватима.

ЊКВ Александар Први Карађорђевић

Краљу Александру се замера да је у Србе усадио „југословенство“. Међутим, партизани, поменули смо раније, су главну регрутну базу имали међу прибићевцима и црногорским „зеленашима“ (своју, комунистичку базу, једва да су имали у трагу). Дакле, партизанско језгро су чинили непријатељи јединствене српске државе којима је главни непријатељ била „великосрбијанска хегемонија“. Уз то, руља жељна пљачке и спремна на сваки злочин и бестијалност. Развој послератних догађаја неумитно доказује исправност по овој ствари, без обзира на гебелсовско спиновање лажним „братством-јединством“.

Краљу Александру се такође замера што је у новоформирану југословенску војску укључио око 1.500 аустроугарских официра. Превиђа се да су велика већина тих официра били етнички Срби. Шта је требао Краљ да учини? Да у новој српској држави одбаци све западне Србе и Црногорце који су се још звали Србима? Што су се ти официри „етнички Срби“ 1941. махом срамно понели и дезертирали у НДХ (дванаест генерала, међу осталима) или се прикључили партизанима, не може бити срамота на образу Карађорђевића, већ дезертера. Међутим, тешко ћете наћи да неко замера што је Тито у ЈНА примио не само неколико усташких официра високих чинова, већ са њима и 2.500 класичних нацистичких официра мало нижег ранга, што је пет пута више него што је краљ Александар прихватио официра Аустроугарске војске не-српског порекла. Али, то се подразумева. Ко је крив Александру што није гајио „братство-јединство“, већ покушавао да изгради српску државу.

Краљу Александру се замера и „диктатура“. Што се његове диктатуре тиче, колико је благ био видело се када је Краљевина под ударом нациста пропала. Бесни пси које је Александар држао на јаком ланцу, побили су више од милион људи, а у Титовој иначици завели апсолутну диктатуру и коначно уништили државу којом су владали, али су сами и даље остали на власти, као бедни квислинзи.

 

5 коментара


  1. Аутор непотребно компликује зато што инсистира да све догађаје објасни идеологијом. У претходном тексту је написао:

    „Врло тешко је одредити шта је фашизам, али је неупоредиво теже дефинисати антифашизам.“ Но, упркос томе, наставља појаве да објашњава фашизмом и антифашизмом, па иде чак дотле да уводи појам „аустрофашизам“ без покушаја да објасни шта он значи. А о збрци која настаје када се потези комуниста објашњавају фашизмом, да не говорим.

    У основи, ствар је једноставна. Територије, које Срби сматрају својима, неки други сматрају такође својима, па самим тим, Срби им дођу непријатељи. Непријатељство према Србима, пре свега, треба разумети у контексту исконске борбе за територију, без обзира да ли се ради о балканским народима који траже право на територије које Срби сматрају својима или се ради о страним центрима моћи који хоће власт над српским земљама из геополитичких разлога. Ту активност против Срба ми можемо називати фашизмом и комунизмом и аустрофашизмом, али, суштински, то ништа не мења и само по себи, ништа не објашњава.

    Ја, наравно, не спорим постојање различитих идеологија, али идеологије долазе из интереса, а не интереси из идеологија.

    Од 1918. код Срба не постоји јасна представа о српској држави, о томе где треба да буду њене границе и каква треба да буде да би била српска. Тако је до дан данас. За разлику од Срба, постоје они који знају шта хоће.

     
    Одговори

    1. Александар Карађорђевић је убио Србију 1918. Пљунуо је на све српске жртве и поклонио Србију свима онима против којих се Србија борила и крварила вековима.
      Направио је од Србије територију, топоним који се смањује сваким даном…до шљиве.

       
      Одговори

    2. Ти Челекетићу нити си шта читао (јер да јеси, не би ништа ни писао горе), нити те интересује. Ти се стрвиш, јер ти овде нико не брани, једнако како браниш комуњаре који би Србе да деформишу од батина ако су „неистомишљеници“, упуцавају метак у чело и набијају на колац, па после вичеш „немам ја с тем ништа!“
      Да се разумемо: немамо ми шта да се расправљамо док се Милан Миленковић, редакција „Српске акције“ и коначно ти, као пратеће лајваво куче, не извинете.
      Можеш ти писати шта год желиш, ко је писмен види да си демагошки фалсификатор, без иједног аргумента, коме образ не смета.

       
      Одговори

      1. Ја треба да ти се извиним за нешто што ти је написао Миленковић на његовој ФБ страници у расправи у којој ја уопште нисам учествовао, да би ти нама објаснио шта је то „аустрофашизам“?!?

         
        Одговори

  2. Свака част аутору Ивковићу, капа доле за Истину најзад !!!

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!