ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – СРПСКА ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА – ПРВИ ДЕО

 

Жарко Јанковић

Сваки  народ  има  своје  цивилизацијско  тежиште, свој  центар, основу, темељ, своју  Истину  и  своју  Идеју, која  му  даје  сам  смисао  постојања  и  представља  један  вид  Божијег  провиђења  у  вези  датог  народа. Та  садржина, суштина, унутрашње  биће, та  трансцеденција, метафизичка  и  духовна  основа  која  има  есхатолошки  призвук, води  стварању  специфичне  културе, идентитета, цивилизације, историјске  свести, која  обликује, изграђује  и  води  народ  од  памтивека  ка  вечности. То  је  ланац  који  повезује  прошле, садашњу  и  будуће  генерације  у  једну  целину  и  даје  смисао  постојању  народа. Захваљујући  томе, на  основу  те  свести, искуства и  слојева  унутрашњег  бића  народа, живи  се  историја  са  свим  искушењима  и  проблемима  које  доноси  време  у  којем  се  живи. Форма  се  мења, спољашњост, технологија, знања, наука, друштвено  и  државно  уређење, државе, али  Отечество  остаје  стална, непроменљива  константа. У  трајним  вредностима, духовности, религиозности  и  вечном, сваки  народ  налази  сопствени  кључ  за  решавање  проблема  и  изазова  духа  времена.

Док  се  народ  држи  свог, утврђеног  цивилизацијског  кода  и  пута  кроз  историју, он  напредује, расте  и  развија  се. Иако  се  на  том  путу  дешавају  и  ратови, страдања, губитак  слободе  и  независности, државни  крах, политичке  и  идеолошке  поделе, династички, верски, грађански  сукоби  и  ратови, народи  држећи  се  свог  кода  и  препознајући  своју  срчину  и  срж, превазилазе  те  проблеме  и  искушења  и  иду  даље, одражавајући  свој  смисао  постојања. Онога  тренутка  када  неки  народ  изгуби  свој  центар, испадне  из  свог  тежишта  и  из  своје  суштине, он  онда  почиње  да  лута, да  се  губи, да  пропада, да  се  распада, јер  је  изгубио  сам  смисао  и  свог  постојања  и  жртви  које  је  подносио  борећи  се  за  узвишене  и  вечне  идеале . Тада  све  губи  смисао  и  нема  те  политике  која  може  бити  спасоносна  и  добра  када  се  заснива  на  потпуно  наопакој  и  погрешној  стратегији. Историја  нам  сведочи  да  су  и  велики  народи, земље  и  империје  пропадали  и  нестајали  са  лица  Земље  када  би  упали  у  овакву  врсту  кризе  и  декаденције. Изгубити  сопствене  оријентире  и  преузети  туђе, стране, лоше  и  недобронамерне, значи  себе  осудити  на  пропаст. За  српски  народ  та  пропаст  се  зове  југословенство.

     За  нешто  мање  од  две  године  навршиће  се  стота  година  највеће  и  најпогубније  српске  заблуде, стварања  заједничке  државе  Јужних  Словена. У  наредних  неколико  текстова  покушаћу  да  представим  историјат  развоја  југословенске  идеје, од  почетка  19. века, па  надаље, у  нади  да  ће  се  и  код  нас  једнога  дана  отворити  јавна  расправа  и  дебата  у  свим  институцијама  од  државног  и  националног  значаја  о  самој  суштини  југословенства  и  њеним  последицама. Иако  је  неких  појединачних  покушаја  било  и  раније, први  озбиљнији  почеци  уобличавања  југословенске  идеје  везују  се  за  почетак  19. века. После  Француске  револуције, Наполеонових  ратова, идеја  о  братству, једнакости  и  слободи  већ  је  запалила  целу  Европу, а  ускоро  ће  и  друге  делове  света, носећи  са  собом  идеологију  либерализма  и  освит  тзв. “модерног  доба“. И  ми  Срби  смо  кренули  да  дамо  свој  допринос, пре  свега  борбом  за  ослобођење  од  азијатског, отоманског, освајача, како  би  повратили  слободу  и  независност  и  обновили  већ  неколико  векова  угашену  државност  и  вратили  се  и  били  признати  као  један  од  слободних  народа. Иако  је  тада  Наполеон  палио  и  жарио  по  Европи, није  остало  непримећено  да  један  мали  народ  на  Балкану  води  своју  борбу  за  слободу  и  тражи  своје  место  под  Сунцем. Први  и  Други  српски  устанак  одјекнули  су  широм  Европе  и  постепено  довели  до  отварања  Источног  питања, али  и  питања  о  правима  и  слободи  словенских  народа  и  њиховог  положаја  у  будућој  Европи.

Илија Гарашанин

Један  од  првих  докумената  који  ће  касније  послужити  Илији  Гарашанину  када  буде  објавио  “Начертаније“  1844. године, који  говори, поред  осталог, о  потреби  стварања  велике  словенске  државе  на  Балкану  јесте  “План“  чији  је  аутор  Пољак  Франтишек  Зах. Зачетници  политичке  идеје  о  уједињењу  Јужних  Словена  су  двојица  Пољака, поменути  Зах  и  Адам  Чарториски. Са  Чарториским  Карађорђе  и  српски  устаници  успостављају  контакт  још  1804. године  када  је  Чарториски  био  руски  министар  спољних  послова, човек  од  великог  поверења  руског  цара  Александра  I , а  има  индиција  да  је  био  и  љубавник  руске  царице. Чарториски  је  био  пољски  националиста  и  католик  са  јаким  масонским  везама  у  Француској, Русији, Великој  Британији  и  Аустрији. За  разлику  од  побуњеничких  и  завереничких  пољских  сународника, Чарториски  је  сматрао  да  као  човек  од  поверења  руског  цара  може  много  више  урадити  за  Пољску, него  долазећи  у  сукоб  са  Русијом. Чарториски  је  био  веза  српских  устаника  са  руским  царем. Када  је  српска  делегација  у  којој  су  били  прота  Матеја  Ненадовић, Јован  Протић, Петар  Новаковић  Чардаклија  стигли  у  Санкт  Петербург  новембра  1804. године, придружио  им  се  и  Божа  Грујовић, професор  на  Универзитету  у  Харкову. Чардаклија  и  Божа  Грујовић  су  попут  Чарториског  били  масони  и  он  им  је  омогућио  пријем  код  руског  цара,  који  је  тада  исто  припадао  “слободним  зидарима“. Русија  је, за  разлику  од  Заха  и  Чарториског, другачије  гледала  на  Источно  питање. После  Бечког  конгреса  који  је  Русију  поставио  на  пијадестал  најмоћније  силе  у  Европи  и  створио  Свету  Алијансу, савез  Русије, Аустрије  и  Пруске, ситуација  се  рапидно  изменила. Тројни  савез  Русије  са  две  немачке  земље  створио  је  савез  за  одбрану  империја  и  за  гушење  свих  подривачких, рушилачких, револуционарних  и  сл. покрета  у  Европи.

Једноставно, Наполеон  и  хаос  после  Француске  револуције  се  више  није  смео  поновити. Хабзбуршка  монархија  имала  је  своје  тумачење  овог  споразума. Метерних  је  јасно  схватио  да  у  Европи  мора  да  се  одржава  статус  кво  уколико  Аустрија  мисли  да  опстане. Са  престанком  турске  опасности  и  са  добијањем  болесника  на  Босфору, за  црно-жуту  монархију  наступила  је  много  већа  опасност, а  то  је  национално  буђење  народа  који  су  тражили  своја  права  и  устајали  против  царског  апсолутизма. С  обзиром  да  Немци  нису  чинили  ни  20%  укупног  становништва, постојала  је  велика  опасност, нарочито  од  Мађара  и  масе  словенских  народа, да  може  доћи  до  распада  царевине. Ако  су некада  ти  народи  и  њихово  племство  или  владари  пристајали  да  се  ставе  под  заштиту  Хабзбурговаца  било  због  турске  опасности, или  су  немачке  државе  признавале  аустријског  цара  за  владара  Светог  римског  царства  немачког  народа  због  страха  од  ширења  велике, јединствене  и  јаке  Француске, сада  се  ситуација  променила. Турске  опасности  више  није  било, напротив  постали  су  царевина  у  распаду  и  опадању, а  све  јача  и  већа  милитаристичка  краљевина  Пруска  преузимала  је  примат  међу  немачким  државама  у  оквиру  Немачког  савеза. Хабзбуршка  монархија  више  никоме  није  требала, њој  је  већ  почео  да  прети  распад  и  да  попут  Турске, “Болесника  на  Босфору“, и  сама  постане  “Болесник  Средње Европе“.

Метерних

Метерних  је  то  одлично  разумео  и  свим  средствима  спречавао  и  гушио  националне  и  револуционарне  покрете, све  до  сопственог  пада  и  револуције  1848. године. Са  друге  стране, руски  племићи  и  официри  по  повратку  из  Париза  и  Француске  после  слома  Наполеона  донели  су  са  собом  бројне  завереничке  и  револуционарне  идеје. Са  друге  стране  то  племство  није  хтело  ни  да  чује  о  ослобађању  сељака, аграрној  реформи, давању  права  другима, што  је  још  покренуо  руски  цар  Павле, због  чега  је  и  убијен  у  дворској  завери  племства, али  су  зато  тражили  ограничење  царске  власти, формирање  Думе, где  би  моћни  земљопоседници  владали, доношење  устава, којим  би  уместо  цара  владали  они, а  у  земљи  наставили  да  гуле  кожу  народу  и  сељацима. Чувена  побуна  “декабриста“  је  носила  те  идеје, док  побуна  није  угушена, а  виновници  кажњени.

   Адам  Чарториски  доживљава  велико  разочарење  после  Бечког  конгреса  и  заузима  отворено  антируски  став. Био  је  један  од  предводника  устанка  у  Пољској  1830. године, који  је  остао  без  шире  подршке  народа, јер  га  је  предводило  пољско  шљахтско  племство. Устанак  је  угушен  у  крви, Пољска  је  изгубила  статус  краљевине, укинут  им  је  устав  и  претворени  су  у  руску  губернију. Руски  цар  Николај  брутално  је  сузбијао  сваки  и  најсумњивији  знак  побуне  међу  Пољацима  и  укинуо  им  скоро  све  привилегије  које  су  имали  због  бројних  побуна  и  издајстава  које  су  починили. После  пропасти  устанка  Чарториски  одлази , а  где  би  друго, у  Лондон, а  касније  у  Париз. Ту  добија  подршку  за  своје  антируско  деловање, јер  и  Британији  и  Француској  после  Јулске  револуције  и  још  једног  пада  краљевине  и  династије  Бурбон-Орлеан, Француска  настоји  да  се  поново  врати  међу  велике  силе, а  Велика  Британија  због  Источног  питања  и  могућег  изласка  Русије  на  Балкан  и  мореузе, даље  на  “топла  мора“  коју  Британија  доживљава  као  главну  претњу  својој  империјалној  моћи  и  господарења  светским  морима  и  океанима, па  и  пута  за  Индију, Русију  доживљава  као  главног  геополитичког  противника, непријатеља  и  такмаца. Зато  је  Чарториски  наишао  на  добар  пријем  и  подршку  својим  плановима. Тада  идеје  Чарториског  и  Заха  добијају  подршку  Велике  Британије  и  Француске. Главни  циљ  ових  идеја  које  су  тада, 1844. године, биле  усвојене  од  стране  Лондона  и  Париза  биле  су  стварање  велике  словенске  државе  на  Балкану, “Српског  царства“, како  ту  државу  Зах  назива, под  династијом  Карађорђевића  и  утицајем  Француске  и  Британије. Та  држава  би  требало  да  послужи  плановима  да  се  Русија  што  даље  одбаци  од  Балкана, Босфора  и  Дарданела. Такође, дугорочно, план  је  обухватао  стварање  читавог  ланца  словенских  земаља  од  Балтичког  до  Јадранског  мора  које  би  представљале  тзв. “санитарни  кордон“  или  “бафер  зону“, како  би  то  данас  рекли  између  Русије  и  немачких  држава  Аустрије  и  Пруске. Разбијање  континенталног  савеза  Свете  алијансе  и  уношење  раздора  између  Словена  и  Германа  била  је  основа  ове  политике. Римокатолички  западни  Словени  и  “велика  словенска  држава  на  Балкану“  требало  је  да  одраде  овај  посао  за  Лондон  и  Париз  како  би  се  разбио  поредак  утврђен  Бечким  конгресом. Стварањем  ове  “тампон  зоне“  словенских  држава  једним  ударцем  решило  би  се  више  проблема.

Словенски  народи  би  били  окренути  против  уместо  ка  Русији, ка  којој  су  природно  гравитирали, унета  би  била  зла  крв  и  ривалство  са  потенцијалним  сукобом  између  Германа  и  Словена, Германи  би  се  осетили  угрожено  са  истока  и  развијала  би  се  расна  мржња  према  Словенима, а  германски  империјализам  би  био  усмерен  против  Русије, да  би  се  велики  европски  континентални  народи  међусобно  уништавали  и  слабили,  како  би  англосаксонски  фактор  на  миру  могао  да  господари  Европом. Што  се  тиче  Балкана, “велика  словенска  држава“  требала  је  да  спречи  продор  Русије  на  Балкан, али  и  да  спречи  ранији  споразум  између  Аустрије  и  Русије, још  из  18. века, по  којој  је  линија  поделе  утицаја  између  Беча  и  Санкт  Петербурга  ишла  линијом  Видин – Солун. По  овом  Заховом  “Плану“  Србија  би  била  Пијемонт  стварања  ове  државе, једне  врсте  “Велике  Србије“, која  је  тада  одговарала  интересима  Лондона  и  Париза, али  само  под  овим  условима  и  тог  тренутка. Под  утицајем  ових  идеја  Илија  Гарашанин  пише  “Начертаније“  1844. године, које  скоро  у  потпуности  одговара  Заховом  “Плану“.

Наравно, Ни  Беч  ни  Петроград  нису  седели  скрштених  руку. Источно  питање  је  постало  још  теже  и  замршеније, а  историјски  догађаји  су  сустизали  једни  друге.

Наставиће  се…

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!