Радомир Спасојевић, директор године: И радницима треба ауто и плата, а не да газде једу десет пута дневно

Радомир Спасојевић

Немам факултетску диплому, али фирму водим домаћински. Живим у двособном стану, а сав вишак вредности улажем у производњу. Радио сам у Норвешкој и схватио колико је важна идеја социјалне правде, казао је власник млекаре „Спасојевић“ из Бајине Баште, који поклања највреднијим радницима удео у фирми.

Радомир Спасојевић, власник млекаре „Спасојевић“ из Бајине Баште, један је од ретких директора у Србији који је одлучио да своју зараду подели са радницима.

Решио је да се највернијим и највреднијим сарадницима који су заслужни за успех бренда „Запис Таре“ одужи тако што ће им доделити удео у власништву своје фирме. Очекује да ће до фебруара имати осмишљен модалитет како правно да регулише поделу имовине.

„И радници су људи и имају душу. И њима треба ауто и плата, као и мени. Људи једу два или три пута дневно, па не можете сад 10 пута да једете ако сте газда“, овако своју несвакидашњу идеју образлаже Спасојевић.

„Фирму нисам основао да бих стекао викендице и куће, већ да би моја породица и запослени могли да живе пристојно од свог рада. Шеф комерцијале је код мене од 1997. године и допринео је да фирма буде то што јесте. Желео бих њега и још неколико радника, без чијег ангажмана би фабрика била само гомила гвожђа, да наградим. Решио сам да им омогућим да добију адекватну награду кроз дивиденде“, каже он.

Спасојевић има две ћерке и с поносом истиче да је старија задужена за финансије, а млађа за продају и да цела породица ради за плату.

„Немам факултетску диплому, али фирму водим домаћински. Живим у двособном стану, а сав вишак вредности улажем у производњу. Радио сам у Норвешкој и схватио колико је важна идеја социјалне правде, јер су они капиталистичко друштво, које је по односу према раднику и човеку давно зашло у комунизам“, прича власник млекаре.

Међу газдама који схватају да и радници имају душу највише је оних који руководе фирмама које се баве информационим технологијама. Јер, програмери су постали најзахтевнији радници, за које сваки послодавац буквално мора да се бори, објашњава Бојан Чучак из „Тренквалдера“, агенције за запошљавање.

И фармацеутски сектор води рачуна о награђивању, док се банкарски и производни сектори држе традиционалних начина и дају бонусе. Многи се одлучују да запослене награде учешћем у власништву и то је добар начин. У тим ситуацијама је радницима стало да фирма опстане, јер је делом и њихова“, каже он.

Чучак наводи пример једне грађевинске фирме чији је власник све жене за 8. март наградио путовањем у Париз.

Професорка Живка Пржуљ, са Београдске банкарске академије, напомиње да су најчешће коришћени критеријуми за одређивање зарада у Србији школска спрема и позиција у организацији, што подстиче тражњу за дипломама и хијерархијски вишим позицијама, а не за радним резултатима. То је потврдило чак 63 одсто испитаника у оквиру једног од ретких истраживања на ову тему.

Она каже да је пракса ненаграђивања запослених вишеструко демотивациона. „Зараде које не обезбеђују минималну егзистенцију, јер је за потрошачку корпу потребно 1,44 просечних плата, стварају апатију и не утичу на посвећеност, високу продуктивност и креативност, које су данас основа конкурентске предности. Запослени су у страху од отказа и углавном раде најмање колико могу за мале плате“, објашњава професорка.

„Са приватизацијом и развојем тржишне привреде, у Србији све више послодаваца схвата значај награђивања запослених за понашање и радне резултате појединаца и пословне резултате фирме“, сматра Живка Пржуљ.

„У предузећима са страним капиталом има доста примера добро дизајнираних система зарада. У Србији је расподела зарада на основу утврђеног система који је познат свим запосленима највише присутна у приватним предузећима са мешавином домаћег и страног капитала, а затим у приватним предузећима са страним капиталом, док је у приватним предузећима са домаћим капиталом најмање присутан овакав облик расподеле“, наводи она.

И Дрган Алексић, чије ћерке руководе породичном винаријом „Алексић“, сматра да не треба штедети како би се задржао добар радник.

„Власник зна да препозна радника који му је вредан и који је важан за пословање фирме. Мора да се потруди да га награди да би га задржао, јер ће у супротном отићи на боље плаћено место или у иностранство. Добар технолог зарађује три до четири пута више од просечне плате запослених у винарији. Знамо да је добар, јер његова вина добијају признања на светским сајмовима. И колеге знају и нема љубоморе“, појашњава Алексић.

Извор Недељник.
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/radomir-spasojevic-direktor-godine-i-radnicima-treba-auto-i-plata-a-ne-da-gazde-jedu-deset-puta-dnevno

 

1 коментар


  1. Овај први директор млекаре је овде једини прави позитивац,добро и онај што уј платио пут у Париз, јер не ради то људски само да му радници не оду код конкуренције, већ што стварно мисли да према радницима треба бити фер. То је баш људина. одушевио ме је.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!