Ђорђе Ивковић: ВЕЛИКИ РАТ – ТРАГИЧНА УВЕРТИРА ТОЛАЛИТАРИЗМА

Негде дубоко у колективној људској свести назире се нејасно и кошмарно вероватно најкључнији од свих кључних повода Првог светског рата – деградација цивилизације, распад бића човечанства. Није овај рат произвео социјализме – бољшевизам и фашизам, али јесте створио биолошку основу од материјализоване страшне људске патње, на којој се запатило најгоре безбожничко зло које је убило више Божјих створења и спржило више земље него што учинише сви ранији тирани заједно.
Само је Велики рат могао да произведе краљеве пакла попут Хитлера, Черчила, Лењина/Стаљина…и њихове патуљасте трабанте Мусолинија, Тита, Павелића, Хортија…да буду водичи слепог човечанства у суноврат. Такав рат огромних размера беше нужан и да би УСА постала водећа светска сила у пакао.

***

Да је убиство „генетски модификованог“ Франца Фердинанда у Сарајеву изазвало Први светски рат је пропагандни избљувак. Прерасподела територија унутар Европе такође није пресудни узрок сукоба. Да јесте, рат би избио још 1908. након Аустроугарског заузимања српске Босне и Херцеговине, противно свим међународним уговорима. Кључни узроци су се налазили, како знамо, у судару интереса великих сила далеко од Европе. Задирали су до краја Арабијског полуострва и јужног краја Африке и до „краја света“, до Микронезије. Из неразмрсивих гео-стратешких игара поменућемо само немачки грандиозни план изградње пруге којом би се спојили Хамбург преко Аустроугарске и Србије са Шат-ел-Арабом. Циљ је дакако био нови енергент – нафта. У сврху слабљења доминације Велике Британије, планирана је и изградња велике војне базе. Србија је међутим одбила да учествује у овом пројекту, јер је у пакету са пругом ишла и „царинска унија“, што се и онда као и данас знало шта значи.

У осталом, Немачка је напала из Намибије Јужну Африку пре него што је почела Церска битка. истовремено, Нови Зеланд је окупирао Немачку Самоу (касније Западну Самоу) 30. августа. 11. септембра, Аустралијске поморске и војне експедиционе снаге су се искрцале на острво Нова Померанија (касније Нова Британија), које је било део Немачке Нове Гвинеје. Јапан је заузео немачке колоније у Микронезији, а после битке за Ћингдао и ту немачку луку, на кинеском полуострву Шандунг. У року од неколико недеља, савезничке снаге су заузеле све немачке територије на Пацифику. Али, како свет и пола Србије да разуверите да се све то није догађало због мале групе југословенских националиста „Младе Босне“ у балканским гудурама?

„Велики рат“, како му се раније тепало, вероватно је најпрљавији рат у историји човечанства. Кланице и бојни отрови на фронтовима су само видљива последица непојамне политичке покварености у којој су предњачили Енглези. Прагматичнији од њих су били само Американци. На војиштима су се бар разазнавали раздвојени ровови и низови бодљикаве жице. У мрачним подрумима архитеката рата никаквих јасних фронтова не беше.

Тајном политиком УСА је најпре деценијама подгревала трку у наоружавању, на велику корист своје војне индустрије и банака. Затим се три године декларативно држала доктрине „америчког изолационизма“, да би на крају, са само годину дана ратовања (и то не против свих централних сила, пошто Бугарској нису објавили рат већ су је чували као европско недоношче) постали најмоћнија светска сила.

Тајном политиком Немачка је оборила царску власт у Русији. Није до краја јасно јесу ли у том предузећу имале још тајнију подршку западних непријатеља. Руси су платили ужасну цену издаје свога Цара. Но, без бољшевика не би било ни немачких нациста.
Тајном политиком Аустроугарска је намамчила Црногорце и краља Николу. Завршило се окупацијом Црне Горе, понижењем и рађањем „зеленаштва“ које је за свагда убрљало образ Црногораца.

Искрцавање савезника на Галипоље

Енглеска „Галипољска кампања“, масакр више од 250.000 изгинулих војника, понајвише из Аустралијско-Новозеладског корпуса АНЗАК и бежанија „експедиционих трупа“, остаће и светској историји као одличан пример имбецилног ратоводства политичких подлаца и неспособних генерала. Узалуд су у та времена и Енглези Винстона Черчила печатили као „Галипољског месара“, Империја није одустајала од своје „прагматичне политике“, те за Србе не беше помоћи.

Шта је заправо био прикривени приоритет показао је, у моменту настанка опет тајни, споразум Британаца и Француза на Блиском истоку. Французи и Британци „исцртали“ су границе на Блиском истоку, захваљујући споразуму Сајс-Пико, у мају 1916. године без сагласности погођених земаља. На овај начин издали су своје тамошње верне савезнике, а од целог простора направили стогодишњи пакао.

Балкански чвор решавали су Енглези, а како друкчије већ опет тајним Лондонским споразумом 1915. године. Концепт је био једноставан – да се сви апетити намире српском крвљу и српском земљом.

Тајним Букурештанским уговором Румунији је обећан цео Банат до Панчева.
Како су се ратне операције у Европи па и на Балкану одвијале добро је познато. За ову тему је важно поменути да су у оквиру аустроугарске стратегије „Срби морају нестати“ први пут на европском тлу употребљени концентрациони логори за цивиле.

Отварање Париске мировне конференције

Епилог Великог рата требало је да се догодити на Париској мировној конференцији. Око 10 000 људи и пуњених птица се окупило на овој првој мега-конференцији ХХ века у француском главном граду… Присутни су били изасланици великих сила Британије, Француске и Сједињених Држава, али и представници из Никарагве, Уругваја и још друге 22 земље, насупрот представника Немачког царства, Аустро-Угарске монархије и Османског царства. Овај судбоносни самит је протекао више у атмосфери политичког хепенинга, где су иза дебелих застора о свему одлучивали лидери УСА, В. Британије Француске, Италије и делимично Јапана. Већа група, сачињена од малих и средњих земаља, имала је врло ограничена права; њихови представници могли су једино да подносе предлоге и дају обавештења, да учествују на пленарним седницама и – прихватају одлуке. Штавише, често нису били ни обавештени о току проблема за које су били непосредно заинтересовани.

Краљ Петар, краљ Александар и Никола Пашић

Тврдње које су у српској наводно „патриотској“ јавности тако честе, да су дипломатија Краљевине Србије, Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић у таквим околностима Париских преговора могли малтене да лично диктирају услове и бирају територије које ће припојити су сасвим бесмислене и злонамерне.

Версајски уговор је са својих 80.000 речи и 440 чланова, најобимнији мировни уговор у историји човечанства. Бавио се прецизно и обавезом да Немачка надомести Западним савезницима штету у виду 500 ждребаца, 2000 јуница, 90.000 музних крава, 20.000 оваца, 15.000 свиња. У мировном споразуму је педантно забележен и захтев Енглеза да им се врати лобања султана Макауа, коју су Немци конфисковали негде у источној Африци. О признању и санкционисању геноцида над Србима је било неке речи, али моћнике није било брига што ни један од скоро 400 оптужених високих официра Аустрије и Немачке није претрпео никакве санкције. Збиља импресивно за акт који је имао претензије да донесе правду и вечни мир.

Српска дипломатија је у тако скученим и несносним условима, где су се сваки час појављивале нове „идеје“ расподеле територија праћене сталним притисцима и уценама, врхунском вештином и мудрошћу преговарања, ипак одбранила све виталне интересе Српског народа. Не би успела у томе да није имала јак лоби на челу са Михајлом Пупином. Срби су од своје мале државе коју је свако могао да прегази, за само седам година створили доминантну силу у региону, кадру да се одупре свакој претњи граничних држава. Елиминисане су кључне опасности које су долазиле од Отоманског царства, велике Бугарске и Аустроугарске монархије. Стварањем Југославије (која у време одржавања Конференције није била ни призната као држава) расформирана је Аустроугарска упркос отпору В. Британије.

Оно што српска дипломатија, па ни српска војска нису могли да спрече је рађање фашизма.

***

Ништа тако окретно не изврдава општој дефиницији као фашизам. Не постоји слично зло тако камелеонски променљиво, конјуктурно, демагошки сладуњаво у убеђивању и сурово у одмазди за непокорност у свом „корпоративном“ систему никлом на ловору и трњу Великог рата..

Черчил и Хитлер

Наш вечити пријатељ Винстон Черчил у књизи о својим „великим савременицима“ из 1937, у поглављу посвећеном Хитлеру каже: „Ако би наша земља била поражена у рату, надам се да ћемо успети да пронађемо вођу тог типа, вођу који би имао храброст и моћ да и поред таквих околности у нама пробуди национални идентитет“.
Пошто је победио, Черчил вели да је демократа. Да је изгубио, био би, он рачуна оправдано, нациста. Пре овог писма пуног љубави према Хитлеру, написао је „Немци, ако је и за историју, превише је“, ценећи тако немачку улогу у Првом светском рату. Остали смо ускраћени за Черчилову исповед да ли је и после Другог рата са немачке стране превише за историју или Немцима треба нови вођа храбрости и моћи коју је поседовао Хитлер, само деликатнији и кооперативнији, попут Аденауера? Претходно је Черчил већ гајио веселу топлину према Мусолинијевом фашизму. Без претензија да решавамо ову етичку збрку, видимо да човек у себи може истовремено гајити и фашизам и антифашизам, па да их испољава према ситуацији.

У србијанским школама ђаке уче да је „фашизам настао на реваншизму поражених земаља у Првом светском рату“, те да је „Фашизам/нацизам последњи стадијум капитализма“. Дакако, ради се о организованом заглупљивању деце.
Већ чињеница да је прва фашистичка земља била Италија (уз напомену – без антисемитизма, који је уведен касније, као плезир Хитлеру), земља на страни победница у Првом светском рату, обара ову владајућу дидактичко-подрумску тезу. Уз Италију, ту је и Јапан. Али, фашизам је победио и у формално неутралним земљама попут Португалије и Шпаније. За само петнаест година, фашизам се као куга раширио Европом, па неумитно и светом уз благонаклоност и подршку Британије и Америке. Свега и свакојаких је ту било, свет је постао неорганизовано ђубриште, а идеалистички пројекат „Друштво народа“ лакрдијашка сотија.

Шта је амерички KKK, него дестилат крематоријумске компоненте немачке расистичке варијанте фашизма? KKK је имао у свом напону пет и по милиона чланова. Ако се урачунају и симпатизери, отворени и притајени, имате претежно фило-нацистичку Америку и то су економском подршком Хитлеру показали. Хенри Форд, на пример. Сликовит пример колико је овакав менталитет укорењен у америчко друштво је дислексични Јужњак генерал Патон, који је био довољно сиров да свој нацизам отворено заговара. Коначно, Америка је после WW2 дигла из пепела своје дојучерашње непријатеље и претворила их у најверније савезнике. Или се заправо догодио природан обрт? У црно заогрнути нацизам KKK-а снажно је усмерен и ка Русима, циљајући ка Сибиру, куд је и Хитлер кренуо, и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.

Сладак пример политички коректног фашизма је Салазарова Португалија. После WW2 били су међу оснивачима НАТО. Шта би са Западним антифашизмом, поштовањем људских права и слобода? Нестао у живом блату војно-стратешког интереса.
Само мало пре фашизма, појавио се комунизам као опијум за идиоте, са својом „прелазном фазом“ социјализмом.
Хитлеров национални социјализам и Лењинов/Стаљинов сојузни социјализам су скоро једно те исто. И фашизам и нацизам су прихватили совјетски принцип диктатуре. Фашизам и нацизам нису ништа друго до социјалистичке диктатуре. Једина разлика је што је Лењин маштао о универзалној Светској држави а Хитлер о немачком Рајху олити Царству. Свакојако, обојица су хтели да владају целим светом.
Особит значај бољшевика се огледа у томе што су били први социјалисти који су скинули маске. Они су били потпуно уверени да је дан њихове коначне победе освануо и да за даљим скривањем више нема потребе. Јеванђеље крвопролића се могло отворено проповедати.

Многи добронамерни људи тога доба су тражили социјализам; више једнакости и више социјалне правде. А онда се појавио из немачког блиндираног воза Лењин, који је био спреман да све те жеље испуни, уз прихватљиву цену половине човечанства. Само пола века пре тога цивилизовани људи су цензурисали Бизмарка када је изјавио да се велики историјски проблеми могу решити само крвљу и мачем. Међутим, та времена су прошла а наступило је време када се већина квази-цивилизованих народа клањала ономе који је био спреман да пролије много више крви него што је то Бизмарк чинио.

Бољшевици су били ти који су направили преседан. Успех Лењинове клике охрабрио је Мусолинијеву банду и Хитлерове дисциплиноване уличне одреде силеџија. И италијански фашизам и немачки нацизам су усвојили методе Лењиновог и Стаљиновог Совјетског савеза. Међу првим земљама са којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Нацисти не само да су прекопирали бољшевичку тактику у погледу преузимања власти, већ и много више од тога. Из СССР су увезли: једнопартијски систем и привилеговани статус чланова партије у односу на остале грађане; врховни статус тајне полиције; организовање политичких странака у иностранству са циљем подривања тамошњих власти, саботаже и шпијунаже; административна хапшења и егзекуције политичких противника ; концентрационе логоре као грану индустрије; кажњавања породица прогнаних; методе пропаганде итд.
У то време, као и данас, за комунисте се обично говорило да су “левица”, а за нацисте да су “десница”, јер су они, наводно, имали супротне идеологије. Међутим, иако у нацистичкој Немачкој није дошло до формалне национализације средстава за производњу, као што је био случај са СССР, потпуно је јасно да се таква економија никако није могла називати капиталистичком јер је о свему одлучивала власт. Када вам власт нареди: шта, од кога и по којим ценама да купујете, шта да производите, коме и по којим ценама да продајете, колико ћете радника запослити и колике ће њихове плате бити – онда је сасвим јасно да је таква “тржишна размена” ништа друго до најобичнија фарса.
Један од посебно штетних митова је и мит о “великим успесима Хитлерове економије”. По том миту: тачно је да је Хитлер био велики злочинац и учинио многа зла, али када је у питању економија – онда нацистима капа доле. Ту се нарочито истичу успеси у погледу решавања проблема незапослености, јавни радови и сјајна монетарна политика. Наравно, до стварања тог мита не би дошло да није било и видљивих резултата, али чим се крене са дубљом анализом тај мит о успесима Хитлерове економије више не изгледа тако убедљиво. Сјајан приказ те “успешне” Хитлерове економије даје Гинтер Рајман у књизи Вампирска економија. Да се није заратило, после богатих Јевреја на ред би дошли и други индустријалци, па чак и најчистији аријевци. Једноставно, такав систем није могао другачије да функционише до вампиризмом. У односу на брутално-тупаве бољшевике који су одмах све отели и упропастили, па је народ умирао од глади, немачки нацисти су ефикаснији, јер су разумели да је боље да привредна предузећа воде привредници, а не страначки билмези. Фашистичка економска стратегија се састоји у партнерству између државе и бизниса, при чему се до тог “партнерства” долази путем силе. Тако, у Хитлеровом Рајху, држава се не бави производњом директно, већ само наређује власницима капитала шта да производе. Уколико се и догоди да се држава непосредно бави производњом, то је више изузетак него правило. Фашистичка држава се не бави само давањем дозвола за рад предузетницима, а да онда предузетници слободно производе за тржиште, већ предузетници морају производити само оно што им држава нареди па макар то и не доносило профит. Упркос томе што бизнисмен прави губитак, а не профит, он не сме обуставити производњу јер је и за обуставу производње потребна дозвола власти. Рајман цитира речи једног бизнисмена: „Не можете ни замислити шта све држава сада контролише и колико су велика њихова овлашћења. Најгоре у свему томе је њихова неукост и потпуна незаинтересованост; осим дистрибуције богатства ништа друго њих не интересује. Да би схватили постојећи економски систем неки бизнисмени су чак почели да изучавају марксистичку теорију… У садашњи систем не сумњању само они који су или превише млади, или превише глупи, или они који су системски привилеговани“. Овакве фашистичке клипане и неваљалце (млад/глуп/привилегован), ми смо препознавали у полуписменим тито-комунистичким „политичким комесарима“.

Нови систем је имао своје представнике у облику хипер-моћне бирократије која није била посебно заинтересована за одбрану ни једног система – једино што је њих стварно интересовало је – одбрана своје апсолутне моћи. Што више печата, то више корупције. Против крутих закона који су уништавали њихова предузећа бизнисмени су се могли борити само подмићивањем.

Херман Геринг

Са растом бирократије неминовно долази и до сукоба надлежности јер је свака бирократска институција тврдила да је оно што она ради у интересу државе, а све то заједно је довело до потпуног хаоса. Као решење за излазак из бирократског хаоса понуђено је – шта друго до – креирање нових бирократских институција са још већим овлашћењима. Основана су три нова комесаријата која су одговарала директно Герингу. Зарад координације свих тих државних институција и установа, економски диктатор, маршал Геринг, основао је државни комесаријат али је то довело само до још веће збрке. (Право на патент за „delivery unit“ илити „одељење за испоруку решења“ дакле нема Тони Блер). Реформа је донекле решила проблем “рата папирима” између многобројних бирократских институција, али није решила, нити је могла да реши, највећи проблем – проблем понуде и тражње сировина.

Уместо оних који су радили на најодговорнијим местима набавке и продаје, у фашизму најважнији човек у компанији постаје “човек за контакте”. Његов је посао да одржава што је могуће боље односе са представницима власти у тзв. “министарству економије” и да тачно зна колико далеко неко може ићи а да не буде ухваћен. Зато се нимало није чудити томе што су у новинама нацистичке Немачке највише простора заузимали огласи у којима су се наглашавале “посебне способности”, “вештине” и “искуство” у преговорима са властима, на пример: „Корпоративни правник, др. пол. екон., 35 година, члан партије, тренутно ангажован на разноврсним пословима у више банака и удружења, жели да преузме додатну одговорност у трговинским удружењима или индустрији…”, или “Као економски саветник, радио на веома одговорним пословима преговарања са представницима власти у Берлину…”, или “Техничар и бизнисмен, члан партије, бивши официр војне авијације, добре везе са властима, тражи запослење, или ако је могуће партнерство у неком предузећу”… Они који нису имали човека за контакте, макар били и “чистокрвни аријевци”, остајали су без бизниса.

Док прави независни бизнисмени полако нестају, ови други цветају. Они се богате путем партијских веза, а и они сами су такође чланови партије и одани фиреру. Они су повезани породичним и партијским везама и зато су у милости бирократије. У многим случајевима целокупно богатство тих “партијских капиталиста” је настало путем голе силе. У њиховом је интересу да јачају партију која је ојачала њих. (Делује познато?)
Цео немачки нацистички систем је одржавала општенародна воља за реваншом за пораз у Великом рату и воља за моћ. И воља за природним ресурсима.

По нацистима, све државе богате природним ресурсима се труде да развију своју сопствену производњу и да страним произвођачима онемогуће приступ својим природним ресурсима; све нације се крећу путем економске самодовољности. Каква ће бити судбина оних нација које за своје грађане не могу обезбедити довољно хране и одеће? Оне су осуђене на гладовање. И зато, као лек против судбине гладовања, преписан је лек у облику рата за освајање нових и природним ресурсима богатих територија. Хитлер и Мусолини су оправдање за своје колонијалне намере тражили у томе што природни ресурси нису поштено распоређени. Све што су они желели је било само то – да за своје нације изборе “поштену” поделу природних ресурса и да природне ресурсе одузму од оних који их имају више него што би требало да их имају. Зашто би их неко називао агресорима када они за своје нације траже само оно што је, “по светом и природном праву”, већ њихово?

Бољшевизам/фашизам су у свим својим варијантама као политичко-еконмомски системи пропали. Да су ваљали, бар неки би опстали. У Кини влада комбинација социјализма и капитализма, са извесним коначним исходом. Пуни социјализам влада још у Северној Кореји, где председник Ким Џонг Ил лично из противавионског топа стреља министра кад заспе на седници владе, где се и онако ништа не пита; и где народ скапава од глади, па им треба међународна хуманитарна помоћ ради преживљавања. Па и у Северној Кореји је службено 2009. године у уставу замењен комунизам неком аутохтоном Сонгун политиком.

Колико је фашизам јалов систем коначни доказ је Салазарова Португалија. Захваљујући политици неутралности у WW2, Португалија је трговала са обе зараћене стране са великим профитом. Тако је током рата од презадуженог просјака постала земља-зајмодавац. Па ипак, требало је свега пар деценија „развоја у миру“ па да западне у потпуну економску депресију и да се коначно фашизам угаси сам од себе.
Нацизам је опстао као менталитет, као замаскиран и тешко препознатљив крипто-нацизам – као осећај расне супериорности, националне монолитности, прихватање сваког облика економског вампиризма као легитимног облика доминације јаких над слабима.

 

13 коментара


  1. Да ли то аутор тврди да српска страна, после Првог светског рата, није могла добити ништа друго сем Југославије? Да није постојала никаква могућност стварања много веће српске државе од оне која је ушла у рат, а без оних који су у том рату били српски непријатељи? Да је Србима Југославија наметнута, да без Југославије не би било никакве српске државе? Ако није тако, какву су то српску државу Срби могли добити?

    „Шта је амерички KKK, него дестилат крематоријумске компоненте немачке расистичке варијанте фашизма?“

    Оно што сам ја нашао је следеће:

    „У ноћи између 24. и 25. децембра 1865, шест младих јужњачких официра (Џонс, Мекорд, Рид, Кенеди, Лестер и Кроу) је основало Кју-клукс-клан у градићу Пуласкију, у Тенесију“

    Даље:

    „Четири и по деценије након укидања и нестанка првог Кју-клукс-клана, међурасни односи у САД су и даље били веома лоши. Деведесете године 19. века су биле обележене највећом међурасном затегнутошћу и насиљем — према Институту Таскиџи, највећи број расних убистава и линчовања се десио управо у овом периоду.

    Оснивање другог Кју-клукс-клана 1915. године било је производ новонастале моћи масовних медија.“

    Дакле, моје питање гласи: како кланови настали 1865. и 1915. могу бити „дестилат крематоријумске компоненте немачке расистичке варијанте фашизма“

    Коначно:

    „У црно заогрнути нацизам KKK-а снажно је усмерен и ка Русима, циљајући ка Сибиру, куд је и Хитлер кренуо, и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.“

    Може ли аутор да наведе неку антируску активност ККК?

     
    Одговори

    1. Челекетићу,

      Да ли сте Ви љубитељ ККК-а?

       
      Одговори

      1. Ја сам љубитељ ККК. Имаш још неких питања?
        Немаш, све ти јасно. У толико боље.

         
        Одговори

  2. @ Владимир Челекетић

    Ђорђе Ивковић не мора да тврди ништа, већ износи чињенице. Ако неко мисли да могућности утицаја српске делегације на исход Версајске конференције нису биле крајње ограничене, с обзиром да су Срби у току целог трајања имали прилику само три пута да нешто кажу на пленарним седницама, тај или не зна ништа и/или је крајње злонамеран.

    Могли су Срби да добију МАЛО већу државу, али са последицом да Аустроугарска опстане. Сад не би била једанаест пута већа од Србије већ само седам-осам пута. Уз то, Банат би припао Румунији а Италија би добила цело Приморје, по РАНИЈЕ СКЛОПЉЕНИМ ТАЈНИМ СПОРАЗУМИМА.
    Но, о југословенском питању мало касније.

    Да поставим ја питање Челекетићу – зна ли он ко је први страни држављанин кога је Хитлер одликовао?
    Или: Да ли је спорна изјава генерала Патона да прави непријатељи Америке нису Немци (нацисти), већ Руси?
    Ја читко пишем, тако да сам у вези ККК писао о једној „школи размишљања“, менталитету, не о директним акцијама. Написао сам читко да је тај менталитет америчко војно дејство сада преусмерио ка Русији.
    „У црно заогрнути нацизам KKK-а снажно је усмерен и ка Русима, циљајући ка Сибиру, куд је и Хитлер кренуо, и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.“

    И шта ту коме није јасно, сем Челекетићу?

     
    Одговори

    1. Ја нешто што је седам-осам пута веће никако не бих назвао „мало веће“. Сем тога, текст вешто заобилази чињеницу да је добар део српске политичке и интелектуалне елите био наклоњен идеји југословенста још пре избијања рата. Хоће ли неко да ми тврди да је српска власт прихватила Југославију САМО као нужно зло? Да су тражили Србију са Банатом и приморјем па кад је нису добили пристали на Југославију? У Нишу 1914. су тражили Југославију. Ако јесу тражили Србију, кад је и где то било? Па није ваљда да су се преговори и лобирања водили само на преговорима у Паризу? Даље, није ли боље имати Аустроугарску на граници него најгоре, антисрпске, аустроугарске поданике унутар граница? Па ако су безбедност и способност одбране земље крунски доказ „мудре“ политике Карађорђевића и Пашића, није ли оно што се десило у априлу 1941. врхунски доказ да је процена била погрешна?

      Ово са ККК и нацизмом је бесмислено натезање, прво, да се ККК доведе у везу са немачким национал-социјалистима, а после, да се сви они доведу у везу са званичном политиком САД. Мислим, многе ствари се могу доводити у везу по разним критеријумима, али по тој логици се и арапски трговци црначким робљем могу назвати нацистима и свако империјално ширење у историји нацистичком политиком. Ја не знам зашто у српској, тзв. патриотској јавности, постоји потреба да се свако друштвено зло доведе у везу са нацизмом и евентуално, комунизмом?

       
      Одговори

      1. „Ја нешто што је седам-осам пута веће никако не бих назвао „мало веће“.“
        Не би зато што си туп за сарказам.
        „Хоће ли неко да ми тврди да је српска власт прихватила Југославију САМО као нужно зло?“
        Ја хоћу.
        „Даље, није ли боље имати Аустроугарску на граници него најгоре, антисрпске, аустроугарске поданике унутар граница?“
        Није. Јер је боље имати смртног непријатеља разбијеног у парам-парчад, него као јединствену организовану силу.
        Али, велим, не трчи пред руду. Касће ти се.
        Под условом да ниси недотупаван. Као што си недотупаван у вези ККК.
        У ЅЅ је било и црнаца и Индуса, па ће бити да их је Хитлер волео. мож да бидне ал не мора да значи.

        Ово Челекетићево упорно пизматично зановетање, где „не разуме“ чак ни шта је садашње а шта прошло време, као што није разумео шта је коментар а шта претња смрћу, класично је троловање или ботовање, тако да ћу се манути узалудног објашњавања.

         
        Одговори

  3. У недостатку аргумената најлакше је саговорника прогласити ботом, тролом или удбашем. Не знам како се не сети овог последњег, опет.

    О томе где је непријатеља „разбијеног у парам-парчад“ боље оставити видели смо у априлу 1941.

    А то како Александар и екипа никако нису хтели Југославију, како нису имали никакве амбиције и илузије у том смислу, али су, на крају, морали, искључиво због српских интереса, је прича коју ћеш тек морати да докажеш, ако хоћеш да неко озбиљно схвати оно што пишеш. Све је то лепо, наћи гомилу историјских података, али бавити се толико тиме само да би се тражило оправдање за издају српских интереса пре 100 година, стварно је бесмислено.

    А ово са ККК је тек циркус. Какве везе има да ли је Хитлер волео црнце са тим што их нису волели неки сељаци у Албами, а све то са америчком политиком према Русији?

    Што се коментара тиче, ти врло добро знаш да ја у коментарима ником не претим нити остављам вулгарне и морбидне коментаре, тако да, што се тога тиче, мораћеш се обратити онима који имају такве занимације, ако те нешто интересује.

     
    Одговори

    1. Осуђујеш „обе стране у сукобу“, ко Маја Коцијанчич.
      Не бих даље…

       
      Одговори

    2. А апропо твоје „човечности“ Владимире Али Челекетићу, онај ко осућује реакцију на луђачке егоманијачке претње, онај ко осуђује реакцију на насилничко понашање је насилников саучесник.
      Знаш оно, видиш на улици два ретарда како малтретирају маче и ти се окренеш као да ништа ниси видео.
      Још горе у твом случају, осућујеш случајног пролазника који је насилницима подвикнуо.
      А што је најгоре у твом случају, маче је твоје. Ил је барем јадно мислило да је твоје.
      http://nacionalnapartija.net/aj-lesu-komunjarski-milane-milenkovicu-obrisi-odavde/#comment-3102389546

       
      Одговори

  4. Онај ко не зна де припада не припада нигде, и зато му је баш и место на Калимеро клубу. То је то; нигде.
    Леп провод вам желим

     
    Одговори

  5. „Но, без бољшевика не би било ни немачких нациста.“
    Браво, и да си се искључиво те чињенице држао у тексту то би био солидан текст а не папазјанија.

    Наместо тога ти вако нешто велиш
    „Оно што српска дипломатија, па ни српска војска нису могли да спрече је рађање фашизма.“
    ко да стара вековна жеља свих Србских влада од кад је света и века није ништа друго до спречавање рађање фашима … то су они онако изнутра исконски осећали да су рођени за ту мисију … јер наравно зна се; Србин једнако антифашиста … а поготово Милан Стојадиновић и екпа.
    На твоју велику жалост Бато само у Комунистичким ем Дражиноцској машти. Што као што видиш почесто испадне исто.
    Шта велиш;
    „Ништа тако окретно не изврдава општој дефиницији као фашизам. Не постоји слично зло тако камелеонски променљиво …“
    А Фашизам је дакле зло? Знам Бато, то исто вели све и један Комунац … и своје противнике по дифолту назива Фашистима.
    Но на сву срећу па не деле сви твоје политичке ставове.
    А дефиниција Фашисте је итекао једноставна и стаје у свега две спојене речи: Антикомуниста
    Енде.

    Пробаја са понављањем
    Антикомуниста једнако Фашиста, Фашиста једнако Антикомуниста, Антикомуниста је Фашиста , Фашиста је Антикомуниста.

    Видиш, иде кад се хоће … није то тако тешко. А и наравно понављање је мајка знања.
    А видиш Бато то што ти радиш понекад, ради Али Челекећев Гуру Миленковић повазда. Потрпате у текст масу информација, мешате обилато бабе и жабе у тексту … развлачите текстове до бескраја а све са циљем да би прикрили манипулацију. Па код кога прође прође. А пролази искључиво код наивчина и ретардираних Комунаца, што су се образовали на партизанским филмовима. Добро, ти не претиш људима батинама ко последњи егоманијак за разлику од колеге Миленковића ти, респектујем
    Ал како год. узалуд труд Бато и теби и Меленковићу … јер само Фашисти увек прођу. Јер нам је идеологија у скалду са природом. Док све неприродно кад тад пропада.

    Ју но, туморов билногст ту ми.

     
    Одговори

    1. Опет покушај загађивања портала?
      Бубашвабе се коте и овде.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!