Саша Кнежевић: Превазилажење апсурда православном вјером Достојевски у односу на Камија

Бунтовни Адам и кротко Јагње

,,У хришћанству се родио највећи атеизам, зато јер је хришћанство слободно.“

Умирoровљени епископ захумско–херцеговачки  Атанасије (Јевтић)

Дакле, Ками претпоставља свему неодређеност, нема неумитности, све је прожето једним релативитетом. Нема мира и спознаје у овом апсурдном свијету и самим тим је ,,цијела историја људске мисли, један низ узастопних немоћи и кајања.“

Он сам назива крајњи домет спознаје – одлазак у пустињу у којој човјек заувjек странствује, остајући странац самом себи, сигуран само у опустошено надирање, магловите мисли самопостојања. ,,Између свијести коју посједујем о својем постојању и садржаја који покушавам да придодам тој сигурности, налази се провалија која никада неће бити затрпана.“

Албер Ками

Несрећни Ками заиста не може да се задовољи оним што му нуди једна исконска противрјечност у самом коријену егзистенције. Он не може да надомјести ничим ту празнину, која се поји из пресушеног извора егоцентричности, којa не извире из врела живота – христоцентричности, природно је да из њега исходи подвојеност и расцјеп, који несвјесно потражује цјеловиту личност. Он сам свједочи да провалију коју осјећа у самом себи, не може да му открије никаква наука нити филозофија, јер на крају се све завршава апсурдом. Супростављање ирационалног и силне жеље са јасноћом у самој сржи човјека, ће по Камију заувјек остати неутољива тежња и супротност из којег се изводи само апсурд. Уздигла се маса ирационалног и окружује га све до судњега дана. (Апсурд ће зависити колико од човјека, толико и од свијета, али је за сада апсурд  њихова једина веза, која је исткана од саме мржње.)

Укључити науку као неког релевантног чиниоца премостивости у односу на провалију, чији су проналасци за поклонике науке, од онтолошке битности за превазилажење апсурда, за Камија је све то безначајна поруга крајњег резултата неодређености које наука нуди.

,,Сво знање ове земље неће ми ништа дати што би могло да ме убиједи у то да овај свијет мени припада. Ви ми га описујујете и ви ме учите његовом разврставању. Ви ми набрајате његове законитости и у својој жеђи за сазнањем ја прихватам да су оне истините. Ви расклапате његов механизам и моја нада расте. И посљедње, ви ме учите да је овај инзваредни и живописни свијет сводив на атоме, а сами атоми на електроне. Све је то добро, и ја чекам да наставите. Међутим, ви ми причате о једном невидљивом планетарном систему у којем електрони круже око једног језгра. Ви ми овај свијет објашњавате једном сликом. Признајем да сте тим путем стигли до поезије: али ја то никад нећу спознати. Имам ли времена да се због тога разбијесним? Па ви сте већ промијенили теорију. Тако је та наука , која је требала свему да ме подучи, завршила у хипотези, ана мрачна луцидност у метафори, а она непоузданост разријешена у умјетничком дјелу. Зашто ми је било потребно толико труда? Благе линије ових брежуљака и рука вечери на овом узнемиреном срцу много ме више поучавају. Вратио сам се свом почетку. Видим да иако могу уз помоћ науке да схватим појаве и да их набројим, не могу исто тако да појмим духом овај свијет. А ви ми нудите да изаберем између описа, који је пуздан али који ме ничему не учи и хипотеза које теже да ме поуче, али које уопште нису поуздане. Странац самоме себи и овоме свијету, наоружан само једном мишљу која саму себе афирмише – какав је то положај у коме могу да имам мира једино ако одбацим знање и живљење, у коме тежња за побједом удара у зидове који пркосе јуришима? Хтјети – то значи изазвати парадоксе. Све је уређено тако да се изроди онај затровани мир који ствара безбрижност, сан срце или смртоносно одрицање.“

И сам “човјекомиш из подземља“, презире чист разум или било какав логоритам који би детерменисао жив живот, јер корист није оно што се увијек мисли да јесте. Човјек је амбивалентно биће, у њему се све сукобљава и оно што жели да чини, на крају не чини – ,,него зло, које не жели, то чини.“(Апостол Павле.)2

Никада биће човјека неће прихватити да је два пута два четири, са њиме се могу објаснити само површне нијансе, али човјек је много дубљи и сложенији ,,макрокосмос у микрокосмосу“ 3, узалуд се труде утилитаристички системи да га сведу на реторту..

Одузети човјеку оно ирационално које прелази двери видљивог је изопштити човјека из самог човјека, што је немогуће, јер из тог неопипљивог (нетварног – невидљивог) се и свеколико видљиво образује. Зато Достојевски не жели по логоритмима уређено човјечанство кога назива ,,кристални дворац или мравињак“, јер оно је неодрживо и лако ломљиво, јер је човјек вољно, слободно биће које се никада неће задовољити док не нађе ону ,,најкориснију корист, која је главнија и кориснија од свих других користи, и због које је човјек, ако затреба, готов да иде против свих закона, то јест, против разума, части, мира, благостања, – једном рјечју, против свих оних дивних и корисних ствари – само да постигне ту првобитну и најкориснију корист, која му стоји изнад свега.“

Не да се човјек измјерити, човјекомиш се жали на његову сложеност: ,,За човјечи живот било би довољно и пола обичне човјекове свијести, т. ј., половина, четвртина од оне порције која пада у дио нормалном човјеку нашег несрећног деветнаестог вијека…“

(Колико ли је тек мање потребно свијести овом неупоредиво несрећнијем технолошком робу двадесет првог вијека. Данашњица превазилази фантастичну визију Бредберијеве будућности у ,,Фаренхајту 451.“ Што је човјечанство прогресивније, ближе је крају, како сјајно запажа Владимир Соловјев – ,,сваки прогрес је симптом краја.“ –  он је заиста из хришћанског угла есхатолошки симптом – финиш духа времена.)

 

 

Човјек-сизиф у релацији са човјеко-мишем из подземља

 

Дошавши својом луцидношћу гордоумља до једине реалне путање живљења, апсурдност за Камија (схватајући га као безизборност) је неправдена, она постаје једна сизифна мукотрпност, он тражи једини излаз преображавајући се у јетко небиће, које стално спутава своје могућности, обоготворава свој сизифски посао и у њему црпи сву своју филозофију живљења, и у том свом револту, осјећа горду насладу. То више није ни апатично препуштање ништавилу, нити пуко самоубиство, то је пркос животу, стално дављење, али никада коначан удав срца, и изновно самоуништавање са безброј смрти током самог живота. ,,Од тренутка када је призната, апсурдност је постала страст, најболнија од свих. Али знати да ли може да се живи са тим страстима, знати да  ли може да се прихвати њихов унутрашњи закон, а то је спаљивање свог сопственог срца, истовремено кад наше срце тај закон велича – ето цијелог питања?“

,,Човјеку је наметнуто сазнање. Сазнавати је – првобитна гадост. Али се несрећни човјекомиш није зауставио на тој гадости, већ је  успео да је натрпа око себе, у облику питања и сумњи, још толико других гадости; под једно питање, подвео је толико нерешених питања, да се и нехотице ствара око њега нека кобна попара, неко смрдљиво блато, које се састоји из његових сумњи, немира и, напослетку, отпљувака. Шта остаје несретном, исмејаном човјекомишу? Ништа, осим да спрезривим осмјехом шмугне у своју рупу. Тамо пак, у свом одвратном и смрдљивом подземљу, увређени, пребијени, и исмијани миш се одмах задубљује у хладну, отровну, и, што је најглавније, вјечиту злобу.“ (Свети Јустин Ћелијски)

Немогућност моћима сопственог разума4, спознати првобитни узрок, “јер сазнање у својој емпиријској логичкој датости није у стању да пронађе првобитни извор својих сопствених збивања и дјелања. Сазнање, које ни само не зна тајну свога сопственог постојања, није ли довољан разлог за самоубиством?“.5

Опет се сударамо са Камијем на истој путањи, он застаје на том пољу и прихвата ту немогућност – све је апсурд, међутим најапсурднији је покушај да продремо у непролазно. Прихватити апсурд и одржавати се на том ступњу негирања са једином свијести о свом наметнутом проклетству, и у том крајњем болу илузорне самосвјесности, почињемо осјећати насладу која је кључни подстрек филозофије Алберта Камија.

Ликови које је градио Достојевски се додирују на том бесмисленом пољу које суочава биће са једним безданом откривења – (apokalypsisa) – сопствене трагике. Међутим, Достојевски се не мири са таквим резоновањем, нити прихвата бесмисао, он је искључив, ако нема бесмртности, његово биће одмах жели да прекине тај бесмислен двиг живота (двиг – покрет; Живот је покрет ка нечему, немогуће га је зауставити сем насилно прекинути, Достојевски највише презире баш тај живот у самој инерцији, у самоодржавању.), јер све што он доноси не мири се са коначним крајем. Самим тим долази до закључка да нам је бесмртност својствена и најреалнија, јер је само наше постојање њена логичност. Она је словесном бићу много претежнија од ваздуха, воде, земље, ватре, и даље, свих тих основних материјалних чинилаца у нама и изван нас, који нас осмишљено и са неким циљем одржавају физички у животу. Сама неутољива потреба за бесмртношћу и бесмисленост (немогућност) бивствовања без ње је њено неопогориво свједочанство. Ниједна твар нема суштинску потребу  за бесмртношћу сем човјека који се разликује од све творевине јер је умно биће, а самим тим и разумно биће, чији је и ум и разум нераздвојиво прожет осјећајем реалне бесмртности.

И сви његови ликови су испројектовани, само због тога, да би докучили тај Логос свих ствари који се једино вјером у богочовјека Христа обзнањује. (Вјера као дар, богоспознаја као дар, само је наше сарадништво и све је то прожето оном круном љубави Божије дате човјеку – слободом, а не наметнуто присилом.).

Достојевски је дотакао крајње границе бесмисла и превазишао Камијев апсурд вјером. Не оном вјером западних мислилаца (Кјеркегор), који су привидно санкционисали свој разум због немоћи, и на томе се зауставили, наставивши да и даље из своје немоћи граде један филозофски систем преживљавања са усиљеним (условљеним) вјеровањима из безизланости (увијек заобилазивши христологију, која је камен спотицања западне филозофске мисли, како каже Мерешковски потирући оно ологословљено, слободно и личносно Ја због неодређеног, магловитог, паганског Не-Ја, све због одбацивања реалног оваплоћења и васкрсења и оног главног свједочанства Духа Светог у Јеванђељу ,,Ја и Отац смо једно…Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“.), оставши и даље неодјенути живим и благодатним како каже Достојевски – слатким православљем. Бјелински је писао: ,,Кад год само поменем име Христово, у Достојевског се лице потпуно измијени као да хоће да заплаче.“

Разлика између западних мислилаца и Достојевског је његова опчињеност пуним Човјеком и пуним Богом у Христу, само у Њему се увиђа онај Логос свега који постаде тијело. Он у Његовом Васкрсењу налази смисао своје слободне воље, да би са вјером у побједитеља смрти, поцијепао окове смрти још у земаљском странствовању. Како Га само величанствено исповиједа Достојевски кад каже да је  без Њега све одједном бесмислено, чак и одвратно, без Њега је и истина сама по себи лаж, јер је Христос дао најузвишенију истину, која је пунота сваке Истине. Он иако му докажу неку истину која искључује Христа, неће остати при таквој истини, него са Христом, баш због деградације истине која изоставља Христа и која је наспрам Христа (у поређењу са Христом), као квасца-есенције истине, сама по себи разобличена лаж, јер још нико не превазиђе ту истину, нити нико, ако не отвори двери срца Христу, не може докучити апсолутну истину која се одозго даје, као уздарје, у мјери вјере човјека. Он даље потврђује горе наведене ријечи (парафразирамо); Покажите ми нешто љепше, дубље, савршеније, симпатичније, љупкије од Христа, гдје су ваши хероји, пророци, философи, богови, ја бих пошао за вама када би ми указали и посвједочили нешто узвишеније од Њега… Али свијет вјечну младоликост христоносца никада неће моћи да превазиђе, и увијек ће свијету Христос бити камен спотицања или нада спасења и крајње ологословљење и побједа. ,,Могућан је одговор који би стварно осмислио трагику овога свијета, оправдао страдање у свијету, успокојио богоборачке бунтовнике и побио разлоге њиховог немилосрдног бунта против Бога. Могућан је – изјављује Достојевски – само у Богочовјеку Христу. Богоборни бунтовници могу одбацити све системе, погазити све принципе, уништити све законе; могу учење Христово назвати лажним, осуђене од савремене науке и економских теорија. Али једно остаје што они никад не могу ни разорити ни уништити. То је пресветли лик Богочовјека, његова морална недосежност, његова чудесна и чудотворна красота.“6

Достојевски уочава тај невиђени пут истину и живот, који је свједочио у историји свијета како каже Свети Јован Дамаскин – ,,Једино ново под сунцем“.  Ипак Промисао који је дала личност Достојевског на једном православном тлу је и помогла да пуноћа изворног Спаситеља продре у његово биће и расвијетли таму које оно носи. (Поштујмо и слушајмо старјешине своје, јер из њих нам живо предање извире, протичући поред нас, ми само треба да га захватимо, ту обавезујућу предност премудрим Промислом имају малобројни и она засигурно није дата због неких предности нас самих пред другима.) Нагађамо само, можда би Достојевски да је дат на тлу једне западне Европе био антихришћанин каквог Европа још није видјела. Сам је говорио, да свијет још није угледао таквог атеисту као што је Иван Карамазов у Браћи Карамазовима, заиста и није. Мада и пророчка личност Достојевког је у сарадњи са тим датим и задатим  талантима. На крају када је увидио оно што су многи  у гордој побуни заобилазили (хвала ти Оче што си ово сакрио од мудрих…!), он пролази један паклени пут до оне живе вјере у оно што је цијелим својим бићем почео да назире. Зато је цијело његово дјело трвење унутар себе, њега који црпи све оне парадоксе и сумње које би могле (и биле су), озбиљна препрека његовој вјери, али вјера је и заснована на парадоску и превазилажењу благодатних сумњи.

(На крају живота, Достојевски на самрти тражи Јеванђење од којег се цијели свој живот није одвајао од када су му га жене Декабриста даровале на путу за сибирску тамницу. Достојевски се упокојио благодатно смирен, након што му је супруга прочитала главу из Јеванђеља гдје се налази прича о блудном сину који се на крају покајао и вратио своме Оцу.)

Фјодорова личност на крају свих олуја, увијек остаје окренута ка оној Истини која уподобљава све његове немире, образујући Достојевског у његовој све већој јачини  сталног правазилажења апсурда живом вјером, до коначног уподобљавања. (У немоћи ћу Ти се открити.) Та вјера је опипљива и реална, не као код западних мислилаца, многодјевљива, удаљења и апстрактна, јер она је личноносна, проистиче из сталног заједничарења и причасничарења Троједином Богу. Она се остварује у заједници – Цркви Божијој, тијелу Христовом и Духом Светим обитава гдје хоће.

 

 

,,Негативно решење вјечних проблема, изражено ријечима: нема Бога, нема бесмртности – сачињава суштину негативних хероја Достојевског. А позитивно решење, изражено ријечима: има Бога, има бесмртности, – сачињава суштину његових позитивних хероја. Достојевски може љубити вјечном љубављу само ако је бесмртан, и ако своју силу  бесмртности црпи из Бога. Живог и вјечног. Једино вјечност даје смисао времену.“7

 

Сви негативни ликови Достојевској су у побуни, у растројству, слични једни другима по својој трагичности. Разрађујући вјечне проблеме имаментне људском духу до крајњих граница, обнављајући  их у свим негативним ликовима са све погубнијим побунама и завршецима, Достојевски долази до истине – ,,да је човјек својим психичким устројством преодређен да се стално и интимно, свјесно и несвјесно, мучи проблемом Бога. Када чежња за Богом не би била саставни дио људског бића, богоборци би је лако могли уништити у себи и у цијелом роду људском. Но чежња за Богом, идеја о  Богу је срце срца људског. У томе је мука човјекова и његова величина. Док дефинитивно не ријеши проблем Бога и док тачно не одреди свој однос према Богу, човјек је онтолошки неспособан да ријеши ма који проблем.“8

Онај лик из подземља који разраста до чудовишних размјера преко Аркадија, Раскољњикова, Рогожина, Смердјакова, Ставрогина,  Ивана Карамазова и других, показује мучну тежњу за цјеловитошћу која је једино могућа у богоопштењу.

Човјек из подземља се не мири са оним животом што му нуди чисти разум као његов организатор. Он осјећа да је то недовољно, и ето почетак побуне, затварања и отуђења. Јер он увиђа немоћ разума пред ирационалним, на тој тачки се подудара са Камијевом филозофијом апсурда. Јер све што је изван нас није сама суштина нашег бића, већ оно што је у нама, али које је само од себе немоћно. У томе је противрјечност и срж проблема и Камија и човјекомиша из подземља. ,,Притом интуитивно осјећа да је тај темељ претрпан и затрпан масом разнородних емпиријских наслага. Да се дође до темеља, треба уклонити све наслаге. Зато Достојевски одводи свог хероја у подземље, аскетски га усамљује и посвјећује самопосматрању. У подземљу херој мисли, сав припада себи и своме проблему. Ни људи ни ствари не расејавају његов ум. Он искрено и смјело врши своју дужност: мученички се вјежба у мишљењу и упорно тражи темељ и првобитни узрок свога бића. Тражи их у мисли, у свијести, у сазнању, али у томе долази до горког закључка. Код мене сваки првобитни узрок одмах повлачи за собом још првобитнији, и тако у – бесконачност. Својом главном тајном људска мисао, људско сазнање, отискује се у бесоначност. Ми мишљу мислимо и сазнањем сазнајемо, а не знамо ни суштину мисли ни суштину сазнања. То је вјечна соломоновска мука наша. ,,Све је мука духу“, све, али прије свега: сам дух највећа мука себи самом.“9

Све више и више уочавамо сличности са Камијевим безнађем и безнађем човјекомиша, (који је себе прогласио због те своје немоћи спознаје, искрено – миш), само су нам много дубље откривене и проживљење из пера Достојевског. Све саме супротности, све сами апсурди, и једна сродност између самог сазнања и страдања. И човјекомиш увиђа несрећу подвоједног сазнање, изјављујући да је ,,свако сазнање болест – права, правцата болест.“

,,Дозволите ми да мало профантазирам! Видите ли; разум је, господо, добра ствар, то је неоспорно; али разум је ипак само разум и задовољава разумне човјечије способности; а хтење је испољавање цјелокупног живота, то јест, цијелог човјечијег живота, и са разумом и са свим око тога. А живот наш, ако у своме испољавању и испада често тричарија, ипак је живот, а не извлачење квадратног коријена. Јер ја, на примјер, хоћу, сасвим природно, да живим да бих задовољио све моје снаге за живот, а не само способност разума, то јест, неки двадесети дио цјелокупних мојих способности. Шта зна разум? Разум зна само оно што је успео да искуси; (понешто, можда, неће никада дознати; и то, истина, није утјеха, али зашто опет да се то не каже?) док човјечија природа дејствује у цјелини, свим оним што у њој постоји и свјесно и несвјесно, и када и лаже, ипак живи.“10

Овдје видимо да човјек из подземља, јасно увиђа апсурд и ту се подудара са Камијем, почиње борба са противрјечностима. Само што се Ками зауставља на једној дефиницији живота који је нужно да се преживљава упркос апсурду, самим прихватањем свијета као таквог – бесмислене позорнице на којој се смјењују лица у трагичним нестанцима са сцене.

Дакле, Достојевски кроз своје ликове разрађује такав живот и проживљава га реално, он нам вјеродостојно показује својим генијем, и закључује – немогуће је да човјек живи апсурдно јер он није апсурдно него логосно биће. Сама та противрјечност чију бесмисленост уочавамо, сама та насушна потреба за разјашњењем и јединством, изображава онтолошку тајну коју битије реално предосјећа. Човјек је задат за нешто више од свега овог, јер ту задатост у свом бездану бића једино истински осјећа. Исконска свјесна или несвјесна човјекова потреба са апсолутом је несвјесно или свјесно свједочанство Бога. Све што дише, понајмање човјек,  предосјећа бесмисленост коначности, и окончања тек започетог, са једним сурогатом – смрћу. (Такође и онај “дивљи“ умјетник из Алтимире, којег су у међувремену називали приматом, је генијалним оспервацијама и сликарским техникама осликавао ону шпиљу, доказујући својом оставштином да је homo religiosus и homo creator.)

Има једна много дубља побуна код Достојевског  коју ћемо само наговјестити јер је тема неког другог рада. Она је грађења на много продубљенијим безданима човјека, самим тим показује стерилност било које мисли која не витла из хришћанске суштине. Та побуна је једно невиђено решето кроз које пролазе горостасна мишљенија, сумње и трвљења. (У њој је мисао у рукама Бога живога и она се рва са Богом, Јаковљевом снагом.)

Она се зачиње превазилажењем описаног апсурда вјером, што је за духове какав је Достојевски, само једна незрела, младалачка играрија. Тек вјером опипавши непојмљиви интелекту смисао, Достојевски се успиње љествицама којим се само мало њих успињало. На том успону су описана противрјечја, у оквирима самог бојног поља добра и зла, чије је поприште људско срце. Том свијету Ками, нити ниједан западни мислилац није имао приступа, јер у тај свијет се улази православном вјером, и ступа се на самој позорници свебитија, и на њој су све очи упрте у човјека, метафизичко се судара са материјалним, видљиво се прелама са невидљивим, не разазнавајући више упоришта, у магновењу се жестоко војује за опипљиву вјечност, и коначно, из тог свијета се рађа наш словенски пророк Фјодор Михајлович Достојевски.

,,К’о трупло лежах након тога,
 Кад, зачух позив самог Бога:

Пророче, крени, слушај, пази,

И воље моје вјесник буди,

По мору и по земљи гази
И словом жези срца људи.”

Пушкин 1826.

Крај

………………………………………………………………………………………………………

2Коријен човјекове сталне подвојености и осјетне носталгије за изгубљеним божанством и Богом је сами гријех. Човјек је немоћан да га ријеши сопственим моћима, он кроз закон продире у осуду, и цио претхришћански свијет је осуђен, у њему нема никога који није роб гријеха, чија је посљедица сама смрт. Зато је једино спасење у Оваплоћењу у несједињеном сједињењу (перихоретично – прожимајуће ) са самим Сином Божијим који носи печат свега и из кога све кроз Бога Оца у Духу Светом, нераздељиво проистиче.14 ,,Знамо, наиме, да је закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех. 15Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним. 16 Ако пак чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. 17 Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени. 18 Знам, наиме, да у мени, то јест, у моме телу, добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чинити добро – тога нема.19 Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. 20 А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава. 21 Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени. 22 Тако се по унутрашњем човеку радујем Божијем закону, 23 али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. 24 Бедан сам ја човек; ко ће ме избавити од овог смртног тела? 25 Богу хвала кроз Исуса Христа, Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим Божијем закону, а телом-закону греха.“ – (Римљ. Гл. 7.)

3Најмјерно је изокренута синтагма, јер је сам човјек већи од цијелог космома, већи и од Анђела небеских, за такво величанство га је Господ задао.

4,,Свецијело биће палог човјека је обољело. Но, жариште болести душе се налази у човјековом уму. Ум је тај који је болестан и који као такав преноси болест читавом људском бићу. Ум је једно, а разум друго. Ум је ,,око душе.“ И као што тјелесно око сагледава свеколико Божију творевину, на сличан начин и ум као око душе задобија богопознање. На тај начин је душа дјеловала прије грјехопада. Адам је умом видио Бога и његов разум је био кадар да артикулише то искуство. Дакле, држећи се аналогије, можемо рећи да као што Ум (Отац) рађа Логоса (Христа), тако и човјеков ум рађа разумност његове душе. Ако је здрав ум човјеков, здрав је и разум човјеков, а ако је болестан ум, болестан је и разум. Исто важи и за дух који је, умна љубав душе. Ако је здрав ум човјеков, здрава хе и љубав човјекова, јер окреће човјека ка Богу, чиме у човјеку долази до ,,разбуктавања“ духа у иступљенског (екстатичко) дејствовања самог ума. Ако, пак, ум човјеков оболи, човјек отпада од истинске љубави и пада у ропство идолу љубави, и то је оно што Оци зову ,,безбожном љубављу.“(Свети Оци имају богопросветљени ум, док јеретици имају помрачени ум  и хипертрофирани разум.) Адамов ум се послије грехопада , помрачио и пао у роптво. Дошло је до ослепљења, помрачења и порољења човјековог ума. У покушају да надвиси ум, разум се побунио против ума. Разум је, подстакнут искушавајућим чином ђаволовим, почео да умишља да човјексам може достићи обожење, чиме је човјек прелршио Божију заповјест. Тако је дошло до поистовјећења ума са разумом. Ум се, умјесто да управља разумом, поистовјетио са разумом. Ум послије грехопада се покварио, тј. престао је дјела нормално, поистовјетио се са разумом, што је на извјестан начин довело до обоготворења разума и, коначно ум се потчинио страстима, страховима и утицајима околине. То је стварна човјекова смрт, његово потпуно духовно растакање и унутарње умирање. Ум човјеков се помрачио. И као што када  повриједите тјелесно око, читаво тијело пада у мрак, тако и читаво духовно биће човјеково – када ослијепи ум као око душе – духовно обољева и пада у дубоку таму. ,,Ако је свјелост која је у вама тама, каква ли је тек тама.“ (Мт. 6, 23). Разум је покушао да досегне Бога, пошто ум више није био у стању да општи са Богом. Тако су настали идоли и све идолопоклоничке религије, као и све јереси. Будући да ум више није био у стању да схвато човјека на Божански начин, разум је – под утицајем страсти – почео да схвата човјека на небожански начин. Човјек је почео ближњега свога да сматра искључиво објектом сопственог задовољства. Човјек је почео да идолатризује читаву творевину. То је оно што апостол Павле каже у својој посланици Римљанима: ,,Говорећи да су мудри, полудеше. И заменише славу Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца.“ (Римљ. 1, 22-23).“ – Разлику између ума и разума у православном предању; Јеротеј Влахос.

5Свети Отац Јустин Ћелисјки; Достојевски о Европи и Словенству

6Записи из подземља; Ф. М. Достојевски

*Имена које је надјенуо Достојевски сходно својим ликовима и симболика имена у дјелима Фјодора Михајловича Достојевског, дају посебну инспирацију за безбројне анализе овог аутора.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!