Слађан Мастиловић: Тежина политичке филозофије – I део

Идејна срж политичке филозофије зачета је на поимању и концептуализацији општих друштвено-политичких теорија. Априори, политичка филозофија је једна врста моралне филозофије. Данас је тешко с прецизношћу тврдити који политичар у шта верује, и да ли неко уопште верује у нешто, будући да већина рециклира комерцијалне фразе како би привукла што више инвеститора. Разлог томе је изричито антидемократски процес глобализације отпочет крајем XX века. Притом, није реч о економској глобализацији која представља природан ток у међусобном повезивању националних држава. Специфично указујем на (европске) вредности политичке и културолошке глобализациje хуманитарног постмодернизма, чија је споредна сврха разливање дефинисаног идеолошког пакета у 50 нијанси сиве. Или, црвене, у нашем случају. Идеолошки пакет, односно, садржај политичког програма, претходно се паковао у неколицину фундаменталних принципа, просечном човеку блиских и разумљивих начела. Противречност и обратност данашње проевропске опозиције поред проевропске позиције прихватамо као уобичајену појаву. Она то није, реч је, о новонасталом феномену који се можда најјасније огледа у полуауторитарном наметању замишљеног вредносног система.
Да бисмо изашли на крај с популизмом и демагошком гимнастиком новог века, ослањамо се на политичку филозофију.
Примарна тачка коју морамо дефинисати јесте – лични став. Самостално размишљање, дакле, није опција већ безалтернативна друштвена потреба. Чини се да је просечан бирач увучен у политичке воде, не на основу сопствене визије друштва, него путем реторичког уопштавања већ широких појмова или пуке материјалне добити. Наша личност и наш став, представљају темељ нашег домаћинства, наше улице, кварта, града, државе. Ми се на тај начин као појединци директно утапамо у Народну скупштину Републике Србије. То је неизбежна карактеристика свих представничких демократија, а уједнако служи као јавно народно огледало.
Слађан Мастиловић

Потешкоће с којима се индивидуализам у контексту самоконтроле суочава у Србији, резултат су неминовних социолошких реповa феудализма и титоизма. Учени смо да лични став није у првом плану, јер постоји вођа који у наше име доноси важне политичке одлуке. Сетите се јавног, северокорејског самопорицања поводом Јосипове смрти. Гушењу индивидуализма такође у великој мери доприносе учестале логичке погрешке. Позив на већину, осликава такву једну логичку грешку у којој се наш народ и држава деценијама гуше. Често слушамо како опција А има 48% подршке, док опција Б ужива једва 10%, што у преводу значи да је већина увек у праву. Хитлер и Клинтон су дошли на власт већинском подршком, што опет говори да бежање из једне крајности (идолопоклонство), у другу крајност (позив на већину), није адекватан начин да разумемо сврху и чари демократског поретка. Лични став је само то. Лични став. Он није нужно исправан зато што за собом вуче већину демоса, зато што је нама својствен или зато што мислимо да је политички подобан. Напослетку, лични став се на једној страни огледа у васпитању које носимо из куће, а на другој страни у образовању које смо стекли. Контролу над сопственим бићем имају само они коју схватају њену важност.

Ако заиста разумемо како наши лични ставови утичу на наше свакодневне животе, ако смо свесни наше независности у односу на средства јавног информисања, поврх свега, ако смо мотивисани да размишљамо, спремни смо да путем политичке филозофије уобличимо своје ставове поводом свих друштвених питања. У том моменту, ми постајемо отпорни на популистичку реторику, спремни да одлучујемо по сопственом нахођењу радикално отклањајући синдром „малог Мује.“
Важно је напоменути да озбиљни филозофи, мислиоци и политичари не гледају благонаклоно на став да би своје закључке требало да ускладе с јавним мњењем. Напротив. Они говоре само оно што мисле, излажући притом доказе и објашњења. Пре него што се убудуће осврнем на збркане и нејасне политичке ставове, сматрао сам да је есенција личног става незаобилазна тема у политичкој филозофији.
Лични став, браћо моја, лични став. А не Пинк и РТС.
Аутор уређује фејсбук страницу „Политичке науке
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!