Ђорђе Н. Спасић: Повратак борби – проглас омладини

Као студент и припадник савремене српске омладине, сусрећем се са многобројним питањима и недоумицама који је потресају из дана у дан. Многа од њих су пресудна, не само за свакога од нас понаособ, већ за читав колектив, за читаву земљу.

Путоказа је, наизглед, безброј на овом свету. Како у таквом односу и таквом поретку одабрати онај прави и једини истински, који нас може извести на прави, узвишени, пут? Да ли он, заправо, постоји? Гледано из мог угла, наравно да постоји!

Ђорђе Н. Спасић

Највећи проблем свих нас је у томе што немамо довољно храбрости да се побунимо против вредности које нам савремени свет намеће. Вероватно ће се наћи људи који на све гледају ,,црно-бело“ и рећи да генерализујем ствари. Како бих предупредио исте и отворио могућност другим, конструктивнијим критикама, истаћи ћу то да не сматрам да су све савремене тековине лоше, напротив, већ да оне које су лоше данас у потпуности доминирају. Најлакше је одустати од борбе и у потпуности се препустити страстима, али да ли је то прави пут? Да ли су наши јуначки преци икада обраћали пажњу на бројност противника? Поприлично сам сигуран да је одговор одричан. Да ли уопште имамо право да одустанемо од борбе? Какав је то живот без ње? Волео бих да размислите о свим тим питањима. Нажалост, као и све у Србији, медији су окупирани и намеће нам се оно најгоре са Запада, иако, морамо признати, одатле долази пуно добрих и квалитетних ствари. Међутим, да ли то што нам је нешто наметнутно, нужно значи да га требамо прихватити и следити? Верујем да је већина прочитала Домановићевог ,,Вођу“. Уколико је одговор потврдан, знате како су његови следбеници скончали. Ми данас имамо  огроман број ,,Вођа“, а самим тим и огромне шансе да завршимо у провалији. Окружују нас доктори наука са лажним дипломама – уместо националних интелектуалаца, нискоморалне емисије на телевизијама – уместо културе, драматурзи – уместо државника, бешчашће – уместо части. Са друге стране, створена је таква атмосфера да нема разумевања између људи, исмевају се верници, традиционалисти, патриоте, посетиоци читаоница, позоришта – сви они који не живе у складу са наметнутим глобалистичким вредностима. Тачно је да су у етру ствари које нису достојне ЧОВЕКА, али да ли морамо да их прихватамо? Рекао бих да не. Ако морамо, био би ред да признамо да нисмо људи, већ обични роботи! Оно што је нама потребно је смелост да се крене путем којим већина не иде, а дајући свој пример, повући ћемо са собом још пар људи из те већине, они још пар и тако док се не створи маса која је довољно јака да победи ,,мејнстрим ,,културу“ “ и исту такву политику. Ових дана нас је снег поприлично ,,изненадио“ (популарна фраза последих година), али ми је и дао идеју да сликовито прикажем своја настојања.

Замислите да се по овом дивном снежном покривачу попнемо  на врх неког брега. Након што смо се попели, направимо једну омању грудву. Уколико бисмо је са врха брега котрљали до подножја, да ли би остала иста, или би вишеструко порасла? Да ли би њена снага била већа? Јасно вам је да смо, у мојој мисли, мала грудва са врха брега ми, покретачи друштва, који, спуштајући се до подножја, сакупљамо све више људи, који крећу нашим стопама.

Последњих дана, на фејсбуку (који је такође посебна прича) примећујем све већи број клипова и слика, који указују на то да смо пропали, да нам нема спаса итд. Знам да нико ко их прави нема лоше намере, али зар такве ствари не доводе народ до пасивности и апатије? Могу да запазим да су такве објаве, нажалост, јако популарне. Моје питање је, шта добијамо тиме што ћемо указати на чињеницу да су данашње јавне личности промискуитетни учесници ријалити програма, да нам се намећу блуд, разврат, превара, пијанство? Зар то не знају људи у Србији? И те како знају, али су постали превише пасивни и инфантилни, те им је лакше чекање некаквог месије (Путин, Трамп, разноразне Уније итд.), који ће их избавити из овог летаргичног положаја, него било каква врста отпора, па чак и пасивног (који је можда и најпожељнији тренутно). Зашто тај ,,месија“, та покретачка снага не бисмо били ми? Покажимо на свом примеру како се треба поставити у данашњем свету, вратимо српски слободарски дух, који је био тако препознатљив у прошлости! Зашто не бисмо, уместо тога што ћемо се хватати за негативне ствари прочитали неку књигу, а затим је проследили некоме? Зашто не бисмо загрлили ближње, помогли пензионеру да пређе улицу? Отишли у позориште, упутили познаницима лепу реч? Можда све ово некоме звучи банално, можда ће ме неко сматрати утопистом или лудаком (што је још вероватније), али лично сам се уверио како се људима враћа вера у омладину када виде неки овакав гест. Како и сами добију полета када виде да није све изгубљено.

        Закорачајмо опет уздигнута чела и вратимо се без икаквог стида нашој светој традицији, Богу, Љубави, части, слободарству, култури и свему ономе узвишеном што је у суштини српског бића. Само треба завирити у ту суштину и у забаченом кутку пронаћи све ове изгубљене делове нашег бића. Заборавимо на увозне идеологије, које су толико српских живота однеле, толико браће и сестара раздвојиле. Вратимо се јединој философији живота, која нас може извести на прави пут, а о којој је, својевремено, Јустин Поповић писао. Збијмо редове и покренимо нашу Отаџбину, јер друге немамо. Вратимо се Светосављу и Љубави, као основу Светосавља.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!