Превазилажење апсурда православном вјером – Достојевски у односу на Камија

 

Пише: Саша Кнежевић

“И можеш ли одобрити идеју: да људи, за које ти зидаш, пристану да приме своју срећу на неоправданој крви оног малог измученог дјетета, и кад је приме, да остану занавијек срећни.

Не, не могу је одобрити, брате – проговори Аљоша, и очи му сјевнуше; – ти рече малочас: постоји у свем свијету Биће, које би могло и имало права опростити? Па то Биће постоји, и Оно може све опростити, све и свакога, за све, зато што је Оно само дало невину крв Своју за све и за свакога. Ти си заборавио на Њега, и баш на Њему се зграда зида, и Њему ће се ускликнути “Имаш право, Господе, јер су се открили путеви Твоји.”

А! То је онај – “Једини безгрешни“, и Његова крв! Не, нисам Га заборавио, него сам се, напротив, за све вријеме чудио што Га тако дуго не изводиш на сцену, јер Га обично сви ваши, у препиркама, истичу на прво мјесто.”

Ф. М. Достојевски – Браћа Карамазови

Албер Ками

Филозофија апсурда Алберта Камија подноси једну озбиљну оптужбу на рачун живота, подносећи такав живот и све што он доноси, као једну узалудну муку, недосљедну човјечијих истинских хтијења. Она за разлику од “живота који се живи“– (Достојевски), представља “живот који се не живи“, угинут живот, који се храни једино погубном побуном, чија је побједа у негацији јестества самог живота. Прожимајући један систем преживљавања до којег је дошао Алберт Ками, преплављени смо опорним утиском сталне спреге на тој филозофској урвини умствовања, која се уобличава у горди сплет сујетних мисли које носе печат ада, утиснут на дну сваког срца.

Ками је творац сопственог суноврата, који продубљује трагику апатије и нихилизма, придодавши му пркосно трпљење (демонско, умишљено трпљење, које је исткано од мржње, одјенуто у иронију, отуђено у гордој побуни), које лучи крајњи бесмисао у самообманујућем апсурду опстајања. Он узима за символ проклетог човјека, хероја из грчке митологије Сизифа, јер је крајњи бесмисао есенција његовог бивствовања и он је персонификација узалудног дјелања. По Камију, револт и побуна представљју једини избор који ће Сизифа учинити срећним у безизлазном положају, у коме је присилом детерминисан. Побуна услијед тог сазнања је неминовна, она је могућа у име свијести о самоме себи, сопственој судбини и неправди којој се презриво и гордо пркоси. Камијев човјек је странац у том цикличном свијету непрестаних понављања, који не дају одговоре на суштинска питања, само безбојно зуре у условљену коначност. (И његов најпопуларнији роман носи тај назив – Странац, у коме главни лик чиновник Мерсо, је оличење странствовања у том имагинарном свијету који је само одраз његових погледа. Из низа безразложних догађаја, он је осуђен на смрт, не због сопствене кривице, већ због тога што му свијет није опростио разобличење његових илузија.)

Уочљив је недостатак сопствене кривице, у Камијевом софистицирању нема ни говора о исконској кривици у дубинама самог расцјепљеног човјека, (грјеховно стање у коме се човјек налази се беспоговорно одбацује, затим о њему није могуће разматрање) из тога произилази да човјек тегли неку неправду, из тог вулкана опирања само кипте лавине револта и побуне. Он неће ни да чује за некакву архетипску или индивидуалну кривицу, чак је за њега и само Јеванђеље, јеванђеље апсурда. Ево шта говори Ками за апсурдног човјека: “Кажу му да ће можда у пакао, али он нема довољно времена да себи представи ту необичну будућност; говоре му да губи бесмртни живот, али му то изгледа безвриједно. Тражи се од њега да призна своју кривицу. Он се осјећа невиним. Истину говорећи, он једино и осјећа ту своју непоправљиву невиност. Она управо и јесте та која му дозвољава све. Тако, оно што он захтијева од самог себе, то је само да живи са тим што зна, да се задовољи оним што јесте и да не уплиће ништа што није извјесно. Али бар је и то једна извјесност. Са њом он и има посла: он жели да зна да ли је могуће живјети без позива…“

Што се тиче суштинског осјећаја кривице и грешности, супротно од Камија, Достојевски износи једну светоотачку мисао у лику Старца Зосиме, који је и парадигма светоотачког предања, тачније по узору на Светитеља Тихона Задонског и Фјодоровог духовника, данас у Цркви објављеног – Светог Старца Амвросија Оптинског. Она гласи сажето – “кривац сам за све, кривац сам за свеколико“– и то је суштина православног доживљаја кривице, сва творевина трпи због те кривице (пада) човјека. Такав доживљај самокривице уводи у покајање, покајање уводи у свето смирење, које достиже безброј пута пројављену светост.

Својим рациом пали емпиријски ум увијек долази до граница, до зидова, али ипак тежи свеобухватности из које би своју назначену подвоједност некако ујединио, јер сам је немоћан да се смири у грозном разлучењу којем пребива, јер због свог гордоумља не тражи онај мир одозго који дарује једино хришћанство. (“Мир свој дајем вам али не као свијет што вам га даје“.)

Зато даје савјет Достојевски гордом човјеку Западне Европе, (у оном Пушкиновом посмртном говору) жељњом гордог свесхватања, овлађивања и самоконтроле над свиме и свима, поради вавилонског уздизања – смири се горди човјече.

Достојевски је православном вјером превазишао апсурд и како каже у свом „Дневнику писца“– „кроз лавину сумњи изгарао, док није изговорио Осана“. Тачно је да је Ками био закинут римокатолицизмом и том западноевропском филозофском утопијом (утопија значи земља недођија, мјесто којег нема; идете у мјесто којега нема – то је утопија, то јесте стремити ка нечему чега нема, супротно од обећане земље – земље живих која је Христос.) из које је и произашао овај мучни вапај несловесности који је словенски пророк предвидио, крајње продубио и превазишао. То је урадио, рвајући се цијели свој живот са Богом и указавши нам на једини мост који спаја човјека у себи, са свим оним ван себе – мост у облику – Крста, који се прелази једино новим чулом познања – вјером.

Ми ћемо покушати да анализирмо Камијев апсурд и његово превазилажење из перспективе Фјодора Михајловича Достојевског.

Лавирнити провалија у којим је утамничено Камијево бивство, са свим оним сталним сукобима у себи и са свијетом ван себе, дају резултате непомирљиве противрјечности из којих се луцидношћу сопственог сазнања, изводи дефиниција апсурда. Поставља се питање „да ли апсурд захтијева смрт?“, својим апсурдним расуђивањем, он долази до једне својствене филозофије самопреживљавања, исткане од пакленог растројства, када људска огуљења мисао стигне до пустих и сушних предјела, до самих граница поимања, иза којих је продорност немогућа, нуди се најмање зло – (“од три зла мање бирам“). Нити окончати неподношљиву мисао у неком бијегу, нити извршити самоубиство. Дакле, не устукнути од застрашујуће истине која је у нас уперила свој прождрвљив поглед, него се на тој окретници одржати колико год је могуће дуже, и изблиза испитати бездане бесмислене егзистенције. Из тог уоченог бесмисла се рађа једна наслада у побуни, и једино из те крајње побуне је могуће наставити живот, приљубљујући се уз камен који се бесциљно и узалудно гура.

Сизифово „презирање богова, његова мржња према смрти и жеља за животом донијели су му ову неизрецциву казну, којом се цијело биће напреже а ништа не довршава. То је цијена коју треба да плати за страсти ове земље… Видим овог човјека како поново силази тешким али равномјерним кораком према мукама којима крај не познаје. Овај час, који је као дисање, и који се исто тако сигурно враћа као и његова патња, тај час је час свијести. У сваком од ових тренутака, у којима он напушта врх и спушта се мало-помало према скровиштима богова, он је изнад своје судбине. Он је јачи од свог камена..“

Ками закључује: „Оштроумност, која треба да му донесе муку, довршава у исто вријеме, и његову побједу. Нема судбине, која се не превазилази презиром.“

Кривица се на крају сваљује на неко апсолутно биће (Ками не искључује Бога, већ не жели да се са њим бави, само се бави оним што је извјесно.) које је у свијет ушло са незадовољством и настојањем да се живе бескорисне патње. „Прихватањем тог сазнања, од судбине ствара људски посао, који треба да буде утврђен међу људима. Сва Сизифова тиха радост је у томе. Његова судбина му припада. Његов камен је његова ствар – Камен се котрља. Исто тако, апсурдни човјек, када размишља о свом мучењу, ућуткује све идоле. У свијету изненада враћеном својој тишини, диже се хиљаде малих усхићених гласова земље.“

 Мистагогија человјека

„С точке сваке погледај човјека,

Како хоћеш суди о човјеку,

Тајна чојку човјек је највећа!,

Ако исток сунце св’јетло рађа,

Ако биће ври у личе сјајне,

Ако земља привиђење није,

Душа људска јесте бесамртна,

Ми смо искре у смртну прашину,

Ми смо луча тамом обузета.“

Његош

За Апостола Павла Свети Јустин Ћелијски је говорио : „Човјек који је разапет од дна пакла до трећег неба, димензије тог човјека показују колики се може човјек прострти.“ – даље каже – „Као да се Бог наднео над безданом, и уобличило се лице Његово, и тако, постао је човјек.“

Човјек је неизмерљив, тајна је његова недостижна, као што његово кретање није детермисано и посједује неодређену путању и непредвидљив коначни облик, тако и тајна коју носи человјек, има сталну тенденцију преображаја која зависи до нас самих. (Тајинству је својствен и магнетизам, у чијем сталном разоткривању никада до краја разоткривене тајне је истинско привлачење и вјечно превазилажење, то је сама радост прегалаштва и вјечни додири. То је есенција урођеног знања, жеђи за спознајом, али само у оквиру богооткривене суштине могућа и адекватна. Али, на другој страни она изискује муку ако је удаљена од пута који води у њено стално постизање и усавршавање човјека – „ходећи из силе у силу“.)

У том свеколиком тајинству се огледа човјек, испаравајући пред свим тим чудима, „човјек се скупља у знак питања и опружа у знак узвика – (чуђења)“, јер је у немогоћности да ишта јасно докучи и поред свих својих завидних капацитета. Достојевски нам предочава једног човјека из подземља, (подземља као символа оне дубине човјековог срца и ума), зачетника оних атеиста каквих Европа није имала – Ивана Карамазова и Николаја Ставрогина.

И у том човјекомишу из подземља се очитава побуна, побуна пред том нерешивошћу и несхатљивошћу временске тајне, којој су кључеви – како каже ловћенски тајновидацу гробу сакривени. Са том мучном тајном, човјек предосјећа своје изгубљено величанство и он мора уочавати своју трагику. Какав год да је – ч(ел)овјек је личносно (оригинално) биће које стријеми нечему изван себе, које предосјећа своју казну и осјећа свим својим сопством терет слободе коју носи, не знајући чему све то служи, када му је коначност наметнута.

Човјек остаје роб мисли, која му не разоткрива само по себи логосно сазнање које је поред свега осталог сходно њему присутно. (Само онај који је некада мислио, може саучествовати у том најтежем сужањству утамничене мисли.)

„Вјероватно је истина да нам човјек остаје заувијек непознат и да у њему увијек има нешто неукротиво што нам измиче.“ – каже Ками, на другу страну одговара Достојевски „Немогуће је човјека објаснити самим собом.“

Заиста је немогуће човјека свести на самог себе, отуђити га, изопштити из цијелог универзума који живо жубори и одзива се Творцу, и из њега самог црпити одговоре. То је поражавајући чин, једна атрофирана слика поимања и систематског сатирања човјекове суштине, која (хтјела она то или не) природно тежи Логосу и заједници, општењу и личности. Личност се испољава наспрам другости, (личност носи лик – икону Божију, безличност се одрекла лика Божијег, исто је без-образност која је супротно од образ-ности, носити образ Божији или бити без образа Божијег, индивидуа не мора бити личност као ни индивидуација обожење, индивидуација напротив више стријеми отуђењу и апостази.), иначе би била једна учаурена скица странца и самца из које би се помрачивале и једва видљиве контуре оног од Бога датог и задатог, свечовјека у богочовјеку. (богочовјека у Христу.) Човјек је носталгично биће, оно тежи ка нечему што му је у памћењу (amnanezi) остало, али му је далеко и због тога осјећа тугу и чежњу за тим изгубљеним. (гр. νόστος, nostos-повратак, прошлост, άλγος, álgos-бол, хришћанска носталгичност је из обрнуте перпективе, вјечности – есхатолошка.)

Човјек свјесно – несвјесно– подсвјесно – надсвјесно, носи увијек неки бол, чежњу у срцу, јер тежи да се уподоби своме Творцу, било да је огрезао у пороку, бунту, идолопоклонству, он слијепо жели да поврати ону истинску, покидану релацију, са ничим другим се не задовољава и пати док се супротно од постварења не оствари у уподобљењу, које му је својствено, које је и једино реално превазилажење апсурда.

Мучној души Алберта Камија је све привид и понављање, он искуствено описује кретање једног апсурдног живота, његовог егзистенцијалног вакума, и само физичког одржавања који је сам по себи апсурд. Све дотле док се не дође до самобитног питања чему сав овај декор потискивања, мучнине и умора. „Умор се налази на крају поступака махиналног несвјесног живота, али управо са њим започиње кретање свијести. На крају буђења, с временом, долази и посљедица: самоубиство или опоравак.“

Опоравак по Камијевом рецепту је једино могућ ако се не гаје лажне наде сјутрашњице која је само смрт и ништа више. Мучним напорима сопствене свијести (која је псеудоним за Сизифов камен), треба одбити надање у сјутрашњицу и носити вријеме као обзнањену пролазност јер жељети сјутра, поред очигледне смрти је апсурдно осјећање.

Смрт је за Камија једина реалност која мора да се усвоји да би човјек могао погледати истини у очи, али Фјодорова словенска душа свим својим бићем осјећа бесмртност и сматра је природним стањем човјека. Заиста она је неприродна и несвојствена Божијем створењу јер је Бог, Бог живих а не мртвих.1

Овдје ћемо навести један пасус златословља, из дјела Светог Јустина Ћелијског, који је најбоље разобличавао европски хуманизам или европско богоборство зарад антропоцентричности-егоцентричности која је у сталном рату против христоцентричности. (Или како каже Свети Владика Николај Србски у оном дивном есеју којем износи паралеру између Ничеа и Достојевског: „Западни Европски – Ничеов надчовјек је у рату против Достојевсковог – Христочежњивог свечовјека.“)

„…И човјек европске културе одлучно тврди, попут Ничеа, тијело сам, и само тијело. А то значи: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човјек је смртно биће. То је формула хуманистичког човјека, то је суштина његовог прогреса. Најприје несвјесно, а затим систематски свјесно и намјерно у европског човјека је кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да је човјек смртан сав без остатка. То се сазнање потпуно формирало у убјеђење које гласи; смрт је неопходност. Смрт – неопходност! Има ли већег ужаса, и увреде, и потсмјеха: највећи непријатељ човјеку – неопходан је човјеку! Реците, има ли ту логике, макар оне најмање, макар оне дјетињске, макар оне инсекатске? Да није европски човјек, дављен и мљевен у воденици смрти што се земља зове, изгубио и посљедњу трунку разума и почео да бунца?…“

Религија апсурда

„Овај пакао садашњег, то је, коначно, његово краљевство.“

Албер Ками

Од самоубиства Камијевог апсурдног човјека једино дијели наслада непомирљиве свијести која опстаје са тежњом да се пркосно одржи (супротно од самоубиства) у животу кога назива – осуда на смрт. „За човјека који није ограничен нема љепше представе од представе интелигенције ухваћене у коштац са стварношћу која га превазилази… Свијест и побуна, ова неприхватања, супротност су одрицању. Све што је несводиво и страсно у људском срцу подстиче их, напротив, својим животом. Ствар је у томе да умремо непомирени, а не добровољно. Самоубиство је непознавање. Апсурдни човјек може само да све истроши и да исцрпи и самога себе. Апсурд је његова крајња напетост, она коју он непрекидно одржава усамљеним напором, је зна да у овој свијести и у овој побуни из дана у дан он свједочи о својој јединој истини, која је изазов….

Апсурдан човјек је свјестан своје смрти у којој сваки свој покрет одмјерава. Он изјављује да су сва искуства за њега безначајна али да ипак прождире највећи квантитет искустава. За њега све је једна бесмислица која се граничи са смрћу у времену који меље животе и све развејава у ништавило. Све је прожето апсурдом, сваки двиг живота, идеал, смисао, (сем његове свијести о апсурду) је неодрживо пред апсурдним човјеком.

Он извлачи из свог апсурда само његову слободу, побуну и страст. Само својом игром свијести он претвара у животно правило оно што је била позивница за смрт – и одбацује самоубиство.

Достојевски је у лику Кирилова изградио идеју човјекобога до перфекције са свим његовим нужним посљедицама, много прије Ничеа. Он од апсурда ствара нову религију, уздижући је на религијски ступањ, он себе проглашава богом новог човјечанства који у својем безумљу, као досљедни претеча својствене идеологије мора да се жртвује, и на дјелу освједочи своје вјерују, да би будућим сљедбеницима дао својим живим примјером достојанствено сљедовање за његовим суштинским канонима.

Кирил је лик из будућности кога је пророчко перо Достојевског генијално представило, као језивог претечу суноврата, будућих богоотпадних покољења. Све безбожнике идеологије у лику Ставрогина претендују Кирила – човјекобога. Умјесто да устријеми, као Камијев Сизиф, своју слободу ка свијести о апсурду и побуни, Кирил то одбацује, он се одлучује на крајњи бунт у својем богомрству и безумљу. Он до крајње морбидности верификује своју слободу, одлучујући се на самоубиство без икаквог узрока, из свјесне слободне воље. Кирил жели да буде први човјек „који је заиста повјеровао да не вјерује.“

Ја сам дужан објавити невјеровање у Бога, изјављује Кирилов. За мене узвишеније идеје нема до да Бога нема. Уз мене је сва људска историја. Човјек је само то и радио што је измишљао Бога, да би живео не убијајући себе; у томе је цијела свјетска историја до данас. Ја једини у свјетској историји нисам хтио измишљати Бога. Нека сазнаду једном за свагда.

Нема Бога. „Ако нема Бога, онда сам ја бог“, објављује Кирилов. Цела лаж долази отуда, што је досадашњи Бог постојао. Цијело спасење за свакога јесте: доказати ту мисао. Но ко ће то доказати? Ја! Ја не разумијем како је атеист досад могао знати да нема Бога, па се опет убио? Сазнати да нема Бога, а не сазнати да се у тај исти час постаје бог – то је апсурд, иначе човјек мора убити себе; никако друкчије! Ако ти то сазнаш, ти си цар; и нећеш се убити; него ћеш живети у слави најславнијој. Али један, онај ко је сазнао први, мора се убити, одмах, никако друкчије; иначе ко ће да почне и да докаже? Ја ћу се убити неминовно, да бих почео и доказао. Ја сам још само по невољи бог, и ја сам несрећан, јер имам дужност да објавим свима своју слободну вољу. Сви су несрећни, зато што сви страхују да објаве своју слободну вољу. Човјек је досад зато и био несрећан и кукаван, што се бојао да објави најглавнију тачку своје воље, и показује своју вољу из прикрајка, као ђак. Ја сам страшно несрећан, јер се страшно бојим. Страх је проклетство човјеково… Али ја објављујем слободну вољу, и дужан сам поверовати да не вјерујем. Ја ћу почети и довршити, и отворити врата. И спашћу. Спас ће бити за људе само то, то једино за све људе, и будући нараштаји биће већ физички препорођени; јер у садашњем физичком облику, колико сам ја мислио, човјек не може да буде без досадашњега Бога никако. Ја сам три године тражио атрибут мога божанства, то је: Слободна воља! То је све чиме ја у главној тачки могу показати непокорност, и нову страшну слободу своју. Јер је она веома страшна. Ја се убијам, да покажем непокорност, и нову страшну слободу своју.

 – Све је добро, све, вели Кирилов. Све је лијепо, све. Човјек је несрећан, јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах … Све је добро. Наједном сам пронашао.

– И ко умре од глади, и ко дјевојку увреди и обешчасти, је ли и то добро?

– Добро. И ко размрска главу за дијете, и то је добро, и ко не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цијела мисао, сва, сем те друге нема! … Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свијет.

– Ко их је учио, Тога су распели.

– Он ће доћи, и његово ће име бити човјекобог.

– Богочовјек?

– Човјекобог; у томе је разлика.

Спознаја апсурда – путоказ ка вјери

Све узвишено се рађа из парадокса, јер је људски помрачени ум склон оглавском погледу, али истина је иза погледа, у нама самима, негледљива и несагледљива. Тако је из спознаје апсурда једино могуће покренути своје биће ка суштини. Заиста сазнање о апсурду je пут сржи човјека ка обожењу или странпутица у коначну пропаст, али тај пут мора бити започет, да не би човјек заиста узалудно живио као живи леш (птома), упркос томе што није преодређен да проведе живот као неразумна животиња. („И човјек у части будући, не разумједе, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан“ – Пс. 48; 21)

То је генијално излагао покојни Жарко Видовић у својим „Огледима о духовном искуству“, са чијим ставовима се у потпуности подудара ова тема. Његове генијалне опсервације, о мишљењу и духовном искуству, и битију и над – битију, су произашле из православне мисли. Само је духовним искуством могуће превазићи пуко битије.

Битије које треба да буде превазиђено духом, да буде одуховљено’“ – он је говорио: „Сушто је дакле УСАМЉЕНО! Битије је усамљеност суштог. Битијем је сушто у-самом-себи (а не „у свијету“)! Том усебношћу („бити у себи“) сушто није нека „апстракција“ или „појам“ (као Апсолут, највиши појам или метафизички појам Бога); није нека празнина, лишеност сваког конкретног и реалног садржаја, него, напротив, најпунија могућа пуноћа битија, најреалније могуће постојање, јер том усебношћу у сушто, има сво битије у себи, своје битије, и ничег од битија (његовог битија, јер другог и нема!) нема у нечем другом, у другом суштом, или у другим суштима. Самим битијем (својим битијем, јер другог и другачијег, неког општег или заједничког битија нема!) сушто је зато усамљено до те мјере, да ту усамљеност можемо назвати бесконачном, јер изван суштог је Ништа: ничег од битија самог тога суштог нема у другим суштима! Зато човјек – једино сушто које има моћ да осјети битије (наравно, најприје своје – битије, па онда, на основу тога, и битије других суштих!) – може да осјети битије или да доживи битије само са страхом: да битије осјети као пустош, празнину (таштину), лишеност, бесмисао (апсурд). Тим осјећањем битија човјек је већ у трагедијском осјећању, у самом предворју трагедијске поезије, ако не у њој самој.“

Он даље излаже – „Услијед освешћене суштине, човјек осјећа страх од својег постојања, који се подудара са осјећањем неисказиве пустоши; осјећања да је, свијет завичај суштине у – Ништа. Тиме се потврђује да је свијет и човјек створени из ништа, да је Ништа једина супстанција која је могла да предходи суштом (суштима). Једина вјечност изнад суштих је Ништа, Празнина, Хаос, јер материја без лика и облика, је Ништа, небитије, не постоји! Али појава духа је могућа тек послије суочавања са истином битија, из тог суочавања се јавља над-битије. А духовно искуство је онда сјећање на над-битије; то сјећање је неизбјежна посљедица и плод духа (над-битија). Слутња истине битија је она истина које се боји „филозофија двадесетог вијека“, тј. Метафизика данас. Излаз из тог осјећања битија као страхоте (страхоте самоистовјетности и величине човјекове слободе) је двојак: у осјећање које је дух, с једне стране, и у осјећање (антиосјећање) које је магија, с друге.“

Дух свијета нуди магију и бјекство и страхоту, али зато Свети Дух нуди истину и обожење човјека и вјечност у пуноћи, и све благодатне дарове које су од Бога Љубави припремљене човјеку, али сваки личноносни човјек мора да прође тај пут спознаје своје суштине која је једина испуњена у Господу, која је створена од Господа, која је одуховљена Господом. Онда својом слободом као највећим даром љубави, почне да се бори и бира и куца, да би био позван да уђе са упаљеном светиљком на вратима Женика. 

Крај првог дијела…

——————————————————————————————————————————————————-

1Вјера је она спона која васкрсава човјека из мртвих, али не нека нејасна релација – веза са неким творцем, богом, универзумом, било да је то монотеистичким или политеистичким. Сваки човјек је хомо религиосус, он у себи садржи природну потребу за религијским доживљајем, али крај сваке религије је у вјери. Без Откривења нема ни вјере, зато је вјера једино провјерена и истинска ако је јављења и откривена од самога Бога. То је јудео – хришћанска вјера, прво откривана у назнакама Старога Завјета, а након тога у самој пуноћи Новог Завјета тачније у Богочовјеку – Господу Исусу Христу.

„Вјера у Христа и Крштење у име Свете Тројице, јесте главни предуслов и почетак спасења. Вјера и Крштење су почетак и темељ спасења, новог живота по Богу – у Христу, у Тијелу Његовом – Цркви. Људи у наше вријеме, и не само у наше, него и од почетка човјечанства, кроз историју, имају вјера и религија, које се било пропагирају, било једноставно, стоје пред човјеком да изабере коју хоће, и мисле да је довољно само „вјеровати“. Али, Апостол Јаков (2,19) каже: „И демони вјерују и дрхте.“ Није довољно то што је човјеку урођено да вјерује. И комунисти и атеисти имали су вјеру у будуће комунистичко друштво, и то их је носило, та утопија, утопијска вјера. И религија, и религије могу бити исто тако утопија. Поготово када се човјеку за вјеру намеће било шта, или било ко, било каква вјера. „Постоје“, вели Апостол Павле, „многи богови“, које су измислили и људи и ђаволи, па су их човјеку предложили, или наметнули, „ми имамо само Једнога Бога Оца, и Једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега и за Њега“ (1Кор.8,5-6; Кол.1,16-19). Не спасава, дакле, свака вјера, свака религија. Једноставно, то је активирање човјекове природне способности да вјерује. Хришћанство не искључује све остале вјере, али не може да се мјери са њима паралерно. Није тачна теза: „Све су вјере истините; сви богови су исти.“ То је основна лаж против које је Христос дошао свијету, човјечанству, и постао човјек, да спасе човјека од лажних вјера и лажних богова. Јер, једно је Откривење, један Прави, Живи и Истинити Бог. Вјера у Христа је вјера у Живога и Истинитога Бога, и почетак спасења нашег живота вјечног. Све остале вјере могу послужити само као путеви неког трагања, слутњи, и чежњи и приближавања из далеке земље отуђења од истине и правог живота. Мимо Христа нема спасења, јер нема Истинитога Бога. Уствари, у свим религијама људи су, да кажемо, и подсвјесно, издалека слутили Христа. Зато је и речено у Светом Писму за Њега: да је Он „шчекивање свих народа“ 8Пос.49,10; Агеј 2,7). „Видим Га али не сада, гледам Га али не изблиза“, вели многобожачки пророк Валам код Мојсија (4Мојс.24,17), коме је Бог кроз магарца открио истину о Христу: „Изићи ће Звијезда од Јакова и устаће Палица/Жезал из Израиља“, Који ће уништити лажи идола – лажне богове. Христос је, дакле, „Ишчекивање свих народа“. „Нада свих народа“. Николај Кавасила, византијски писац из 14. вијека, написао је: да и очи људске чезну за Христом да Га виде, и уши да Га чују, и руке да Га додакну и опипају, и уста да Га једу, и срце да Га заволи (Живот у Христу). Све је створено за Христа, јер је човјек створен боголик, Христолик и Христочежњив, како је волио да каже Отац Јустин. Достојевски је говорио да је човјек по природи Богоискатељ, Христотражитељ, зато што је Творац човјека на почетку Христос. Тек у Хришћанској живој вјери у Христа Богочовјека човјек препознаје себе да је створен по Лику Христовом, и кад се Христос јавио и дао Јеванђеље, понудио Своју науку, вјеру и љубав, онда се, кажу Светитељи (Григорије Палама), у људском бићу показало да је Јеванђеље најадекватније човјеку, да му одговара управо стога што је Бог тако створио људску природу да живи по Јеванђељу, Јеванђељу љубави, Јеванђељу истине, Јеванђељу жиивота, Јеванђељу правде и слободе, заједништва Богољубља и Човјекољубља…“ – Умировљени вл. Атанасије Јевтић са предавања под називом – Свете тајне Цркве – Вјера и Крштење.

 

 

2 коментара


  1. Честитам аутору на приказу разлика у христољубивом срцу Истока и палољудској празнини Запада, али бих волео да Кнежевић, ако чита коментаре, анализира овако и Тургењевљеву похвалу нихилизму у роману „Очеви и деца“, можда, такође поредећи га са Достојевсковим светоназорима.

     
    Одговори

  2. Koliki magarac moraš biti da bi dao lošu ocenu ovakvom tekstu? neki ateistički agresivac?

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!