Жељко Томић: Дијагноза – Вучић

Осим Вука Драшковића, сасвим солидно познајем све битније актере наше политичке сцене. Активно сам присутан око двадесет и шест година на тој сцени, па из свог угла желим да дам једну врсту оцене оног данас најјачег, мада је, у неку руку, то и оцена свих нас.

ТВ дуели, кафићи, ресторани, шетње, скупштински живот, кућне посете… све су то биле прилике да се мање више добро упознамо.

Осим самог деловања, веома је важно и посматрање, како разних ситуација, тако и самих људи, да би се створила слика на основу које треба деловати даље.

Технички гледано, Александар Вучић је ову школу најбоље савладао. Знам и да има перфектног саветника, али он је скројен од захвалног материјала за врсту посла којим се бави. Колико је он показао способности за освајање власти, и за одржавање на истој, толико су сви остали политички такмаци показали аналфабетски аматеризам. Добро знајући колико су људи жељни власти и привилегија, привукао је најшири дијапазон политичких посленика. Од Радикала, ДССоваца, преко ДСоваца до ЛДПоваца и многих других. Како су само људи заборавили на дојучерашње разлике у мишљењима.

Од хапшења Мишковића до посете Индији, не пада рејтинг. И када греши, не одбије му ни пера. Као да напамет зна Макијавелијевог Владаоца.

Лично, замерам му доста тога, од Бриселског споразума, до уништавања Партизана. Али, како се изборити за нешто своје, када наша средина, не само да ћути, већ и подржава разне лоше потезе власти. А већина нас је веома острашћена, па нико од опозиционара неће јавно признати да је власт нешто и добро урадила, а јесте.

Постоји један пример који најбоље говори о нама самима, а не о Вучићу. Један мој пријатељ, Гробар, пред јужном трибином Партизановог стадиона рече дословце:

„Мамицу му његову, развалио нам је Партизан. Не постојимо. Тачно је урадио оно што бих ја урадио Звезди, да сам на његовом месту!“

Овај мој пријатељ, један од дугогодишњих лидера Јужне трибине, само је скенирао већину нас.

Па мислим да би сви политичари данас желели да буду Вучић. Владаоци. И сад их дере и кида фрустрација. Е, драги моји, мора се радити хладне главе, а ми од узаврелих емоција, не можемо да егзистирамо од давнина. Није ово питање волиш или мрзиш, да ли си за или против. Ово је дуга трка, у којој се губе живци, а млади одлазе из Србије брзином светлости. Технику освајања власти и опстајања на њој, најбоље је савладао Вучић. И можемо ми да дубимо на трепавицама, биће онако како неко други каже, слабо се ми ту питамо.

Питање је шта ће бити после Вучића, кад год то било. Ко може да гарантује да ће бити другачије?

Сваки народ има власт какву заслужује. А ми волимо да нам је увек неко други крив.
Слушао сам и како је најбоље возити спејсшатл, и како се може чувати Меси, и како се може написати енциклопедија.

И како се осваја власт.

Слушао, и наслушао се.

Малкице је друкчије у пракси.

Зато Вучић и јесте феномен. Али није феноменалан.

Преиспитајмо и себе, будимо начисто са собом.

Па онда полако у кафану, да оговарамо времена и прилике.

Не бојим се ја за Вучића, бојим се за себе. И Тебе.

НАПОМЕНА:

Наслов је редакцијски, а чланак преузет с ауторовог ФБ

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!