Миленко Вишњић: Ни издаја, више није издаја

Пред сваке мјесечне ванредне изборе у Србији настаје предизборно такмичење: ко је је више издао националне и државне интресе; ко је више уништио националних добара, поклонио територија и одрекао се суверенитета; ко је дражи и омиљенији непријатељима народа за који се наводно боре. 

Прије окупације неке земље (војно, политички, економски, или промјеном режима – под марионетском влашћу…), углавном западни непријатељ са својим перверзним методама, регрутује домаће слабиће, амбициозне, похлепне и алаве, незадовољне, фрустриране и одбачене, нудећи им провидан изговор за издају.

Хитлер је у свом Меин Кампфу написао „да када се разочараним људима да осјећај важности, они ће прогутати све приједлоге са највећом послушншћу. Дакле, Хитлер је знао, знала је касније и Меркелова и остали западни политичари, да људске слабости, чак и пука љубазност и тапшање по рамену, могу бити полазна основа за систематско придобијање домаћих издајника – фанатичних вјерника своје агресивне идеје.

Издајници не прихватају објективну слику о себи. Несвјесно, мучени осећањима кривице, неки од њих дубоко у себи схватају природу својих злочина; ако би признали, чак и сами себи, осјећање кривице би их убило, било би им неподношљиво и разорно за здравље.

Многи од домаћих издајника су бескичмењаци, спремни да прихвате све, било коју туђу идеју, или јефтино разрађену теорију непријатеља. Већина таквих није у прошлости успјела у својим нереалним амбицијама; размажени на београдском асфалту, навикнути на лак живот, живот на туђи рачун, а и због властите малодушности, они су веома разочарани у животу.

У настојању да оправдају своје понашање и своју похлепу за влашћу, успијевају да преобрате и друге грађане по моделу свог новог погледа на живот. Опседнути жаљом да постану први пропагатори непријатељских интереса.

Превртљивци увијек настоје да умире своју нечисту савјест, убјеђујући и остале да подијеле са њима злочин издаје. Сијући страх од горег, углавном успијевају на одређено вријеме, захваљујући необразованој или себичној раји.

У бурним данима који непосредно прате промјену режима или инвазију земље, многи потенцијални издајници осјете унутрашње искушење, да би било најбоље прећи на страну непријатеља, прихватити његову идеологију као јачу и побједничку страну.

Болесни инат и мржња, које овакви ликови осјећају према својој заједници, јесте радна виза за улазак у непријатељски клуб издајника. Њихове неморалне „присталице“ их углавном приватно презиру и не цијене, али и их јавно подржавају, чак и на изборима, задржавајући довољно присебности и лукавства да их на најбољи могући начин и искористе.

Читајући многе стручне студије, усуђујем се рећи да се издајници могу сврстати у три основне карегорије: професионаце (НВО, коментатори, новинари…), оне које плаћа непријатељ посредством политичких издајника; политички издајници, друга и најопсанија група (они који су због своје менталне структуре склони издаји); и, на крају, оне којима је политичким терором и страхом од стране непријатеља „наметнута“ издаја.

И, наравно, постоји и четврта, најмногобројнија недефинисана категорија, а то су они „свјесни“ грађани који дају какав-такав легитимет политичким издајницима, одржавајући их на власти, али по непријатељским изборним законима. Чинећи то углавном због личног интереса и без идеологије издаје, ова категорија нема посебну, нити заједничку дијагнозу душевне болести.

Чисто к’о дан, политички издајници

О професионалним издајница нећемо посебно говорити, јер је њихово дјеловање потпуно јавно, раде поштено и одговорно свој посао, мегафон су политичких издајника, и углавном нису оптерећени осјећањем кривице за своја (не)дјела.

Себична потреба да се увијек осјећају угодно и пријатно, да буду прихваћени од свих, да буду буду безбједни и поштовани, дубоко је укоријењена у људским бићима. Које су то личне особине које доводе будуће издајнике, да добровољно или под теретом неподношљивог живота неке од окупација предају свој духовни интегритет непријатељу?

И теорија и пракса нам откривају да значајан број политичких издајника дијели двије главне особине. Прва карактеристика је да они лако падају под утицај од себе јачих личности, и за њих већих умова, за које мисле да су ванземаљски (оптерећене су комплексом ниже вриједности и ријетко им је познат осјећај кривице).

Све туђе им је велико, идеално, паметно, добро, док све своје провлаче кроз блато. Своје одушевљење о утиску које на њих остави њима важна личност (само је услов да политичар припада западној цивилизацији), као дјеца, не знају сакрити ни пред јавношћу. Наизмјенично се одушевљавају другим народима, њиховим културама, које чак и не познају.

Други тип издајника има особину да никад не признаје чин издаје, не осјећајући никакву кривицу, никад не примјећује да није лојалан свом народу, да стално ради против интереса своје земље. У ствари, тај тип издајника и нема способност осјећања кривице за своја недјела, увјерен да ради најбоље што може, да ради прави и користан посао.

Политички издајници се углавном извлаче из својих јазбина у најтежа времена за њихов народ; у вријеме војне, економске или политичке окупације или насилне промјене власти, уз помоћ непријатеља, наравно. Несигурни у себе, већина њих се одмах идентификује са јачим, са непријатељем, јавно исмијавајући језик, културу, обичаје и навике свог народа.

Издајници никада не желе да припадају, никада немају осећај солидарности са тешкоћама сопственог народа; никада нису освојили нечију љубав, симпатије или поштовање својих суграђана. Кажу да их сви мрзе, и зато их не воле.

Огорчени, издајници желе да се ослободе терета таквих осјећања, настојећи да се придруже непријатељу, да имају своје друштво. Такви иду толико далеко, да и своје бивше пријатеље, комшије, кумове јавно називају издајницима.

И слабост и немоћ гурају у издају

Најбољи примјер за овај поднаслов су њемачки концентрациони логори, у којима су жртве биле задужене за печење својих колега у швапским гасним коморама. Радили су одговорно, чували добар посао, док и сами нису завршили у њемачкој тада најсавременијој пекари. Германско сијање страха и терора, створило је добровољне робове над робовима.

Живјети у окупираној земљи или логору, без сумње је застрашујуће и понижавајуће тежак живот. Због потпуне неизвјесности за своју судбину па и билошки опстанак, такав живот је много тежи од живота роба, а много лакши од живота обичног затвореника.

Таква понижавајућа ситуација (не моралишући), код слабијих личности активира унутрашљи нагон за рационално и биолошки опстанак, доводи до унутрашње потребе да се прилагоде смртно опасној ситуацији, немоћно се предајући непријатељској идеологији – покоравајући се безусловно „вишој сили“?

Они други, који се успију одупријети таквој унутрашњем нагону, обично постају смртни противници непријатеља, ваљда, због тререта осјећања кривице, одупирући се импулсу издаје. Међутим, у безизлазним и ратним ситуацијама, углавном и такви губе главу, одлазећи чисте савјести на онај свијет.

Ширење страха, терора и глади, за шта су германска племена специјалци (енглески злочини на три континента, а њемачки у Европи, укупно побили око милијаду људи, за своје вријеме, трећину светског становништва), наноси неподношљив бол људима. И на крају, због менталног притиска и растуће збуњености, многи ће подлећи, чак издати и своје најближе.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!