Симо Крајишник: 99 Homes – критика филма

99 Homes (2014)
http://www.imdb.com/title/tt2891174/

Када би се човечанство бавило истинским и суштинским проблемима човека, а мање финтама које пред њега бацају банкарско-гангстерске елите, транснационалне компаније и приватни фондови, свет би сигурно био боље место за живот. И док те елите испијају шампањце, једу остриге и шкампе, проводе се на велелепним приватним острвима, смишљају нове ратове за банана народе, цртају нове географске карте, људи једни другима одсецају главе, убијају се, туку, руше огњишта и домове, краду шуме, уништавају културно-историјско наслеђе.

Када се раја мало умори од скидања скалпа свом непријатељу, онда јој се сервира мало забаве и опуштања у виду фудбала, тениса, бокса, ријалити програма, лажних политичких обрачуна и других проверених метода духовног развоја сваке индивидуе постмодерне. После овог предаха, одсецање глава, наставља се са још већим еланом, жаром и енергијом.

Филм приказује живот Дениса Неша,(Ендрју Гарфилд) који услед кризе, остаје без посла на градилишту, због чега више није у стању да редовно плаћа кредит који је подигао за кућу. Е, сада, када неко крене да се дави, онда читав низ лешинара у тој мутној бари види свој интерес. У првом реду, ту су банке и власници агенција за некретнине који не презају ни од најбруталнијих подвала, како би дошле до новца. Како би све то ишло глатко и легално, ту је систем који је устројен баш онако како одговара крупним зверкама у белим рукавицама.
Овај ситуација задесила је и нашег несрећног Дениса, а његовог џелата глуми врло добри Мајкл Шенон, као Рик Карвер, власник агенције за некретнине.

Друга фаза филма, говори о добро познатој крилатици, да ако не постанеш део система, тај исти систем ће те самлети, јер нико не воли губитнике. Америка (али, не само Америка) воли искључиво победнике. Ниједна криза, ниједан погрешан пословни потез, ниједан криминал, ниједна малверзација, ниједно уништавање привреде, никада неће отерати у историју неку банку. Банке су победници у овом систему. Банке су врховни богови, који са недодирљивих висина олимпа, у белим тогама, посматрају како се губитници гурају за место у њиховој барци спаса.

Дакле, да би опстао и да би кренуо даље, Денис потписује пакт са дјаволом. Потреба, врло брзо прераста у похлепу, а то је пут у једном правцу…

Филм је далеко изнад мојих очекивања, упркос увек патетичној фаци Гарфилда и упркос неким празним ходовима у самом сценарију. Тема о којој би се требало говорити увек када се предосети неки нови бесмислени сукоб или деструкција. Треба се у животу бавити суштином, а не анализом, да ли је Брондби у стању да освоји данску лигу или, да ли је Новак сервирао 10 или 11 асова.
Препорука за филм.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!