СПОЉНОПОЛИТИЧКА КОНФАБУЛАЦИЈА БЕЗ СЕМАНТИЧКЕ БЛИСКОСТИ

Уједињене нације у перцепцији малих народа требло би да су последње уточиште обесправљених. Место где и јаки и слаби, и велики и мали, и моћни и беспомоћни имају једнака права. Тако је и у случају Србије. Иако су исте те Уједињене нације увеле „ничим изазване“ санкције Савезној републици Југославији, иако су исту ту државну заједницу изопштавали из међународне заједнице негирајући јој ексклузивитет сукцесора велике СФРЈ, иако су осуђивале етничко чишћење које у БиХ спроводе босански Срби.

Простом психоанализом рефлексне реакције савременог Србина, па био он обућар, адвокат, пољопривредник или министар долази се до закључка да Павловљевим аутоматизмом српски мозак пројектује целокупну организацију са Ист ривера у округли сто Савета безбедности. Главни објекат те имагинације је наравно руски амбасадор као природни, перманентни чувар српских интереса на тим олимпским висинама које нама из жабље перспективе изгледају тако далеко, опасно и претеће.

И данас када се започне разговор о најсвежијој српској рани која још није зарасла, која једним делом још крвари, а делом ожиљава и ружи српско лице, несвесно се избегавају одлуке међународних институција које не иду у прилог Србији и инстиктивно се одустаје од демистификације светске организације чији смо били оснивачи.

Кренимо редом:

Шест година после изгласане Резолуције 1244 Генерални секретар УН-а уз сагласност Савета безбедности послао је свог високог представника да утврди фактично стање на Косову. Норвежанин Каи Еиде је известио свог ментора да је дошло време да се донесе коначно решење о статусу Косова, иако се у тој покрајини још згаришта српских цркава нису угасила од погрома у марту 2004. године. Албанци су опет, као 1968, 1981, 1998. насиљем покренули точак историје у сопствену корист.

Тај извештај био је иницијација Бечких преговора који су резултирали планом Мартија Ахтисарија. Фински нобеловац је после исцрпних преговора двеју непомирљивих страна закључио да је једино одрживо решење условна незавиност Косова која ће, после кратког периода, прерасти у потпуну независност.

Савет безбедности ову препоруку није санкционисао новом резолуцијом, али је то био окидач и политичка позадина за неприкидни низ међународних признања Косова као суверене, независне државе.

Годинама су Срби себе самообмањивали да је тзв Хашки трибунал нелегалан и нелегитиман суд јер га је основао Савет безбедности (исти онај орган у који се куну), а не Генерална скупштина. За компаративну аналогију узимао се Међународни суд правде који признајемо и коме смо се обратили како би смо спречили насилну сепарацију Космета. После двогодишњег надгорњавања исти тај МСП донео је пресуду да Декларација о независности легитимних представника народа Косова није противна Резолуцији 1244, да је та резолуција привременог карактера и да је одлука Приштине део агенде која је предвиђена самом резолуцијом, а то је-политички процес који би одредио коначни статус Косова. Дакле, институција која делује у име УН-а, тело које је формирано одлукама Генералне скупштине УН-а индиректно легализује одлуку о косовској независности. На страну што је исти тај суд у поступку БиХ вс Србија прихватио сва документа и све пресуде ад хок Хашког трибунала и у својој обавезујућој пресуди злочин у Сребреници оквалификовао као-геноцид.

Суверенистички део политичке сцене у Србији често узима 2008. годину као прекретницу у модерној историји. Година краха неолиберализма, почетка велике светске економске кризе, проглашења независности Косова, доласка Барака Обаме на место председника Сједињених америчких држава, хапшење Радована Караџића, победа Бориса Тадића и Демократске странке на председничким, односно парламентарним изборима… Из њиховог ракурса те године донешена је одлука о инсталирању мисије Еулекс на Косову и измештено место одлучивања о српској покрајини из Њујорка у Брисел. Тим потезом Србија је легализовала одлуку западних сила да ионако скрајнуту улогу УНМИК-а потпуно маргинализују. Да ствари буду још горе, српска дипломатија није пропустила још једну прилику да се обрука на међународниј сцени повлачењем предлога Резолуције са дневног реда Генералне скупштине УН-а по којој се осуђује одлука власти у Приштини да прогласи независност. Аргументи да резолуције Генералне скупштине нису обавезујуће и да немају никакав утицај на реалан однос снага на терену, да је одлука о Еулексу одобрена од стране Савета безбедности и да је потврђено важење Резолуције 1244, не мењају њихов став да се зарад евроинтеграција одутало од руског покровитељства у „светилишту правде“ Савету безбедности.

Напрасно, Генерална скупштина добија одлучујући утицај у даљем развијању догађаја, већи део „напредног и слободарског човечантсва“ је на нашој страни, одустали смо од покушаја да коначно изаберемо праву страну и да једном заувек кажемо „не!“ америчком и бриселском неоколонијализму.

Ако бисмо се потрудили да детектујемо доследност у суверенистичком светоназорју онда бисмо са правом могли да очекујемо критику српског гласа против резолуције Генералне скупштине о привременој окупацији Крима и флагрантном кршењу људских права домицилног неруског становништва од сепаратистичих власти. Резолуција позива на поштовање међународно признатих граница, осуђује се насилна анексија и мешање Русије у унутрашње ствари Украјине. Да уместо Украјине пише Србија, а уместо Русије пише САД такав документ имао би акламативну подршку Србије. Али пошто су у питању руски интереси и пошто Србија конфабулира у спољној политици руковођена осећајем лажног самопоуздања очекивана је лицемерна одлука да се не подржи резолуција тела које представља „напредно и слободољубиво чевоченаство“.

Србија тренутно не седи на две столице, већ лебди у лимбу и чека свој неминовни пад. Хоће ли исти бити придружено чланство Косово у УН или трампа Трампа и Путина територија чији је статс остао недефинисан после распада социјалистичких сложених држава (Осетија и Абхазија за Косово) остаје да се види.

Не постоји адекватна реч у срском речнику осим лицемерје, дволичност, превртљивост за индивидуу или колектив који покушава да буде лојалан Москви, а наставља евроинтеграције, који потписје ИПАП споразум, а купује руско оружје, који инсистира на међународном праву у случају Косова, а признаје отимање Крима.

Једини спас за мале народе је лојалност, не ментору, не сили, већ принципу. Ако желите право и правду па макар се небо срушило, онда се морате понашати као кичмењак и стајати усправно без обзира чије интересе угрожавате. Ако смо заузели позицију бранитеља међународног права, ако се позивамо на Статут УН-а, ако од исте организације тражимо заштиту и доследну и потпун примену Резолуције 1244, онда се на исти начин морамо понашати и када је жртва нека друга држава која у сукобу са империјалним суседом покушава да заштити сопствени територијални интегритет. То што је Украјина успела да на своју страну придобије онај део света који је над нама извшри агресију није довољан разлог да не признамо да је принцип отимачине исти. У једном случају насиљем се послужио запад, у другом Русија. А принцип који малобројни народи морају да бране јесте принцип права и правде пред којим су сви једнаки. Или би барем требало да буду. У свету у којем влада право силе, а не сила права мали народи немају шансу да преживе. Зато одбрана тог принципа није само донкихотвска утопија, већ суштинска борба за опстанак.

Александар Дикић, лекар, ТВ водитељ и члан ГО ДС

 

1 коментар


  1. Срби па Срби!
    Који Срби?
    Једино ако ви жути сматрате себе за Србе?!! Чините власт од 2000. па све до данашњих дана, како , види се!
    Шта сте ви из ДС учинили за Србију сем што сте је пљачкали и уништавали немилосрдно.
    6. октобра сте уништили 3 српске банке да би увели стране и тиме ставили јарам Србима а ви се дебело огребали.
    Неки месец иза то 6. октобра сте распродали пола Војводине и неке најбоље фирме усташама. То вам је, вероватно, био услов да би вас подржали Американци при рушењу Милошевића.
    Продавали сте својим лоповима шећеране за 1. евро да би их ови после препродавали за мало веће паре.
    Ко је извео Србију и Косово из СБ УН и увео Еулекс на Косово? Ви жути, зна се.
    Ко је укинуо војни рок, претопио српске тенкове и уништио ВС. Ви жути, зна се.
    Изигравали сте патриЈоте на Косову, терали народ на барикаде пред пушчане цеви ваших пријатеља из НАТО.
    И сада налазите да пишете овакве бљувотине без реда и смисла. Да ли имате образа? Да ли се плашите? Ако не народа а оно Бога, јер ће један од споменутих, сигурно, испоставити рачун некима од ваших лопова и шпијуна. То је неминовно, то живот налаже и.. образ.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!