Остоја Симетић: Да ли је либерал обавезно атеиста?

Остоја Симетић

На глобалном нивоу, нарочито у хришћанској Европи и у њеним бившим колонијама, одвија се сукоб традиционалиста и либерала. Њега можемо пратити вековима. Можда је прекретница била француска револуција. Ту су либерали/револуционари тријумфовали над старим поретком, чак гиљотинирајући краља. Страдали су, веома зверски, и многи свештеници, чак бискупи (видети Марко С. Марковић „Истина о француској револуцији“).

Философско упориште, револуционарна влада је црпла из учења Жана Жака Русоа.

Либерали мисле да традиција, нарочито верска, ограничава људску слободу и права човека, а пошто човека постављају као кључну, средишњу вредност, залажу се за рушење традиције у име слободе.

Ако већ треба срушити традицију, ваља одредити њене најјаче заштитнике, на које ће се онда ударити. То су монархија и Црква. Није довољно само одсећи главу краљу, убијати свештенике и рушити храмове, већ сама традиција мора бити исмејана, понижена и обезвређена.

Одатле физичка и интелектуална агресивност либерала од осамнаестог века до данас. Док и честица традиције живи, они нису победили и осећају се угрожено.

Наиме, либерал држи да је његов рационални ум, његов разум, „светиња“ и највиша, покретачка вредност која свет гура напред, насупрот затуцаности традиционалиста, који људе задржавају у ропском положају према прошлости, предрасудама и вери.

 

Никакав ауторитет, просветитељством задојен интелектуалац, не признаје над својим умом. Он је на своју памет, на разум толико поносан, да не признаје, не прихвата да може постојати ишта што тај разум не може да појми.

Ако његов разум, није у стању да рационално објасни и схвати Бога, онда Бог не постоји. Он је само лаж која служи владајућим традиционалистима да људе држе у покорности, незнању и неслободи.

Свет једног либерала је човекоцентричан. Његов ум, високи интелект, је разлог његове гордости која се уздиже и против Бога. Зато је Бог либералов најљући непријатељ. Он му је конкурент за највише место у васељени. Тог непријатеља, тог душманина, ваља убити. Пошто не постоји, треба убити веру у њега.

То се у осамнаестом столећу чинило јакобинским терором, а данас медијско интелектуалним. Јавни интелектуалци, одреда просветитељски опредељени, систематски извргавају руглу сваку, а нарочито хришћанску, код нас највећма православну, традицију, приказујући је као обележје глупости, примитивизма и заосталости, а неретко и као извор свих зала, узрок ратова и злочина.

Зарад успостављања опште воље коју би либералне псевдоелите да наметну свима, науштрб слободне воље сваког од нас, обични атеизам прелази у борбени антитеизам. Богобораштво постаје мером интелектуалног и цивилизацијског напретка личности која га испољава. И све у име разума.

 

Против лажних либерала, правих тоталитариста.

Posted by Српски Културни Клуб on уторак 20. децембар 2016.

Можда баш зато Жарко Видовић није допуштао да га називају интелектуалцем. Користио је термин народни философ. Хришћанин зна да су сви његови квалитети, па и ум, дар господњи, те нема разлога да се хвали и горди оним што је добио на поклон. Он хвали и прославља свога дародавца, проналазећи смирење и спас од сујетне гордости. Јасно му је да тај и друге дарове није примио да их себично користи, већ да их употребљава на ползу свих људи, јер је збиља, кроз њега, Бог те квалитете подарио свима који га сусрећу.

Интелектуалац либерал, мисли да је сам стекао и заслужио свој разум и знање, па има да их користи за остваривање својих интереса.

А шта ако је, како то пита Александар Никитовић у „Философији наслеђа“, то знање уистину само арогантно незнање?

Ко је умро и начинио либерале новим боговима? Откуд њима тапија на утврђивање, и то апсолутно, без права приговора, шта јесте, а шта није вредност?

Зашто је њихов полазак од празног листа хартије аксиомски исправан?

Зар није то пак, само борба за интерес једног слоја, једне друштвене класе? Зар либерализам није само средство интелектуалног оправдања тих интереса и те борбе у којој се средства не бирају?

Зашто не сме да постоји вера у Христа у јавном дискурсу? На послетку, зашто не би постојало и нешто што ни ум либералског генија не може да схвати?

Чини се да сведочимо времену у ком се традиција буди и нуди одговоре на питања која либерали вековима нису решили. Терор није прихватљив слободном човеку, спроводио га Робеспјер гиљотином или Сорош доларима.

Либерали су заиста агресивни, чак дивљачни. То им је обележје од Вендеје до данас. Разлог за толики бес је, по моме, што дубоко у себи још нису доказали да Бога нема, а то их распомамљује, доводи до јарости, па кидишу на верујуће и/или традиционално опредељене који им пречесто окрећу други образ не бранећи се.

Чини се ипак, да томе долази крај и да је у току традиционалистичка реконквиста.

 

Сваког петка, читајте чланке Остоје Симетића