Отпоздрав Дикић Александру из Демократске странке Србије

Лепо је што цењени Александар Дикић, члан Главног одбора Демократске странке, исказује толику бригу за Демократску странку Србије, да ју је чак, једним ауторским чланком запитао куда иде. Остаје, ипак, утисак, да би било корисније за читалачку јавност, да се на исти начин позабавио својом партијом о којој јамачно више зна и боље је разуме. О овоме ћемо у даљем тексту понешто рећи.

Настојаћу да понудим нека објашњења и Дикићу, али и заинтересованој публици.

Не видим зашто се Дикићу чини да људи из ДСС имају било какав осећај кривице због изласка из некадашње Демократске странке? Коштуница и остали су тада, једноставно, схватили да се не може сарађивати са онима који национално потпуно потиру као легитиман политички идентитет.  Космополитизам не подразумева апатридство. Дикић једну од крилатица Демократске странке Србије „И национално и демократско“ преименује у грађанско и национално, стављајући обе одреднице у наводнике, означавајући их алхемијским синкретизмом.

Овде се, може бити, крије и основни разлог кидања са Ђинђићем и екипом, као и Дикићевог несхватања суштине ДСС-а. Нема ничег синкретичког између националног и грађанског. Грађанско друштво је управо и формирало националну свест. Они најумнији и најобразованији Срби, да се задржимо у нашој авлији, били су носиоци националног пламена на територији Дунавске монархије, у Босни и Херцеговини, у Италији па и у самој Србији. ради се о оној грађанској елити, која је спремна и жељна да служи своме народу и отаџбини. У прошлости, било је много таквих људи. Наведимо само неке попут Текелије, Јована и Марије Трандафил, Луке Ћеловића Требињца, Јована Дучића, Михајла Пупина, Богдана Медаковића, Слободана Јовановића, Мише Анастасијевића, Петра Кочића, Скерлића, Димитрија Давидовића, Николаја Велимировића, Милана Кашанина и сличних. Демократска странка Србије је управо представник тако схваћеног грађанског друштва. То је и била основна идеја оснивача партије.

Оно што савремени политичари, махом компрадорске прозападњачке провенијенције сматрају грађанским, уистину јесте грађаноидско. Иако сам о представницима те групације писао у чланку „Гвоздена завеса између мене и њих„, осврнућу се на овај свет, укратко, и овде. Грађаноиди верују да своју урбаност и ширину свести доказују мером одбијања сопственог националног идентитета. Они заступање легитимних националних интереса Србије и Срба у окружењу сматрају недопустивим и ратнохушкачким понашањем. Нужна, али жалосна, сарадња, коју је ДСС повремено остваривала и са таквим политичким чиниоцима (ДОС) јесте била синкретичка, па би било исправније да је тај израз, цењени Дикић, употребио описујући те политичке подухвате.

Сарадња са тим партијама била је као тумарање тамним вилајетом – узмеш ли, кајаћеш се, не узмеш ли, кајаћеш се. Милошевићев режим је прво покрао локалне изборе 1996, а затим и председничке 2000. Народ је живео тешко, сународници у РСК су продати Туђману, увођене су санкције Републици Српској, на Косову се није интервенисало пуном снагом да би се сасекао тероризам у корену, већ се сукоб експлоатисао зарад подизања популарности врховног команданта, комунистичког квазидиктатора, са којим ДСС никако није могла да сарађује, а на чијем канабету, за разлику од Ђинђића и Мићуна, Коштуница никада није седео.

И приликом удруживања у ДОС, Коштуница је, знајући с ким има посла, инсистирао на томе да води одвојену кампању од остатка коалиције, чувајућио образ, колико је то могуће, у таквој каљузи, којом су пливали и ликови које набраја мој уважени сабеседник.

Остоја Симетић

Ја сам, лично, чувши за улазак у ДОС, отишао у страначке просторије с намером да се ишчланим, али ме је одговорио један пријатељ, па сам унутар странке постао део струје која је увек и чврсто била против сарадње са сорошоидима, те против тековина тзв. Петооктобарске републике, као што су доминација НВО лајаваца у медијима и култури, промоција радикалног феминизма, ЛГБТ агенде, преузимање непостојеће кривице за ратове у бившој СФРЈ итд.

ДСС је, сматрајући да је досовска влада огрезла у криминалним радњама, напустила коалицију, а да је ДОС, предвођен Ђинђићем заиста склон лоповлуку и криминалу сваке врсте, доказано је неуставном крађом мандата ДСС-а, које је тек Уставни суд Србије вратио, те каснијим кривотворењем гласања у Скупштини Србије, познатим као афере Солун и Бодрум, када су највиши функционери ДС-а отворено лагали да су посланици Неда Арнерић и Бора Новаковић били на гласању у скупштини, док су дотични, збиља, уживали на летњем одмору у Турској, односно Грчкој. Бојан Пајтић је чак махао ковертом за коју је безочно лагао како садржи такси рачуне Неде Арнерић који би доказали да је она хитно, прекинувши летовање, дојурила и гласала за Кори Удовички.

Оно што ћу признати Дикићу, јесте непринципијелност моје странке, изражена у потоњој сарадњи са ДС у влади 2007. и са Г17+ и СПО у влади из 2004. Мишљења сам да је тада требало направити владу са радикалима и политички разорити грађаноиде свих боја, укључујући „жуто предузеће“. Но, било је утицајних људи у странци, који су, попут Владете Јанковића, сматрали да је немогуће и кафу попити са неким радикалом, а камоли стварати коалицију. Ни ја нисам одушевљен СРС-ом, али бих је увек пре одабрао него анационалне еврофанатике.

Тачно је и да је ДСС дуго опстајала на евроинтегративној путањи, али, након самопроглашене косовске независности, коначно је Коштуница иступио, и, заузевши чврст став, нешто јасно и недвосмислено рекао. Обзнанио је да није за укључивање Србије у ЕУ. Многи ће питати зашто то није учинио раније. То му и ја замерам. Мислим да је нужно на те позиције морао доћи бар после Нато агресије, ако не и много пре. У промишљању ове материје, ваља схватити да је Коштуница, као и остали антикомунисти у доба титоистичке тираније, био природно окренут Западу, доживљавајући га као извор слободе, јер је на Истоку владао комунизам. Он је интелектуално узрастао на Слободану Јовановићу, па је природно и делио његове импресије о западној демократији и тамошњем државном устројству. Сматрајући да је на Западу слобода, а желећи слободу, морао је пожелети и Запад. Тада је, у титоистичком ропству, било тешко видети лицемерје западних сила, јер је пред очима било уништавање српског националног бића и људског достојанства од стране Брозовог режима. Могуће је било запасти у грешку мишљења да је демократско питање, а не национално кључно у бившој СФРЈ. Из тога се дало закључити да Запад не би био против Србије ако би она раскинула с комунистичким наслеђем и постала демократска. Кад се човек дуго, деценијама, развија у једном уверењу, није га се лако отрести, колико год индиције биле јаке. Надаље, многи су наши вођи помишљали да им претходници нису са Западом ваљано преговарали, а да ће управо они то умети боље. На крају би сви схватали да тај Запад Србију сматра заувек руским савезником на Балкану, те да јој никада неће бити искрено наклоњен. То је, можда прекасно, али ипак схватио и Војислав Коштуница.

Следеће питање чланак Главног одбора Шутановчеве партије, господина Дикића: „Како би изгледала реакција верног ДСС-овца када је место Божидара Ђелића постизборном комбинаториком припало Коштуници који је тај поклон зарадио пруживши подршку Борису Тадићу током његовог првог јуриша на председничку функцију.“ нисам најбоље разумео. Не знам како је Коштуница дошао на Ђелићево место, када он никада није био министар или потпредседник Владе, нити је Ђелић икада био премијер или председник државе.

Подршка Николићу у другом круку 2012, уследила је због капитулантске политике Бориса Тадића у косовским преговорима са ЕУ, прихватања Еелекса, измене скупштинске резолуције намењене Генералној скупштини ЕУ итд. Из сличних разлога тадићев тим је напустио и Леон Којен. Није било лако замислити да ће наредни режим починити и гору издају у форми Бриселских споразума, што је унапред, јамачно, обећао Империји да би се дочепао власти. На шта ли ће тек Шутановац и Тадић бити спремни, кад су доживели и преживели јеврејску клетву „Да’ Бог да имао, па немао!“?

Милош Јовановић

Дикић користи израз „ДСС јакобинци“ ваљда алудирајући на прокламовану намеру новог в.д. председника странке, др Милоша Јовановића, да раскрсти са тзв. Петооктобарском републиком, а можда и на његове француске ђачке дане. То је прилично климава синтагма, имајући у виду да су јакобинци били револуционарна руља, која је завела терор и владавину гиљотине, страствено мрзећи Бога, цркву и аристократију. То су били екстремни левичари, а сам њихов вођа, Робеспјер, имао је комунистичких идеја. Његова девиза „Нема слободе за непријатеље слободе!“, где наравно он одређује ко је непријатељ слободе, основа је деловања и идентитета садашњих псевдолиберала који у ствари заводе људскоправашку тоталитарну диктатуру по целом свету. Представници те идеолошке струје у Србији, никако се не могу тражити међу традиционалистима из Демократске странке Србије, већ много пре у странци господина Дикића. острашћене феминсткиње и аутономашице Гордана Чомић и Александра Јерков су ваљда у Демократској странци, као и њихов колега Горан Јешић, грађаноидски левичарски фундаменталиста. Није ДСС избацила свог функционера због научног става изнетог у научном раду, већ је то учинила Дикићева партија.

Спочитавање случајева Миленка Јованова и Драгана Шормаза, од стране функционера жутог предузећа делује урнебесно смешно, јер не помиње Горана Весића, Синишу Малог, Владимира Цвијана или Горана Кнежевића, те Јелену Триван или Небојшу Крстића, који су шампиони напредњаштва и браничи Вучићевог лика и дела, прве класе.

Нова генерација страначких првака Демократске странке Србије је чвршће на националним позицијама, реторички и идејно је одређенија и следствено тврђа у својим политичким ставовима. Отуда је сасвим разумљив презир према носиоцима ултраграђанистичке НВО, ЛГБТ, Хаг, Сребреница политике у коју спада и Демократска странка.

Питање будућих коалиција и поступања у евентуалним новим кампањама биће решавано у складу с политичким околностима и проценом политичке целисходности деловања.

Остоја Симетић, члан Политичког савета ДСС, сваког петка објављује на СКК.

 

 

2 коментара


  1. ДСС ћу сматрати српском, патриотском и традиционалистичком странком када почне да се бори за:

    укидање законске дискриминације Срба у односу на тзв. „мањине“

    престанак плаћања рекета јеврејском лобију (тренутно се плаћа око милион долара годишње)

    укидање тзв. азила, протеривање азијских и афричких хорди и заштиту граница војском

    забрану јавног парадирања и рекламирања хомосексуализма и свих других перверзија

    укидање тзв. „говора мржње“

    Имао бих још што шта да додам, али ово ће бити довољно. До тада… тражити разлике између ДСС и ДС је губљење времена.

     
    Одговори

  2. Не бих много мењао у раду овог аутора, али сам, нажалост, скоро сигуран да ће ДСС, на крају подржати Јеремића.
    Што је још горе, то је изгледа једино и паметно.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!