Жарко  Јанковић: ЈУГОСЛОВЕНСКА  ИДЕЈА – СРПСКА  ИСТОРИЈСКА  ГРЕШКА – ДРУГИ  ДЕО

 

Однос  Русије  према  приликама  на  Балкану  имао  је  своје  доследности, али  и  недоследности  услед  кратковидости  у  спољној  политици  коју  је  испољавало  племство  које  се  истом  бавило  током  19. века. Још  у  18. веку  долази  до  аустријско-руског  споразума  по  којем  линија  разграничења  њихових  интереса  иде  потезом  Видин-Солун. По  овом  споразуму  Бугарска  је  ушла  у  орбиту  руских, а  Србија  аустријских  интереса. У  то  време  и  Србија  и  Бугарска  су  биле  под  отоманском  влашћу  и  надале  се  ослобођењу  од  турског  ропства. Граница  између  Хабзбуршке  и  Отоманске  царевине  ишла  је  Савом  и  Дунавом. Русија  је  у  то  време  под  царицом  Катарином  Другом  успела  да  победи  Турску  и  поврати  Крим  и  Нову  Русију, постајући  тако  европска  сила  која  суверено  влада  Црним  морем. Али, излазак  на  Црно  море  као  топло  море  није  могао  да  оствари  све  своје  потенцијале  ако  се  не  контролишу  Босфор  и  Дарданели. Руски  циљ  остаје  дефинитиван  пораз  Османлија  и  њихово  протеривање  из  Европе  и  коначно  ослобођење  Константинопоља, некадашњег  Другог  Рима, из  турских  руку  које  треба  да  оствари  Трећи  Рим.

    Једна  од  значајнијих  одредби  Кучук-Канаџаријског  мира  који  је  Русија  наметнула  Турцима  после  победе  над  њима  и  повратка  Крима  и  Нове  Русије  јесте  да  Русија  постаје  заштитница  православних  Словена  на  Балкану  који  су  у  то  време  били  султанови  поданици. За  поробљене  православне  народе  јавила  се  нова  нада  у  могуће  ослобођење  од  турске  власти. Устанци  у  Србији, Грчкој, побуне  у  Бугарској  најавиле  су  ново  доба  у  19. веку. Много  пре  Гарашаниновог  “Начертанија“  Свети  Петар  Цетињски  1807. године  пише  писмо  вођи  устанка  Карађорђу  да  треба  тежити  коначном  ослобођењу  и  уједињењу  свих  српских  крајева, односно  стварању  Славјано-Сербског  царства  на  чијем  би  челу  као  заштитник  био  руски  цар. Русија  од  почетка  подржава  устанике  у  Србији, али  се  већ  онда  јављају  прве  поделе  међу  устаницима  на  оне  којима  је  ближа  Русија  и  на  оне  којима  је  ближи  Запад. Само  “Начертаније“  представља  француско-енглеску  реакцију  на  руске  тежње  у  намери  да  се  спречи  руски  утицај  на  Балкану  и  њен  излазак  на  Медитеран. Чарториски  и  Зах  гурају  своју  варијанту  уједињења  Словена  на  Балкану  које  треба  да  буде  антируски  и  антигермански  усмерено. Пораз  Русије  у  Кримском  рату  1854. године, пре  свега  дипломатски, а  не  војни, донео  је  са  собом  нове  последице  по  српски  народ  и  остале  народе  Балкана. Русија  више  није  била  једини  заштитник  православних  Словена  пред  султаном  и  Портом, већ  су  сада  то  постале  и  остале  европске  силе, Велика  Британија, Аустрија  и  Француска  пре  свих. Кнежевина  Србија  тада  под  влашћу  уставобранитеља  и  кнеза  Александра  Карађорђевића  нашла  се  пред  новим  искушењима. Нова  либерална  младеж  уз  старије  “француске  ђаке“  почела  је  све  више  да  се  дистанцира  од  Русије, која  се  тада  нашла  под  неким  видом  изолације  и  усамљености  у  Европи  у  односу  на  остале  велике  силе.

Наполеон III

Све  више  се  окрећемо  према  Француској  под  царем  Наполеоном  Трећим  која  је  тада  словила  за  најјачу  силу  на  европском  континенту, уз  Британију  која  влада  морима  и  тежи  “европској  равнотежи“. Србија  је  по  питању  Кримског  рата  остала  неутрална, што  је  поприлично  лоше  одјекнуло  у  Санкт  Петербургу  и  диљем  српских  земаља  под  турском  влашћу, а  имало  је  и  своје  последице  и  код  Срба  и  Хрвата  у  Хабзбуршкој  монархији. За  разлику  од  Црне  Горе, која  је  нагињала  ка  Русији, Србија  све  више  клизи  ка  западу. Пад  уставобранитеља  и  повратак  Обреновића  на  власт  донео  је  и  одређене  промене. Са  доласком  Кнеза  Михаила  Обреновића  на  чело  Србије  ситуација  се  значајно  мења. Овај  просвећени, образовани  и  учени  владар  са  префињеним  манирима  и  држањем  у  оквиру  спољне  политике  први  заузима  став  и  избацује  паролу  “Балкан  балканским  народима“  и  предузима  низ  акција  на  стварању  Балканског  савеза  како  би  дошло  до  коначног  ослобођења  од  Османлија. Кнез  Михаило  ствара  савез  са  Црном  Гором  за  ослобођење  и  уједињење  Српства, успоставља  одличне  везе  са  Бугарима  и  Грцима. Чак  и  са  Арбанасима  успоставља  добре  везе  у  нади  да  ће  се  проблеми  који  постоје  најбоље  решити  када  се  ослободимо  Турака. Такође, развија  живу  активност  у  Босни  и  Херцеговини  како  би  после  њиховог  ослобађања  од  Турака  ушле  у  састав  Србије  и  ове  историјске  српске  земље.

Наравно, ове  активности  нису  прошле  без  проблема. Аустрија  још  од  Метерниха  схвата  да  Турска  више  није  њихов  противник, већ  је  независна  и  слободна  Србија  главна  опасност  за  Хабзбуршку  монархију. Ако  би  још  Босна  ушла  у  састав  Србије, за  Аустрију  би  то  био  ужас, са  свим  потенцијалима  за  национално  буђење  и  распад  монархије,  која  већ  тада  није  никоме  требала. После  догађаја  на  Чукур-чесми  и  када  су  градови  у  Србији  предати  српском  кнезу  и  када  их  је  турска  војска  коначно  напустила, наступио  је  нови  моменат. На  жалост, држање  Србије  у  тим  догађајима  није  добро  примљено. Очекивао  се  општи  рат  и  устанак  за  ослобођење  Балкана, али  тада  од  тога  није  било  ништа. Углед  Кнежевине  Србије  као  “српског  и  балканског  Пијемонта“  нагло  је  опао, као  и  наде  у  скоро  ослобођење.

Убиство кнеза Михаила Обреновића

Хрватски  и  словеначки  католичко-клерикални  кругови  блиски  Бечу  ово  су  искористили  за  даље  сејање  антисрпске  мржње  и  ругања  и  исмејавања  Србије  коју  су  оптуживали  за  кукавичлук  и  слабо  држање  “мачка  којем  је  велика  говеђа  глава“. И  међу  Србима  дошло  је  до  великог  разочарања, како  онима  под  Турцима, тако  и  онима  под  Хабзбурзима. Црна  Гора  која  је  тада  водила  тежак  и  крвави  рат  са  Турцима  почела  је  много  боље  да  се  котира  међу  Србима  Пречанима  него  Србија. Што  је  најгоре, и  Кнез  Михаило  је  изгубио  много  од  свог  владарског  угледа  који  је  напорно  стицао. Атентат  у  Кошутњаку  у  којем  је  убијен  и  никада  до  краја  разјешњена  позадина  атентата  и  ко  га  је  наручио, нанели  су  Србији  још  већу  штету  у  сваком  погледу. Долазак  Намесништва  и  владавина  Кнеза  и  касније  Краља  Милана  Обреновића  остаће  упамћена  као  период  велике  стагнације, унутрашњих  сукоба  и  спољнополитичких  изазова  којима  овај  владар  није  био  дорастао. Тек  после  трагичне  смрти  Кнеза  Михаила  Обреновића  постало  је  јасно  каквог  смо  великог  и  доброг  владара  изгубили  и  то  у  најбољим  годинама. Мудар  и  проницљив, схватио  је  да  после  Чукур-чесме  није  још  био  тренутак  за  свеопшти  рат  против  Османлија  за  ослобођење  на  Балкану. Није  онда  још  било  ни  снаге  ни  средстава  за  тако  нешто, а  и  међународне  околности  су  биле  више  него  неповољне. Али, романтичарима, интелектуалцима, песницима  и  народу  хитало  се  у  слободу  и  они  о  томе  нису  мислили. Тек  касније  је  било  јасно  колико  је  Кнез  Михаило  био  мудар  и  можемо  само  да  замислимо  шта  би  све  урадио  до  краја  19. века  да  је  живео  дуго  барем  колико  његов  отац  Кнез  Милош  Обреновић.

Људевит Гај и Вук Караџић

Аустрија  није  седела  скрштених  руку. Суочена  са  националним  буђењем  словенских  народа  и  Мађара  морало  се  нешто  предузимати. Када  више  није  претила  турска  опасност  и  када  је  све  више  протестантска  и  милитаристичка  Пруска  јачала  и  преузимала  примат  у  Немачком  савезу, Аустрија  се  суочила  са  чињеницом  да  више  није  потребна  скоро  никоме. Јужнословенско  питање  и  појава  Србије  као  Пијемонта  за  Беч  је  био  сигнал  за  узбуну. Требало  је  упрегнути  све  снаге  за  спашавање  ове  римокатоличке  империје. Подршка  је  стигла  и  из  Ватикана. Дотадашњи  завод  Светог  Јеронима  који  се  звао  илирски, променио  је  име  у  хрватски. Римска  црква  заједно  са  званичним  Бечом  креће  у  стварање  и  обликовање  вештачке  хрватске  нације  и  то  од  свих  католика  који  говоре  “илирским“, односно  српским  језиком. Тада  настаје  и  тзв. “Илирски  покрет“  који  је  предводио  кроатизовани  Немац  Људевит  Гај. Људевит  Гај  прихвата  реформу  српског  језика  Вука  Караџића, али  не  прихвата  српску  ћирилицу, већ  саставља  Гајеву  латиницу, убацујући  слова  попут  Ч, Ћ, Ж,Љ,Њ  како  се  латинично  пишу  из  чешког  и  пољског  језика. Хрвати  до  тада  нису  имали  дефинисан  књижевни  језик. Чакавица  која  представља  изворни  хрватски  језик  била  је  неупотребљива  и  неразвијена, а  кајкавштина  је  у  ствари  дијалект  словеначког  језика. Загорје  које  су  насељавали  словеначки  сељаци  имало  је  ту  несрећу  да  добије  хрватске  феудалце  који  су  им  “обликовали  свест“.

И  онај  чувени  сељачки  устанак  Матије  Губеца  против  Фрање  Тахија  и  осталих  велепоседника  крајем  16. века  није  имао  само  “класни“  карактер, како  смо  учили  за  време  комунизма, већ  и  народни, да  се  ослободе  хрватских  феудалаца. Временом  су  од  Загораца  направили  Хрвате. Наруку  им  је  ишла  и  чињеница  да  је  народ  био  обезглављен, раслабљеног  идентитета  и  исте  римокатоличке  вере  као  и  хрватски  велепоседници. Слично  су  покушавали  и  са  Србима  у  Војној  Крајини, али  су  хрватски  феудалци  ту  наишли  на  тврђи  орах, јер  су  православни  Срби  имали  јак  идентитет, своју  Православну  Цркву, Светосавље, народну  свест  и  народне  вође  које  су  се  старале  о  свему  овоме, а  и  Беч  је  био  спреман  да  Србима  граничарима  гарантује  одређена  права  како  би  имао  сигурну  границу.

У  сваком  случају  и  чакавски  и  кајкавски  били  су, књижевно  гледано  као  народни  говор, језички  мртви  и  нису  могли  допринети  никаквом  развоју  народног  језика  нити  његовој  кодификацији, граматици, синтакси  и  сл. Зато  су  се  Гајеви  “илирци“  бацили  на  отимање  српског  језика, односно  штокавице  која  и  јесте  српски  језик, кроз  наметање  латиничног  писма  и  хрватског  назива  за  језик. Људевит  Гај  1832. године  објављује  “Правописаније  хорватског  и  славјанског  језика“  и  најављује  прелазак  на  српску  штокавицу. Сам  Људевит  Гај, иако  се  позива  на  дело  Павао  Ритера  Витезовића (првог  великохрватског  идеолога  пре  Старчевића)  и  Ђурђевића  успева  оно  што  њима  није  пошло  за  руком. Кодификује  и  стандардизује  језик  који  је  српски  са  његовом  латиницом  коју  је  позајмио  од  Чеха  и  Пољака  и  тај  језик  назива  “илирским“, јер  је, како  сам  тврди, термин  хрватски  и  Хрват  био  асоцијација  на  мађароне. Убрзо  српском  језику  даје  хрватски  назив. Покреће  и  “Хорватске  новине“  и  “Даницу  илирску“. Сам  Људевит  Гај  јавно  признаје  да  Хрвати  морају  усвојити  српски  језик, јер  је  код  Срба  све  народно  и  из  народа, а  Хрвати  то  немају. Гајев  “илиризам“  довешће  до  стварања  кроатоцетнричне  јужнословенске  идеје, коју  ће  у  политичком  и  идеолошком  смислу  развијати  два  римокатоличка  надбискупа  нехрватског  порекла, Јосип  Јурај  Штросмајер  и  Фрањо  Рачки.

Овај  вид  кроатоцентричног  југословенства  са  центром  у  Загребу  добио  је  отворену  политичку  и  државну  подршку  из  Беча. После  револуције  1848/49. године  и  слома  мађарских  револуционара  које  је  предводио  Лајош  Кошут  и  када  су  Срби  и  Хрвати  били  на  истој  страни, јер  им  је  било  јасно  да  би  у  независној  Угарској  били  изложени  бруталној  мађаризацији  и  затирању  идентитета, Беч  је  завео  Бахов  апсолутизам. Када  је  минула  мађарска  опасност  и  када  су  се  српски  војвода  Книћанин  и  хрватски  бан  Јалачић  борили  на  истој  страни, кренуло  је  све  по  старом. Беч  се  често  руководио  оном  империјалном  “завади  па  владај“. Брзо  су  заборавили  да  су  тада  Хабзбуршку  монархију  спасили  руски  козаци, Аустрија  је  подло  подржала  коалицију  против  Русије  у  Кримском  рату, а  Срби  у  Аустрији  нису  имали  ничему  добром  да  се  надају. Српска  Војводина  и  Тамишки  Банат  као  Војводство  Србија  била  је  кратког  даха. Беч  је  врло  брзо  заборавио  на  обећања  дата  и  Србима  и  Хрватима  и  почео  да  све  више  подражује  и  хушка  Хрвате  против  Срба. То  му  је  било  доста  лако. Како  сам  Стјепан  Радић  каже: “Када  год  су  господа  у  Бечу  била  у  стисци, тражили  су  какво  било  смутњу, у  којој  ће  народ  као  слијеп  и  луд  ударити  било  на  кога, а  до  тада  ће  господа  своје  послове  обавити. А  Срби  су  били  најзгоднији  да  се  ради  њих  учини  смутња. Они  су  досељеници, друге  су  вјере, с  већине  разлога  непоћудни, па  зато  и  треба  кадшто  само  мало  намигнути  и  ето  клања! Само  тако  се  могло  догодити  да  у  јесен  1902. године  усред  Загреба  и  усред  биела  дана  разлупани  дућани  српских  трговаца.“

Жарко Јанковић

Порази  које  је  Аустрија  доживела  у  ратовима  са  Пруском  и  Пијемонтом  када  долази  до  немачког  и  италијанског  уједињења  доводе  до  кризе  Баховог  апсолутизма. Ништа  више  не  може  да  заустави  неопходне  реформе  и  промене  у  државном  уређењу. Поставило  се  само  питање  да  ли  ићи  на  стварање  дуалне  Аустро-Угарске  монархије  и  договор  са  Мађарима, или  ићи  на  стварање  тријалистичког  савеза, где  би  у  споровима  између  Мађара  и  Словена  реч  Немаца  и  Беча  била  одлучујућа  вагајући  између  њих. Тада  и  настаје  кроатоцентрично  југословенство  уз  пуну  подршку  Беча  и  Ватикана. На  жалост, Срби  никада  неће  схватити  да  је  само  ово  “југославенство“  било  прихватљиво  за  Хрвате  и  то  само  као  прелазно  решење  у  стварању  независне, етнички  чисте  и  велике  Хрватске. Ову  заблуду, скупо  ћемо  платити.

Наставиће  се . . .

 

7 коментара


  1. Грешка је писати, говорити да су Срби били за југословенску идеју.
    Српска елита је одрадила за друге ту идеју и тиме сахранила Србију за дуги низ година.
    Обични Срби, народ , највећи део није имао никакве везе са “великим делом“ које учини Краљ, Пашић и још неки из елите тога доба.
    Иста је ситуација данас када нека данашња “елита“ гура српски народ у ЕУ који већином није за ту идеју. Историја се понавља и жалосно је да данас нема једног Мишића, који је има храбрости да Александру каже у лице да прави будалаштину која ће коштати Србе тешког наслеђа.

     
    Одговори

    1. Јакша, не будали. Немаш појма.

       
      Одговори

      1. Подучите га. Није лепо ни корисно тако спуштати људима.

        Редакција:
        На молбу коментатора измењена је прва реч у коментару.

         
        Одговори

        1. На мене мислите?… А и да не мислите на мене… Мој одговор ће бити брзо готов, али кад ће бити спреман за објављивање не знам, из простог разлога јер ће бити величине +120.000 карактера, што је отприлике као 12 уобичајених написа.

           
          Одговори

          1. Ивковићу, зар ти је потребно 120000 карактера да нам покажеш да, не да немаш појма већ да ниси ни свестан своје несвести.

             

  2. Јакиша, јесте потребно, али не мени, већ вама.
    Ако већ помињеш шта је рекао Живојин Мишић краљу Александру, поштено је да напишеш шта је краљ Александар одговорио Мишићу. Ево, да ти освежим памћење:
    „Ваше мишљење је и моје мишљење, али велике силе то не дозвољавају.“

    Но, дође нова година, па можда може и нова политика. Ево, из ових стопа шаљем „првих“ 100.000 карактера, без рестрикције, па је на редакцији даље да цени да ли је погодно за објављивање.

     
    Одговори

    1. Ивковићу, што се мене тиче можеш да пошаљеш Остоји и 300000 карактера да их објави, ако је луд!
      На тај начин нећеш избрисати највећи злочин који је Александар “Србин“ учинио поколењима Срба.
      Само, изгледа да ћеш то твоје писаније сам да читаш, јер, кога интересују твоје скрибоманске амбиције.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!