Саша Недељковић: Соколска заједница грађана у Краљевини Југославији

Соколска друштва  радила су на међусобном зближавању својих чланова. Сматрали су да треба рушити преграде које су раздвајале поједине области које су пре 1918. биле у различитим  државама. У Правилима друштва Братимство које деловало као музика соколског друштва у Бару истицало се да ради на учвршћивању заједнице грађана Југословенске државе. (1) У својој полемици лист Дубровник” истицао је схватања сокола: „код Сокола не пита: ко се како крсти, већ је начело: брат је мио које вјере био ? Је ли с тога што је соколски главни принцип: братска љубав, јединство и слога, те упућивање само на добро народа, нарочито међу сељацима, које се одвраћа од свих порока и упућује их се путем напретка ?” (2) Антун Гаудер, нараштајац из Винковаца, писао је о соколској нараштајској школи на Палићу и истакао да је задатак соколског образовања створити: „… једну заједницу и братску целину, јаку и способну да одолева свима нападима завидника и соколских противника, којима је наш успех трун у оку и који добро знају да ћемо им ми бити најжешћи противници и највећа препрека у њиховом разорном деловању. Створити таку заједницу циљ је ове наше нараштајске школе.” (3) Јован Ћирилов истакао је о соколској организацији: Усред земље која је већ трајала своје дане, растрзана разним социјалним и политичким трзавицама, соколски покрет био је оаза толеранције и нестраначког другарства”. (4) Програм и ставове сокола изразио је старешина жупе др Игњат Павлас на Главној скупштини Соколске жупе Нови Сад 29 марта 1936. у свечаној дворани Мушке гимназије у Новом Саду. Скупштину је отворио др. Игњат Павлас поздрављајући бана, изасланика команданта армије, … . Подвукао је да бити добар соко значи и бити добар војник. У свом говору истакао је: „Није један народ онда ако говори једним језиком, него је један народ онда ако једно мисли, једно осећа и једно жели. Тој сврси служиће наше … Соколство и ми нећемо стати све дотле, док не будемо могли речи: читав … народ је … Соколство, а читаво Соколство је … народ”. Осврћући се на неједнаке прилике под којима се историјски развијао наш народ, раздвојен и разједињен, налазећи да је било људи који нису својски и свесно пригрлили идеју ослобођења и уједињења, др. Павлас је наставио: „Наши идеали биће и јесу, да оне генерације мале деце васпитамо тако, да када постану људи забораве на грехе својих отаца, … васпитати те генерације за подношење жртве за идеале нације и идеале државе.” О селу је истакао: „Оданде, са села долази снага која појачава град. Идимо у наша села, упознајно и ми њих и они нас, јер само оно што се упозна може се волети. А само за оно што се воли може се жртвовати.” Завршавајући свој говор Павлас се обратио соколима: „Желимо да вам у срцу буде отаџбина, а у мишицама ваша снага.”  (5)  На Десетој редовној скупштини Савеза Сокола 26.октобра 1940. разматран је прогон сокола у Бановини Хрватској. На скупштини је истакнуто: Југославија за коју се соколство борило и за чијим остварењем је тежило, била је духовна Југославија, она која још ни данас није до краја дограђена и поред ове политичке Југославије, спутане у законске чланке и параграфе. Политичку Југославију градили су и граде – а и разграђују – политичари, и за тај рад нека они понесу одговорност. Ми соколи градили смо и градимо  Југославију осећаја и мисли, која живи, не у параграфима, већ у срцу и духу својих синова  и која црпе несаломљиву снагу из њихове љубави, рада и пожртвовности. За ту духовну  Југославију утемељену … на дубоком убеђењу о неумитној судбинској повезаности свих Словена овде на Југу, бориће се соколство и надаље истрајно и неустрашиво … Нека политичари изграђују политичку  Југославију; ми Соколи градићемо у њој, МА КАКО ОНА БИЛА УРЕЂЕНА,  Југославију мисли и срца”.

И поред прогона у Бановини Хрватској на скупштини истакнуто је: „… Са задовољством констатујемо чињеницу да све ово није могло да убије ни дух ни вољу соколства у Бановини Хрватској да и даље остане заточник велике соколске и југословенске мисли. Историја ће показати колико су Соколски борци оваквим својим ставом послужили … националној мисли у овим временима толико судбононосним … “ (6)

 Највеће искушење на коме се показала чврстина соколске заједнице  био је долазак избеглица из новостворене Бановине Хрватске 1939. Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Најугроженији соколи у Бетини код Шибеника Бранко Билић, Шиме Капов, Петар Јурош и Јере Микин, пред терором Заштите, склонили су се у Београд 21. новембра 1939. Примио их је Савез Сокола у Београду и помогао им. (7) “Јутарњи лист” од 17 децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били отпуштени из службе у разним местима Бановине Хрватске, или који су пред претњама и нападима морали да се селе. Заједно са тим апелом објавио је чланак под насловом “Клевета”, у коме је напао београдско соколство да “шири клевете о Бановини Хрватској”, “да трује децу и српску јавност” па је позвало власти у Београду, да таквој “клеветничкој акцији стану на пут”. 

  „Соколски гласник“ је коментарисао: али се отпуштања врше и даље, у маси, и спремају се нова ! Соколима у Београду није сигурно пријатно, да за своју браћу траже нова намештења, да сакупљају за њих помоћ, да отварају за њих кухиње итд. и били би врло захвални  “Јутарњем листу”, када би упутио апел на другу страну да се та прогонства не врше, па кад би сва наша браћа могла мирно да остану тамо где су била. Иначе писање “Јутарњег листа”  представља крајни цинизам, кад најпре пушта и помаже да се наша браћа гоне и отпуштају, а онда тражи од нас, да их пустимо да умру од глади !”. (8) Иван Врањеш је након бегства из Загреба 19.фебруара 1940. дао изјаву органима Савеза Сокола: „13.II 1940. године упали су у мој стан два заштитара да ме ухапсе. Извршили су претрес мог стана. Моја једина грешка за  Хрватску заштиту јесте да сам непоколебиви Југославен. Ухапшен сам и стрпан у ћелију бр. 19, гладан и болестан.  Хладноћа – 32 , а мени нису дали ни ћебета. У 3 часа у јутро пао сам у несвијест. У 11 часова био сам код љекара, потом опет враћен у самицу. Трећи дан ми је саопћено  да нисам крив, а да сам добио три године изгона из Загреба … Истога дана у 6 сати у пратњи једог агента кренуо сам на колодвор са 3,5 дин. у новчанику. Ухапшен сам по жељи грађанског заштитника Ивана Лајвора, који је као штетан за војску избачен из исте у 6. коњичком пуку у Загребу”. Старешина жупе Загреб др. Отон Гавранчић писао је Савезу Сокола да Врањеш није ништа скривио. Из Југораса је дознао да је од полиције добио бесплатну карту за Београд. Кријући се изашао је из воза и крио се два дана и ноћи. Није могао отпутовати са 3,5 динара. Врањеш је био вежбач у Соколу II. Пошто дотад није добио никакве потпоре, нити је тражио. Препоручио је Савезу Сокола да му помогну. (9)

Управа Соколске жупе Београд усвојила је 15. новембра 1939. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”. Тим правилником основан је при Соколској жупи Београд фонд за помоћ. Средства за помагање била су добровољни прилози свих соколских јединица жупе; добровољни прилози чланова и чланица, нараштајаца и нараштајки,… као и других добротвора;  приходи од села, која су се за ту сврху одржавана у јединицама жупе; други прилози, који су намењени помоћи. Из благајне помагала су се она браћа и сестре, која су се молбом обратила за помоћ уз приложене или предочене соколске легитимације; Јединице које су се за помоћ писмено обратиле жупи Београд. Сем материјалног помагања сви чланови управе Соколске жупе Београд требали су да својим личним угледом и препорукама помогну да угрожена браћа и сестре нађу посао, који је одговарао њиховој спреми. Управа жупе могла је по својој иницијативи да додели помоћ јединицама, које су биле нарочито угрожене. Управа је требала да организује сабирне акције. Требала је да позове управе соколских друштава и чета, да од свих својих припадника траже и најскромније прилоге, уз објашњење чему су прилози намењени. (10)

У часопису „Око Соколово“ из Београда објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште …… те да … бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“.У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца……….Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“ (11)

Свој главни задатак соколи су видели у зближавању народа који су вековима били раздвојени. Тежили су да код својих припадника створе заједницу и братску целину, способну да одолева нападима противника. Соколски главни принцип је био  братска љубав, јединство и слога. Највеће искушење на коме се пре Априлског рата 1941. показала чврстина соколске заједнице био је долазак соколских избеглица из  Бановине Хрватске.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене:

  1. „Правила омладинског друштва „Братимство” у Ст. Бару”, Јасмина Растодер, „Од Братимства до Јединства”, Бар, 1998, стр. 97;
  2. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;
  3. Антун Гаудер, „У соколској нараштајској школи”, „Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 208;
  4. Сећање на Јована Ћирилова”, Око соколово”, Београд, децембар 2014, бр. 53-54, стр. 29;
  5. „Главна скупштина Соколске жупе Нови Сад”, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 априла 1936, бр. 15, стр. 2;
  6. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 75, 76;
  7. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 68, 69;
  8. „Не клевета, већ жалосна истина!”, „Соколски гласник“, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 3;
  9. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр.69;
  10. Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”, Око соколово”, Београд, 1 март 1940, бр. 3, стр. 53;
  11. „Значајно писмо“, Вести, Око соколово”, Београд, март 1940, бр.3;

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!