АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ШТО МЕ БРЕ, ТОЛИКО ВОЛИШ

ШТО МЕ БРЕ, ТОЛИКО ВОЛИШ

(народни израз)

 

Неспорна је чињеница да је код нашег народа веома изражен фатализам, предодређеност. Због њега је он веома упорно, тврдоглаво, подносио најразличитије недаће које су га сналазиле кроз време од немаштине, глади, зараза, непогода, ратова, па све до породичних и љубавних односа. Упорно је недаће пре подносио него што је покушавао да их избегне те је кроз прошлост много више страдао него што је стварно, објективно, морао. Због тог свог чувеног ината и веровања у судбину Срби су кроз своје битисање вековима плаћали веома високу цену.
Тако је било и што се брака тиче. Све до средине 20. века код наших сељака ко ће са ким да буде у браку одређивали су родитељи односно пре свега очеви. Њихова деца су то фаталистички прихватала а о разводу нико није ни помишљао то јест разводи нису ни постојали.
Исто је било и са нашим сељаком Владом који је живео свој живот под Космајем са женом коју су му други одабрали. Она је била просечне лепоте, поштена, вредна и уредна сељанка из угледне и богате куће али Владу није ни мало привлачила. Шта је ту је. Изродили су више деце и нормално су живели чак много боље од већине сељана јер је Влада важио за једног од најимућнијих људи у селу. Вредно, сложно и непрестано су обављали своје сељачке послове те у материјалним стварима нису ни мало оскудевали.
Међутим, поред свега тога код Владе је постојала једна унутрашња мука која га је нарочито тиштила у време доколице и када је био сам а то је да је осећао емотивну неиспуњеност, неоствареност, празнину у души. Не само да је имовином био богат човек већ је наш Влада и духом био веома богата особа док му је жена, што би новоСрби рекли, била ограничена ко тераса. Женственост, љупкост, дражесност, чилост, духовитост, веселост, проницљивост, нису ни прошле поред ње.
Влада је прихватио своју судбину, мирио се са њом и живео је свој живот испуњен радом али празне душе, празног срца. Није кривио своје родитеље који су му изабрали жену јер је исто и за друге важило а поред тога знао је да мушкарац и када сам себи бира жену може да погреши. Не каже се за џабе за заљубљеног човека да је заћорио то јест да је љубав слепа.
И он је као типичан Србин сматрао да човек на многе ствари не може да утиче нити да их мења а камоли да их предупреди.
Тако на пример на временске прилике није могао да утиче а од њих су му приноси у многоме зависили. Знао је да у животу што шта зависи од среће без обзира на уложени труд што би народ рекао: ко је срећан и празан обор му се праси. Знао је да што је породица богатија то се у њој рађа мање деце и то углавном женска. Знао је да се у свакој породици отприлике у четвртој генерацији рађа растуркућа. Знао је да се памет, лепота, вредноћа, поштење као и глупост, ружноћа, лењост и поквареност селе из породице у породицу, да их снаје доносе а ћерке односе из куће без обзира на њен углед и богатство.
У финансијама Владин фатализам огледао се у томе што је волео да има али није јурио за парама по сваку цену, нису му очи биле гладне. Није дозвољавао да га зарада преокупира и да због ње занемари оно мало лепога што живот може да му пружи.
Све у свему Влада је у селу важио за једног веома сталоженог и одмереног човека.
Осамдесетих година 20. века, златних година за српску пољопривреду, Влада се веома заимао као сељак те је поред земље и „блага“ међу првима имао и сву потребну пољопривредну механизацију а пре свега трактор и прикључне машине. Том повећању његовог богатства допринео је не само мукотрпан рад целе његове породице већ и срећна околност што је имао земљу и шуму на самом Космају па је своје понекад непланиране непокривене издатке надомештао јесењом продајом дрва а поприличан капитал стекао је и продајом плацева викендашима.
Механизација је омогућавала Влади да на време и много лакше обавља своје сезонске пољопривредне послове али је и повремено захтевала ангажовање додатне радне снаге. Као што то код нас често бива њу су чиниле сиромашне комшије које су му помагале својом радном снагом док је он њима за узврат одрађивао поједине послове својом механизацијом.
Честом сарадњом са комшијама убрзо је уочио да све оно што недостаје његовој жени има жена његовог сиромашног комшије. Била је млада, лепа, вредна, озбиљна жена али ко би је мало боље упознао, као у нашем случају Влада, открио би испод те озбиљности један богат, диван, љупки, духовити, проницљиви, радознали дух. И њу су њени родитељи удали без њене сагласности за човека сличног имовинског стања као њиховог то јест сиромашног али и добродушног, наивног, сувише отвореног, приглупог, слабог карактера, чак би се могло рећи и смлатастог човека који уопште није дорастао њеним духовним и интелектуалним квалитетима.
После вишегодишње сарадње са сиромашним комшијама деси се оно што је и морало да се деси и наш ти се Влада спанђа са својом комшиницом. Међутим, понашали су се и даље као да се ништа није ни десило и веома пажљиво су крили своју љубавну везу. Свако од њих је и даље водио рачуна о својој породици и кући јер нису желели да други испаштају због њихове љубави. Једино је Влада престао да води рачуна о томе да комшији помаже само за онолико колико му он узврати радом већ много више од тога јер је тиме помагао и својој љубави да боље живи и да лакше подиже своју децу. Наравно, много више им је помагао и због тога да би што дуже био у друштву своје вољене.
Та Владина „великодушност“ није остала непримећена од стране осталих сељака те је по селу почело да се шушка о њиховој вези иако нико није успео да је разоткрије али су је сви прихватали здраво за готово имајући у виду народну изреку да: „Све што шушка живо је, што се прича било је.“
Тако су наши јунаци живећи своје животе потврђивали да је љубав као вода, да она увек себи нађе пут.
Једне године у јуну месецу као и увек била је литија у селу. После обилних ручкова код својих кућа мештани су заједно са својим гостима изшетали до вашара у црквеној порти. У једном већем мушком друштву нађоше се истовремено и Влада и његов комшија. Припрости комшија јадао се присутнима како није стигао да протера прашач кроз свој од учесталих киша затрављени кукуруз.
Некада су се за вучу копачице користили коњи и краве а касније са појавом трактора качиле су се за њега три копачице свака држана од по једног радника и сва тројица су истовремено скоро трчали за трактором удишући прашину и загушљиви, врели дим из његовог ауспуха а у вратинама су једва успевали да окрену копачице, док су се у то време тек појавиле тракторске фиксиране копачице које нико није морао да држи и које су невероватно олакшале и убрзале тај до тада веома напоран посао.
Када је муж Владине љубави завршио свој говор Влада му рече да се ништа не секира, да ће он то лако да му реши, односно да ће одмах по литији да му протера своју трореду тракторску копачицу кроз кукуруз.
На те његове речи комшија га подигнувши се на ножне прсте и издуживши се коликогод је могао, одушевљено загрли преко рамена и пред свима га гласно упита:
„Што ме бре Владо толико волиш?!“
Остали присутни се озбиљно а испод ока подсмешљиво, подругљиво, међусобно погледаше.
Вашар је био па прошао, причу данас ретко ко зна, али је у народу Космаја остала питалица: „Што ме бре толико волиш?“ којом се изражава сумња у нечије искрене намере. Сумња у постојање било чије безусловне доброте, доброчинства, те да се према онима који га чине мора бити веома опрезан.
Дакле, генерално, наш народ никада није био наиван а данас, почетком 21. века, као да га је обузело колективно слепило, као да су му вране памет попиле, јер док му Запад и домаћи западњаци обећавају све и свашта, мед и млеко, већина народа не испољава ни трунку сумње у њихове добре намере, некритички прихвата њихова обећања да ће мо безбрижно и лепо да живимо када их добровољно прихватимо за своје господаре то јест да је то наш интерес док се њихов, западњачки интерес, нигде не спомиње, нико се за њега не пита, и чак је постало очигледно да он не сме да се спомиње, да се вешто крије.
Зар смо данас постали толико наивни, глупи, скоро идиоти, кад можемо да верујемо у алтруизам, велику несебичност, доброчинство, од памтивека саможивог, лукавог, подмуклог, поквареног и нехуманог Запада?

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!