АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: И ЗЕТЕ МОЈ

И ЗЕТЕ МОЈ

(народни израз)

 

По уништењу српске средњевековне државе од стране Турака скоро сав Српски народ живео је по селима. Властела је или изгинула или побегла из Србије или је променила веру. Исто се догодило и са занатлијама, трговцима и осталим житељима градова. За време вишевековне турске владавине постепено, неприметно, бојажљиво и у малом броју Срби су почели да живе и у градовима. Док су Срби сељаци имали по селима какву-такву своју друштвену организацију, аутономију, Срби у градовима морали су према Турцима, којима су стално били пред очима, да буду много снисходљивији, послушнији, удворичкији, улизичкији, увек спремни да ласкањем и митом продуже своје трајање.

Дакле, назив Србин био је синоним за сељака а они су имали веома лоше мишљење о својим саплеменицима који су живели у градовима. Чак су их и мрзели јер су сматрали да су њима ближи Турци него Срби сељаци.

Док су сељаци стално ратовали против Турака, дизали буне, хајдуковали и борили се за ослобођење од њих, грађани живећи уз турске скуте, нису на то ни помишљали.

Од тада па све до дана данашњег промена карактерних одлика Српског народа проузрокована пресељењем народа из села у градове а нарочито у другој половини 20. века неспорна је историјска чињеница и велика је тема за све оне који се баве проучавањем нашег народа.

Већина историчара и хроничара I Српског устанка: Баталака, Вук, Прота Матеја и многи други, забележили су одбојан став карађорђевих устаника према београдским Србима, нарочито богатим трговцима, по ослобођењу Београда у зиму 1806. на 1807. годину. Забележено је касније чак и кажњавање, батинање београдских Срба од стране устаничке власти као и одобравање војника узвицима: „Удри димлијаше!“

Поновним постепеним стварањем државе Србије још за време Карађорђа, па за време Милоша, па за време Уставобранитеља и касније, српски властодршци су одмах уочили велики недостатак школованих кадрова за државну администрацију. На почетку су ангажовали Србе из Аустро-Угарске, такозване пречане или немечкаре. Међутим, и међу њима је било мало способних људи а много више оних који су у својим каријерама пропали у Хабзбуршкој монархији па су прелазили у Србију много мање да би јој помогли а много више да би је покрали. Зато је Србија нашла решење у школовању својих најбољих ђака у иностранству: од Париза преко Беча, Пеште, Берлина, па све до Москве. Такође, да би оформила државну структуру као и да би стимулисала омладину на даље школовање српска држава је своју администрацију као и целокупну бирократију много боље плаћала него што су економске могућности народа дозвољавале.

Дакле, српска бирократија имала је несразмерно високе плате а српски сељаци несразмерно високе порезе у односу на економске могућности друштва чиме је онемогућавана првобитна акумулација капитала и почеци индустијализације друштва.

Тако је и самим настајањем модерне српске државе настао и сукоб између града и села, између бирократије и сељака, између оних који празне државну касу и оних који је пуне. Без двоумљења можемо да тврдимо да је то основни друштвени сукоб, конфликт, у Србији од почетка 19. века па све до почетка 21. века то јест до данашњег дана.

Битна разлика између та два датума је у томе што је у 19. веку промена власти доводила до промене чиновништва, чланови политичке странке која је била на власти а изгубила изборе добијали би отказе те би постајали такозвана чиновничка сиротиња а запошљавали би се чланови опозиционе странке која је добила изборе, док данас како која странка дође на власт запошљава, ухлебљује, своје чланство у државни апарат не дајући отказе дотадашњем чиновништву. На тај начин се за последњих десет година државна администрација повећала три пута чиме је наступила реална опасност да држава Србија због енормних пореза, енормних захватања од народа и од привреде, економски исцрпи, уништи, српско друштво, српску економију, српски народ.

Такође, треба напоменути да су због партијске сменљивости администрације у 19. веку, такозване партизанштине као и због неупоредиво бољег живота њених чланова од живота обичног света, избори у Србији били све друго само не поштени већ препуни притисака, уцена, физичких обрачуна то јест туча, пуцњаве, убистава и крађа изборних резултата. Знајући какви су корени, зачеци, српске демократије не треба много да се чудимо што је она данас таква каква је.

Наведена двовековна борба, гложење међу Србима за државну службу, траје и данас. Због тога што је Србија неразвијена, сиромашна, сељачка земља та се борба испољава и као борба град-село, власт-народ, индустрија-пољопривреда, култура-некултура, борба између трговаца и купаца, између потрошача и произвођача, између организације и анархије, између силе, моћи и немоћи, између колективитета и индивидуализма, између Европе и Балкана, између образовања, знања и незнања.

Процес траје већ два века али му се данас ипак назире крај. Државни апарат као незајажљива, увек гладна аждаја, још мало па више неће имати шта да једе. Остаће без прилива пара у буџет јер су народ, привреда, индустрија и пољопривреда, трговина и банкарство као и друге делатности потпуно уништени од стране те исте државе. Најновије инострано кредитно задужење државе Србије од три милијарде евра то најбоље потврђује.

Очигледно је да је сан сваког Србина, и некада а и сада, да постане државни чиновник, бирократа, да мало ради а да лепо живи, да има сигуран посао све до пензије и да живи на рачун туђег рада, на рачун рада неког другог Србина.

Да зло буде још веће, захваљујући томе што су Срби такви какви су, ни једна промена власти није умањила сукоб, није смањила узимања од народа већ би и нова власт чим би се устоличила, иако је као опозиција због тога критиковала власт, брзо се преокренула и наставила да ради као и предходна.

Према томе, процес самоуништења Србије, уништења српског друштва од стране српске државе, сечење гране на којој се седи, „успешно“ се приводи крају.

Треба такође истаћи да народ није увек мирно подносио „гуљење његове коже“ од стране државног апарата већ је отпора, већег или мањег, жешћег или блажег, увек било. Због тога је код нашег сељака постојало и страхопоштовање и снисходљивост према представницима власти, што због страха што због могућности да му она може користити, али и мање или више отворена мржња.

Кратковидо уништавајући своје село Срби у својој глупости нису могли да схвате да ће пре или касније доћи и градови на ред, да ће и у њима да заигра мечка. Данас је пошаст уништавања стигла и у српске градове.

Не зна се где је горе, да ли у Крагујевцу или Лесковцу, у Лозници или Краљеву, у Крушевцу или Младеновцу, у Бору или Зајечару, у Зрењанину или Кикинди, у Врању или Куршумлији, и тако даље и тако даље. Једино још Београд као седиште државне касе, буџета, некако опстаје, живи, али су и други уочивши то почели да траже део колача за себе што кроз аутономију што кроз регионализацију.

Врло брзо, ускоро, градска сиротиња завидиће сељацима јер за разлику од њих, буквално неће имати шта да једе, док ће сељак ипак увек моћи за себе да обезбеди бар минимум хране за преживљавање, по мало брашна, јаја, кромпира, лука, пасуља, купуса, воћа, масти, сланине, меса, као и дрва за грејање. Не треба изгубити из вида да су комунални трошкови на селу кудикамо мањи него у граду.

Расписах се ја и све ово испричах само да би се боље разумео наш сељак Живослав у народу познатији по надимку Жика.

Седамдесетих година 20. века, у време масовног одласка народа у градове живео је он свој сељачки живот у селу које се налазило на потезу од Авале до Космаја.

Ћерку је школовао у Београду и хвала Богу виспрено, бистро дете, успешно је завршило своје школовање. Као и остала сељачка деца која су то успела и она је остала да живи у Београду. Није јој пало на крај памети да се врати у свој родни крај. Како у то време није било тешко наћи посао и она се убрзо запосли а недуго затим и удаде за човека истог порекла, исте школске спреме, истих интелектуалних и културолошлих карактеристика као и њених.

Зет је био запослен у државној администрацији. Као сељачко дете навикнуто на дисциплину, послушност и стални рад, после више година изнапредовао је у својој каријери и унапређен је у нижег руководиоца односно шефа.

Живослав је као и многи други наши сељаци био веома понизан, пун страхопоштовања према грађанству, према власти, према бирократији те се више него обрадовао када је сазнао за успешан напредак Зета у његовој каријери. Био је тиме веома импресиониран, хвалио се по селу, поносио се, вероватно не само због успеха Зета већ и због тога што је био свестан свог простог и примитивног живота.

Те године као и сваке предходне, као и његов отац, деда, прадеда и сви ранији мушки преци и Живослав је славио породичну славу која је увек „падала“ у позну јесен неколико дана пре почетка божићног поста.

На славу дођоше многобројни гости а међу њима и ћерка и изнапредовани зет. Сав срећан, Жика их смести при врху софре иако по својим годинама то нису заслуживали. Са своје стране Зет је сијао од уображености, самозадовољства, како само може да се понаша сељачко дете успело у граду, када на кратко дође на село међу своје сељаке, нормално у оделу и са краватом, допутовавши својим гланц новим заставиним аутомобилом.

Код Живослава, као и код већине наших сељака у то време, служила су се пића из сопствене производње, ракије и вина, а много мање индустријска пића.

Позна јесен је иначе била време куване ракије, време шумадијског чаја, те је на високој пећи у гостинској соби стајао ибрик са увек врућом ракијом док се велика шерпа са куваном ракијом налазила на шпорету у кухињи. Жика је као и сваки други српски домаћин стојећи поред стола, поред упаљене славске свеће на њему, помно водио рачуна да се гостима у њиховим чашама не охлади ракија те ју је мал мал па доливао из ибрика у чаше не чекајући да их гости предходно испразне.

Иначе, у то време кувана ракија пила се од пре ручка, за загревање, па за време ручка закључно са купусом са пројом. Храбрији и отпорнији гости после загревања врућом ракијом пили би затим хладну, љуту ракију, препеченицу, све до купуса а када би се он служио поново би прешли на врућу. Нормално, када би се са ручком стигло до печења служило би се вино.

Кад год би гостима доливао врућу ракију Жика би је сипао и у своју чашу те би наздрављао гостима говорећи им:

„Драги гости: кумови, пријатељи, рођаци, комшије и Зете мој…..“

истичући и хвалећи се пред свима својим зетом.

После извесног времена већ поднапити Жика опет би доливао врућу ракију гостима и наздрављао им:

„Драги гости: кумови, пријатељи, рођаци, комшије и Зете мој…..,“

и опет, и опет, чим би се ракија у чашама охладила.

Да није он то тако често понављао не би се у народу ни прочула његова здравица те је ни ја не бих ни записао.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!