Чобан тера овчице

У људској је природи да узвраћа ударце. Под условом да вас нису променили. Да сте остали оно дете које на свет гледа великим очима, буни се пред сваком неправдом и реагује спонтано. Искрено и неодољиво. Љутњом, њорењем, окретањем леђа и свакако скривеним осмехом у задњем џепу. За касније.

Драган Пајовић

Касније, унеше у нас црвић сумње, поделише нас ко Амери Југу и изгазише ко маче мушкатлу. Па сад, љутите се и њорите. Пишите једно, а радите друго. Чекајте сигнале на раскрсницама, они светле на семафорима, као у Семафор Ситију, а ту дођоше ниоткуда, непозвани, само вас да упуте. Све у ствари само на нас чека, а ми дочекасмо да више нисмо што смо били. Јаке речи и велике претње на ситне пакости. На велике, пак, стисне се буља и чека се да прође олуја. Такви смо јер нећемо да застанемо и да размислимо, јер се плашимо одговора на питања која нам се по глави мотају, јер је лакше истрпети и стрепити него се мача латити.

А власт то зна. И игра се са нама. Пред спавање нас броји у тору, а преко дана дозира аргументе спокоја, обећања и слутњи. Обасипа нас примитивизмом зато што смо апатични, нестварни и вулгарни. Са собом и другима. И ми га примамо. Сваког дана, по мало. Њега са екрана. Његове лажи са уцвељеног лица београдског Јуде који нам просипа и посипа нас пепелом и чађом срамоте и бешчашћа. Његове крупне речи толико су празније што одзвањају по празној земљи, празним новчаницима и празним главама.

Али ми знамо да блејимо. Седимо и посматрамо јутарње сунце и вечерњи пун месец. Као да се не појављује сваког дана илити сваког месеца, ко рибља чорба. И кад залајемо на њега, ту ономатопеју претварамо у спрдање делећи свакојаке глупости са себи сличнима, блејачима, гласачима, посматрачима.

Слика: Србија Данас

А чобан тера овчице. Лагано. Да смо бар животиње. Ту бисмо нашли утехе. Закон на нашој страни. Мода и тренд нас појасају, газдарице и газде облаче и титрају, хране и шеткају. Ми неми и захвални. Од Де Гола који нас је заволео кад је упознао људе, до паланачких мустри које нас експонирају и са нама се блазирају. Али, ипак смо само сужњи, таоци својих уверења и туђег неповерења, чиповане бројке без имена, канцерогене дојке које  чекају преглед, жива бића од крви и меса способна да убаце гласачки листић у кутију која се може, по потреби  и заменити.

Превише је муке за један век. Стисло, притегло и гуши ко дрекавац на воденици. Углавном ноћу. У самоћи. Зна мука кад душа трепери, кад је најтања. Кад се тело опусти, кад се не хода, кад се треба суочити са собом. Лакше је борити се са другима. Са ветрењачама, змајевима и витезовима. Колико нестварним, али нама пријемчивијим. Јер сваки бег је спас. Од себе, од других, од система, од државе. Одлазак је једино мерило постојања. Да, излазак из тора и ризик да те се ван стада нека неман дочепа. Али и ризик се заслужује, а срећа се смеши само одважнима, српски речено, онима који имају муда.

Зато је технологија очувања власти развијена колико и освајања исте. И зна се када да се попусти, а када да се затегне. Ништа ново под капом небеском. Судбине данашње, судбине бивше и будуће, све нестаје и престаје једног дана. Све што је данас више неће бити. Нити њега и њему сличних. Једног дана. Дотле, будимо се и лежемо са теретом на прсима, са муком и чемером. Што од беспомоћи, што од једа разапети између морања, хтења и жељења.

Да је само до њега и њему сличних. Дођу чобани и прођу. Нешто је и до нас. Све хоћемо, а никако да се договоримо, да нађемо најмањи заједничи именитељ, интерес. Једни су против њега зато што је он, а не они, а радили би исто или слично, други мрсе знате већ шта и бране све постојеће, а на ближњег ни да се осврну, трећи знају како, али нема више са киме, оно што је остало, преостало, било овде или другде само је глас, нити стас, још мање украс  људски и мужевни.

Драган Пајовић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!