Владимир Петровић: Нова национална политика или одговор Мухарему Баздуљу

Пишем следеће редове као одговор на поједине делове текста Мухарема Баздуља под насловом „Може ли Србин бити муслиман?“.[1] Морам напоменути да се око многих изложених ставова и чињеница слажем са аутором текста, те ћу овде покушати да одговорим на нека места где нам се мишљења размимоилазе.

Прво место у тексту за које сматрам да заслужује додатно објашњење је следеће:

Имајући у виду да су све до балканских ратова, што ће рећи до прије стотину година, између осталог и Санџак и Косово још увијек били под управом Отоманског царства, непријатељство према Турцима није било тек неки давни скоро митски анимозитет него чињеница свакодневног живота. Ипак, то не објашњава до краја потребу да се словенско муслиманско становништво прогласи Турцима и да га се ултимативно позива да се врати „прадједовској вјери“.

Прослава победа турске                          репрезентације

Како би знали где се налазимо морамо видети одакле смо кренули. Турски дефтери бележе „потуре“ на територији данашње Босне. Овај израз је најлакше описати као неког ко се преобраћењем у ислам приближио Турцима, али ипак остао на пола пута задржавши сопствени језик.  У српском језику познат је термин „турчење“ којим се описивао прелазак православних верника у ислам.  Сами муслимани су се током векова поистоветили са освајачима и себе сматрали Турцима о чему постоје бројна сведочанства, а понеки додуше ретки се и данас осећају припадницима турског народа. Ослобођењем су неки оправдано очекивали да се круг затвори и да са поразом освајача нестане и његова вера, а као пример се може навести нестанак исламске вере из свих крајева којима је завладала Аустрија током 17-18. века. Дакле, православни Срби нису сами од себе прогласили муслимане Турцима, него је то био и процес самоидентификације. Такође, логички је одрживо очекивање да са одласком Османлијског царства са ових простора оде и његова вера.  Друга ствар је што вера и логика често не морају ићи руку под руку, те да су се појединци водили простим разумом и логиком већински би прихватили ислам кад је то за њих било повољније.

Ратни распад Југославије, а нарочито рат у Босни, учинио је готово немогућом ширу и масовнију идентификацију јужнословенских муслимана са српским националним осјећањем. Мржња с којом су рушене џамије и практично сви симболи исламске културе, интензитет и окрутност злочина, а напосљетку и изјава Ратка Младића дата баш у Сребреници 11. јула 1995. да је послије буне против дахија дошло вријеме за још једну освету Турцима – све то указује на одбацивање муслиманске компоненте властитог идентитета из српске перспективе.

Овде бих инсистирао на чињеници да није само рат уништио ту могућност, него понајвише Комунистичка партија кад је попустила и пристала на формирање нације на религијској основи – Муслимана. Независно од тога кад би узели и рат као узрок раздора и немогућности интеграције муслимана – Бошњака у српску нацију морамо сагледати шта је био узрок рата, а по мени је то прегласавање Срба у тадашњој СР БиХ, републици СФРЈ у распаду. Кад су се политичке вође муслимана и Хрвата ујединиле и спровеле референдум о отцепљењу Срби су се нашли суочени са чињеницом да након сто година нису више релативна већина у Босни и Херецеговини и да правило један човек – један глас води њиховој политичкој маргинализацији. Поред сећања на Други светски рат кад се одигравао сличан сценарио православни Срби су везу видели и са турским временом плашећи се да ако остану у тако устројеној БиХ бити све више маргинализовани понајвише спрам већинског народа – религијске групе која тежи да постане апсолутна већина.[2] Дакле, Срби нису хтели да учествују у политичком животу БиХ као самосталне државе у којој би олако били прегласавани и по њиховом виђењу враћени у османлијско време кад су били обесправљена раја без политичког утицаја. Концепт интеграције муслимана у српску нацију је могао да се одиграва само у оквиру неке шире и веће заједнице, док је таква замисао на нивоу Босне и Херцеговине 1992. године била осуђена на пропаст.

Есад Џуџа

Није забрањено сањати и надати се, само на јединству и то за почетак културном Срба и данашњих Бошњака треба активно радити. Пре две и по године након најаве Есада Џуџевића да ће избацити окупаторско „ић“ из сопственог презимена ношен мишљу да је глупост достигла крајњу границу написао сам текст који говори о развоју мита о геноцидима над Бошњацима и уопште о развоју те нове нације, као и неопходном српском одговору на њу. [3]

Том приликом сам изнео и конкретан предлог:

Потребно је зауставити процес доношењем закона који би спречио да свака група људи може српски језик називати како јој се свиди. Од јединственог српскохрватског не могу да настану босански, црногорски и сутра ко зна какви језици који немају утемељење у науци и чија је разлика у односу на званичан српски језик упитна. Ако већ не можемо да спречимо такве делатности у Федерацији БиХ и Црној Гори, морамо их спречити на територији Србије уколико желимо да ова земља опстане у садашњим границама. То би требало да буде први корак ка враћању муслиманског ставновништва у оквире српске нације. Наравно, не треба бити наиван и веровати да се то може остварити преко ноћи. За тако нешто су потребне године, али први корак се мора направити. Требало би поћи од непризнавања „босанског“ и његове разлике у односу на српски језик како не бисмо ускоро добили Џуџе, Љаје, Зукорле.

На крају, Србин није лако бити! Многи Срби муслимани су доживели да буду одбачени од своје заједнице, па и да страдају као многи њихови православни сународници (пример Мухамед Мехмедбашић)[4]. У тренутку кад смо сведени на историјски минимум изгубивши демографски већи део Космета и национално део православног народа Црне Горе, време је за нову националну политику која ће полазити од културног обједињавања.

 

На Бадње вече

 

2017. године

[1] http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/moze-li-srbin-biti-musliman-1/

[2] По резултатима пописа из 2013. године Бошњаци су прешли 50% становништва Босне и Херцеговине.

[3]http://standard.rs/politika/29377-%D1%83%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%B4%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D1%88%D1%9A%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5

[4]https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D1%83%D1%85%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%B4_%D0%9C%D0%B5%D1%85%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%9B

 

2 коментара


  1. „Комунистичка партија“ није „попустила и пристала“ на формирање „муслиманске нације“, већ је систематски радила на растакању Српства. Тако да је формирање македонске, црногорске и муслиманске „нације“, само наставак аустроугарског антисрпског деловања, као што је формирање хрватске „нације“ у 19. веку.

     
    Одговори

    1. Искористио сам термин попустила, јер је једино на примеру увођења нове нације Муслимана било оклевања те исто није урађено 1945. односно на попису 1948. године него доцније званично на попису 1961. године.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!