Миленко Вишњић: Како је „босански лоби“ допринео уништењу Србије?

Једини захтев за јавну истрагу о околностима Милошевићеве смрти је дошао из Русије. Министар спољних послова Сергеј Лавров је изјавио да Русија не прихвата негирање одговорности Хашког трибунала, и захтева од УН да се води непристрасна и међународна истрага. Србија се није мешала у своје обавезе и надлежности.

Не поредећи личности Карађорђа и Милошевића, евидентно је да се слично Карађорђевом смакнућу, и у задњој деценији прошлог века поновило једно такво, гнусно убиство, на суптилнији начин учињено. Разлика је и у томе, што је у овом задњем учествовало више Јованa Миоковићa.

„На ноге, каури! Дижи се!“ дрекну Марашлија, „И поклоните се пред мртвим Ђорђем. Нисте га у кокошарнику убили! Треба ли да вас ја учим шта је за Србе значио?!“

Је ли издаја српски усуд?

Жртвовати, ухапсити и пресудити, никог другог него председника своје властите државе, потписника Дејтонског споразума и Резолуцијe СБУН – 1244; пресудити диктаторској препреци за признавање Косова, препреци одрицања од Републике Српске, препреци на европском путу Србије и њеном уласку у НАТО клуб.

„На прагу смо хапшења Милошевића… Не желимо да се стекне утисак да то радимо због америчког притиска. Због тога би за нас било боље да га ухапсимо у току прве недеље априла, радије него до 31. марта. Коштуница ће се бунити….”, у својој књизи  „Лов: Ја и ратни злочинци”, Карла Дел Понте цитира историјске речи Зорана Ђинђића.

После срдачног и страсног љубакања са Главном тужитељицом Карлом, недуго после паљења зграде Скупштине и рушења половине града Београда, Зоран Ђинђић узвикује: “Милошевић је напокон побеђен! Сада је најважније привести правди одговорне за ратне злочине!”

Да буде иронија већа, сви или готово сви ти Ђинђићеви „ратни злочинци“ су по географском пореклу његови „земљаци“. И не само његови, него и готово целог његовог „Главног штаба демократских промена“.

И, тако, од 2000. године па до данашњих дана, макар тако многи кажу и пишу, Србијом влада тзв. „босански лоби“ (не мешати са Херцеговцима) или, по некима од 2012. године, „босанско-напредњачки лоби“, вешто манипулишући гласовима „Регионалних Срба“, готово два милиона несретника и бескућника протераних из Хрватске и БиХ.

Како год, изгледа да се од тада у Србији мало питају „Србијанци“, сем већ затечени бирократи и пропали политичари; они који дају легитимитет Влади да је „србијанска“, и они који раде у корист штете целог српског друштва, идући од реке Уне, до крајње границе источног српства – Старе планине.

Покриће за злочине уништење и бомбардовање Југославије

Да би се и формално оправдао пред збуњеним човечанством за учињене злочине против Србије и Срба уопште, Запад (НАТО) и његове српске скутоноше су планирали „урадити велику ствар, ствар која се памти и има одјека“. Није непознато да је главни скутоноша Запада и стратег пуча био Зоран Ђинђић, а да је главни оперативац био Срђа Поповић. Лабус, Чеда и остали главни „земљаци“, били су десна и лева Ђинђићева рука.

Да би имао покриће и за немешање у унутрашње послове Србије, политичко крило НАТО-а, у сарадњи са западним обавештајним службама, је тзв. Петооктобарским демократским променама (обојеном револуцијом), пред поштеним делом човечанства, за све своје злочине је свалило кривицу на недужни српски народ.

Намера је била јасна: Србе и српско друштво у целини треба понизити, понављањем срамног чина њихове историје: да „крвав трофеј (вождову главу), увијену у бошчу, баци пред пашине ноге“, треба им одузети део територије и обесхрабрити их за сва времена да и помишљају на јединство. И већ је прошло шеснаест година, а намера се не мења, само су се променили извршиоци.

У сарадњи са западним скутоношама, Запад је дуго припремао државни удар (обуку је водио чувени пуковник Хелви у Сегедину, Будимпешти и разним другим местима), који је извела организација „Отпор“, паравојни огранак  ДОС-а. Један од оснивача Отпора и његов водећи оперативац, водећи архитекта, био је Срђа Поповић, широј јавности познат као вођа „промене режима“ у Источној и Југоисточној Европи, и Бжежински арапских пролећа.

Као подружница „CANVAS“-а (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies), „Отпор“ је био у блиској веза са извршним директором Голдманом Саксом и приватном обавештајном фирмом Стратфор (Strategic Forecasting, Inc.), као и са владом САД-а. Поповићева супруга је такође радила у Стратфор-у око годину дана.

Из порука е-поште, коју је објавио ВикиликсWikileaks – Global Intelligence Files), под називом „СР501“ Поповић је 2007. године први тражио од Стратфора да одржи предавање у његовим просторијама, о догађајима везаним за „промене режима“ у свету.

Паљењем и жарењем, вождову живу главу пред пашине ноге…

Палећи и жарећи Србијом, не штедећи ни историјске споменике, ни објекте државних и културних институција, обилато награђени од Запада, српски специјалци за „промену режима“ су 2000. године приморали Милошевића да призна пораз. За почетак „демократских промена“ то је било довољно.

Насилно су преузели гласачке кутије, а одбили су и да се броје гласови са Космета. За оне који памте те догађаје, неће бити изненађење да је Милошевић на Космету био више него популаран. Али, то није дотицало размажене Србе, Београда посебно, у којем је владало подземље и политичари скоројевићи лишени патриотизма.

Циљ је постигнут! Пучисти су оправдали поверење и награде, а Југославија је, након деценије копрцања, коначно уништена. Србија је сведена на протекторат Запада.

Неслагања пучиста („босански лоби“ против „србијанаца“), посебно у вези са изручењем Милошевића, који је ефикасно спровео премијер Ђинђић, наводно без сагласности Коштунице, довела су до неспоразума који су произвели расцеп у владајућој коалицији (тзв. ДОС) што је значајно умањило способност владе, не само да ухапси и изручи осумњичене за ратне злочине, него и да спроведе „демократске“ реформе.

После незаконитог хапшења, незаконитог притварања у самицу, срамног и неуставног испоручивања у Тузлу (у НАТО базу), Милошевић је завршио у затвору Гестапоа у Шевенингену, где је споро убијан, објашњава Кристофер Блек, угледни канадски стручњак међународног кривичног права.

Правна лакрдија

Само по себи, суђење Милошевићу, као и осталим Србима за одстрел, била је правна лакрдија, чак и за правне лаике. Била је то представа која се играла за светску јавност, а крај драме се знао. Ова правна лакрдија је морала имати само један од два завршетака: Милошевића осудити на доживотну робију, или га усмртити на неки други начин. Запад се определио за други начин.

Након неколико година малтретирања и понижавања, и пошто су се чули сви „докази“, пресуда Милошевићу очигледно није била могућа. Смрт тровањем кочничара признавања Косова, уништења Републике Српске, прикључења Србије ЕУ-и и НАТО-у, остао је једини преостали избор Западу.

Ослобађајућа пресуда би срушила мит о „диктатору“, како у Србији, тако и на Западу; била би срушена цела пропагандна структура западних интереса, који се остварују ратном машином НАТО-а, користећи га као своју оружану, често и политичку ударну песницу.

Кривци нису криви

Председник Србије, Слободан Милошевић је „умро“ (отрован) 11. марта 2006. године. Ни до данашњих дана, нико није одговарао за његову смрт; ни српске западне скутоноше који су га испоручиле, нити они који су га политички судили.

Службеном Београду је лакнуло, будући да је, борећи се храбро у Казамату, популарност Милошевићу нагло расла. Иако је влада у Београду остала с фластером на устима, Русија је једина земља која захтева јавну истрагу о околностима Милошевићеве смрти у Казамату.

Министар спољних послова Сергеј Лавров је изјавио да „Русија не прихвата негирање одговорности Хашког трибунала и захтева да се води непристрасна и међународна истрага“.

Да предупреди догађаје, НАТО је брзо реаговао, покрећући своју приватну истрагу, познату као „Паркеров извештај“. Паркер је био јасан: Кривци нису криви, кривци се ослобађају кривице. Ипак, у том извештају, остао је деличак наде за правду.

Иако наручен од Запада, Извештај је оставио правног простора за даљу истрагу. Извештај не искључује могућност тровања лековима, „који су могли нашкодити његовом здрављу“. Присуство лекова рифампицина, лепре и дроперидола нађених у Милошевићевој крви, могли би бити кључни разлози планираног тровања, каже се, између осталог, у Паркеровом извештају.

Познати новинар, писац и светски познат аналитичар, Нил Кларк, много је писао о неправди коју је Хашки суд наносио, и још наноси Србима. Срби су почели да умиру изненада – и у најгоре могуће време – током важног суђења за ратне злочине у Хагу. Да ли вам то звучи познато?

Било је неколико необичних случајева умирања Срба који су део суђења за ратне злочине у Хагу, а углавном су долазили у изузетно погодним тренуцима за тужилаштво. Неки ће рећи да је, једноставно, било превише српских лешева, објашњавајући их као пуке случајности.

 

2 коментара


  1. Какви Србијанци? Какав босански лоби? Видим ја ко је носилац „војвођанерске“ приче. Багра има име и презиме. Као што истакнути уметници, научници имају име и презиме. Сви припадају српском народу. А ви, из СКК, треба да се стидите оваквих текстова Разумем ја да ви мрзите Босанце, Херцеговце, па она Србе из Шумадије, Косова и Метохије, Црне Горе, Београђане…углавном мрзите све ко није као ви. Та мржња произилази из комплекса и страха. Некако бисте поставили границу поред табле Ујвидек, и наплаћивали визе за непожељне Србе. Ближи су вам ови што под лед бацају…или они што у Саву бацају. Иако се стидим ваших ставова, иако нисте дорасли великанима који су били носиоци идеје уједињења…нисте достојни ни Слободана Јовановића…те ваше слабости и јадности не приписујем лиманском, телепском или бачком менталитету. И ви сте Срби, такви какви сте, са свим својим манама.

     
    Одговори

    1. Аутор је Бањалучанин. Одлично сте га раскринкали да мрзи Србе из Босне.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!