Остоја Симетић: Ударио Саша на Вучину или Нема слоге ни међу ЕУнијатама

Предстојећи председнички избори, могли су да буду веома важан политички догађај. Чињеница је да тренутно, Вучић господари Србијом. Његова власт, иако делује недодирљиво, ипак стоји на стакленим ногама, јер нема више где да се шири, а огроман проценат оних који је подржавају, то чине из најбаналнијих личних, материјалних интереса. Да би се таква власт одржавала, нужно је да никада не покаже ни најмању слабост.

Ако би, којим случајем, за председника Србије био изабран неко ненаклоњен Вучићу, то би био ударац од ког се режим не би опоравио, а напредњачка тврђава би се распршила као да је од шибица. Важно је овде напоменути да је велика лаж да медији у Србији раде за Вучића. Не, они раде за странце, а подржаваће Алека све док он користи иноземцима. Чим им више не буде потребан или одбије неки озбиљнији налог, окренуће се против њега, па ће трубити даноноћно и оно што јесте и оно што није скривио. Дакле, његовом режиму је битка око Андрићевог венца – одсудна, то је бој на живот и смрт.

Прилично је за њега проблематично, што сем себе самог, не може да буде сигуран у победу иједног другог кандидата блиског режиму. Ово, разуме се, у случају да и опозиција изнађе неког ко би могао да придобије значајну подршку народа.

У прилог му иде чињеница да је опозиција резолутно подељена око тога је ли у контри само њему лично и СНС-у или и политици коју спроводе. Зашто патриотски опредељене странке и покрети не треба да учествују у стварању новог ДОС-а нити да имају заједничког кандидата са сорошоидима и грађаноидима, убедљиво је објаснио Ненад Муждека, па се на томе нећемо задржавати.

Занимљиво је да ни међу еврофанатицима нема слоге око заједничког кандидата те опције. Уколико су заиста опредељени на сваки начин да сруше Вучићев режим и уверени да је то најважнија работа за избављење Србије из беде и пропадања, морали би да имају бар толико разума да схвате да двојица кандидата из њиховог табора могу гласове узети само један другоме, па се тако међусобно искључити из трке за други круг.

Саша Јанковић, заштитник грађана, одлучио се да објави своју кандидатуру понукан чувеним апелом „100 интелектуалаца“. Вук Јеремић, личност богате политичке каријере, оснажен скорашњом кампањом за место генералног секретара ОУН, је, сва је прилика, донео одлуку да се кандидује, али још прави драму, по устаљеним маркетиншким клишеима.

Ипак, без обзира на Јеремићево балансирање између грађаноидске и националне реторике, по угледу на сам режим, он је прозападни политичар. О томе сам једном полемисао са Ђорђем Вукадиновићем и Александром Дикићем.

Дакле, у доброј мери, Јанковић и Јеремић ће се тући за исте гласове, вероватно обезбедивши сваки подршку по неколиких еврофанатичних странака и странчица, те „угледних“ јавних личности тог усмерења. Тако ће радити за режим, а Вучић може слободно да трља руке од задовољства. Мени је лично свеједно која ће од страна из евроунијатског поднебесја надвладати, али чисто технички, из аспекта политичке целисходности, не могу, а да се не насмејем сујетама и уобразиљама урбаноидских зараћених страна. У овој ситуацији, једна идеологија са више кандидата, који међусобно конкуришу, може се окарактерисати једино као неопевана глупост. Или то или рад за режим.

Можда не само за режим? Постоји могућност да неко споља верује да се од Вучића још штошта може исцедити, па држећи да још није време за његово уклањање, преко овдашњих служби, које су у батлерском односу према империјалним, прави галиматијас кандидата, како би вођа из овог изборног циклуса изашао неозлеђен. Ваља и овоме посветити нешто пажње.

Математика је, пак, неумољива. Да би режимски кандидат пао, мора имати такмаца у другом кругу. Каквог? Умереног у свему. Ни сувише националног, ни одвећ људскоправашки револуционарног. Ни превише проруског, ни некритички прозападног. Џеремаја се таквим гради, али он ипак рачуна, поглавито, на гласове западу склоних Срба, посебно у првом кругу. Ако му Јанковић улети у гласачко тело и отме 6,7 -10% он никако не може избити на друго место, које води у разрачунавање са Драгичиним мужем.

Националисти (Шешељ, Бошко, Аца Поповић… о којима би се такође могао начинити овакав напис) ће узети свој део гласова, те на њих Вук не може да се ослони, а еврофила, који не маре Вучића, једноставно нема довољно.

Ако добије подршку ДС и ДЈБ, а одбаце га Живковић, Чеда или Тадић, тешко да, уз Сашу Јанковића, који ће, посредно или непосредно, морати да кампањише и против њега, може добацити далеко. Сам Јанковић, осим евроталибанског бирачког тела, нема на шта више да игра. Да је твитер по ком хистеришу људскоправашки ултралиберални џихадисти Србија, изборе не бисмо морали ни да организуемо, Саша и Пешчаник би прогласили неолибералну монархију, али у Србији, његове шансе не постоје. Шансе да победи, мислим. Наравно, шансе да подапне ногу Јеремићу Вуку су му одличне.

Камо све те приче да је света дужност опозиције да сруши тиранију? Да је неко лажна или права опозиција? Како чак ни такви „пристојносрпски“ витезови не могу да нађу заједнички језик?

Једноставно, наше политикантство је лишено сваког заједништва, а усмерено је искључиво на задововољавање личних сујета и материјалних амбиција.

Петком читајте чланке Остоја Симетића на СКК

 

6 коментара


  1. Сјајна кованица ,,неолиберална монархија“ али на жалост – и стање наше квазидржаве Регионалије у којој су избори постали формалност, превара играча из сенке…

     
    Одговори

    1. То,нажалост, није само судбина Србије. До Брегзита и Трампа тако је било у читавом „демократском“ свету.Службе и паре.

       
      Одговори

  2. А зашто уопште патриотски сајт пише о америчким слугерањама?

     
    Одговори

  3. Вучићев кандидат, ко год да то буде, Јеремић и Јанковић само ће се такмичити за место бриселског намесника. Њихово је да се покажу као набољи кандидати пред страним газдама, од којих очекују подршку. Но, то није трагедија Србије. Трагедија је што суверенистичка, српска Србија нема ни једног свог кандидата.

     
    Одговори

    1. Да ли постоји нека јавна личност коју бисте сматрали суверрнистичким кандидатом, ако би се укључила у трку?

       
      Одговори

      1. Суверенистичка Србија, за сада, има два кандидата. Шешеља и Обрадовића. Међутим, ни једног од њих не сматрам српским кандидатом, јер, по мом мишљењу, српски кандидат и његова странка би се борили за стварање српске државе, не само суверене државе.

         
        Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!