АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ЦИГАНСКА ТОРБА

Село Мала Иванча одувек је било а и данас је подељено на пет реона. Четири су источно од пруге и у њима живе Срби. Са друге, западне стране од пруге, ка Раљи, налази се пети реон у коме живе Цигани мада има и Срба али су они у мањини. Цигани су ту од давнина, од памтивека и што би се рекло они су српски цигани. Имају српска имена и презимена, православне су вере и славе српске славе. У селу их популарно зовемо петореонци.

Пре него што су седамдесетих година 20. века у великом броју отишли на „привремени рад“ углавном у Аустрију, наши Цигани су живели радећи код Срба сељака као надничари а такође су зарађивали и као музиканти. Све у свему, у то време, били су веома сиромашни за разлику од данашњице у којој су они радећи више деценија најпрљавије послове у Аустрији, постали прави богаташи у односу на Србе који су остали код својих кућа и бавили се пољопривредом и истовремено службовали у Београду.
Као музичари ивањички цигани су највиши домет досегли непосредно пред сам почетак II Светског рата када су имали чувени оркестар од десетак чланова. Причали су ми стари људи да се није знало да ли је било лепше слушати их или гледати. Сем маторог вође оркестра сви остали су били млади и лепи. Носили су истоветну космајску народну ношњу и представљали су праву атракцију где год би се појавили а најчешће на вашарима и свадбама.
Заједно су живели од песме и свирке и заједно су сви и настрадали. За време окупације Немци су их похапсили док су свирали на једном вашару и по кратком поступку све их стрељали. Побијени су невини, на правди Бога, без икаквог разлога, већ само зато што су Цигани. И то зверство Немаца, Европљана, потврдило је да фашизам и расизам нису само зло већ и глупост па чак и идиотизам,
Али, да се ми вратимо нашој теми и времену после рата а пре одласка народа на рад у иностранство.
Сиромашни наши Цигани одлично су знали кад која фамилија у селу слави коју славу. Помно су пратили црквени календар због својих егзистенцијалних потреба. Како је која слава наступала, од Светог Томе па све до Ђурђевдана, тако су се и они давали, „бацали“ на посао са основним циљем да се прехране, да преживе.
Мушкарци би узимали своје музичке инструменте и одлазили у слављеничке куће где би се задржавали онолико колико би услови и атмосфера на слави дозвољавали. Свирали су и певали очекујући од газде и његових гостију неку пару а понегде би се понешто и појело и попило. Поједини Цигани су знали добро да свирају и певају али је било и оних који су то невешто, лоше радили, те је њихово музицирање било у ствари нека врста прошње. Задржавали су се више или мање времена код појединих домаћина али су у сваком случају гледали да за два или три дана обиђу све слављеничке куће.
Док су мушкарци гацали блато по селу носећи своје инструменте: виолине, хармонике, басове, ни њихове жене нису дангубиле. Узимале би торбе или котарице у руке и у мањим групама, најчешће по две или три, обилазиле би фамилије које славе. Знале су да укућани често погледају на капију очекујући госте, да би им изашли у сусрет и дочекали их како и доликује, те су оне намерно лупале капијом и снисходљиво улазиле у двориште. Нису желеле да се појаве на вратима куће да не сметају а било их је и срамота од гостију, већ су чекале да их неко од укућана спази.
Када би их укућани приметили гледајући кроз прозор или излазећи послом у двориште, на пример да би отишли у подрум по печење, ракију и вино, или због „гледања“ то јест исхране и појења домаћих животиња, најчешће би им домаћица излазила у сусрет. Носила би у рукама нешто од хране, углавном оно чега је највише и имала и давала Циганкама које би јој се захваљивале, честитале славу и спомињале Бога као на пример: „Бог ти дао газдарице…“ и слично. Ретко би се десило да не добију ништа, односно да их домаћин изјури из авлије.
Тако су Циганке идући од једне до друге слављеничке куће добијале по нешто од разноразне хране, како где: од печења, сарме, куване пилетине, парчића торте, ситних колача, па све до сира и хлеба, ако је била у питању мрсна слава док би за посну славу мени био сасвим другачији: риба, пасуљ, посни колачи и друго.
Пошто је у то време папир био веома редак код сељака, домаћица би најчешће храну доносила на тањиру који би испражњен враћала назад а Циганке су се трудиле да некако разврстају, одвоје и спакују храну у својим торбама. Иако су се припремале за такву ситуацију, често се дешавало нарочито када би домаћица у журби или љутњи, само преврнула тањир и његов садржај просула у циганску торбу, да се сва та храна, и слана и слатка, помеша у њој и направио би се прави бућкуриш.
Из свих тих догађања остала је у нашем народу мање изрека а више констатација која гласи:
„Живот није циганска торба да у њу све стане“,
односно да нико не треба да очекује да ће у животу да има све што му је потребно а камо ли све што пожели.

 

Прича је из књиге „Космајске и друге мање-више БЕЗОБРАЗНЕ ПРИЧЕ“, коју можете наручити на телефон 069/26-32-409 (СМС, Вибер) по сниженој цени од 500,00 динара.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!