Симо Крајишник: Рецензија филма Foxcatcher (2014)

 

http://www.imdb.com/title/tt1100089/

Оставио је јак утисак на мене. Можда и најбољи филм из 2014. који сам погледао.

Иако је на први поглед ово филм о рвању, спорту, то није сасвим тако. Спорт је овде само инструмент којим се режисер изузетно вешто служи како би разобличио неке друге појаве. Наиме, олимпијски шампион у рвању, који живи на ивици егзистенције добија позив од једног од најбогатијих људи у Америци, Џона Ду Понта, да дође на његово имање. Ду Понт му се представља као тренер рвања и нуди му феноменалне услове за тренинг, како би се припремао за олимпијаду у Сеулу и друга светска такмичења. Одушевљени шампион, усхићено пристаје, те позива и свог старијег брата Дејва, такође олимпијског првака и тренера рвања, да му се придружи. Дејв испочетка одбија, али касније му је Ду Понт дао понуду коју није могао да одбије.

По доласку Марка на монументално имање, почиње да се одмотава клупко централног мотива овог филма. Тај централни мотив је патолошко стање личности господина Ду Понта. Међутим, Џон Ду Понт је много више од самог Џона Ду Понта. Он је симбол, алегорија, персонификација. Критика овог мегаломанског система у коме сви ми живимо, дубоко болесног изнутра, дата је у 2 димензије. Ове димензије се међусобно допуњују и узајамно детерминишу. Прва је више окренута ка споља, ка друштву, друга ка самој личности Ду Понта. Наиме, Џон је велики амерички патриота, финансира целокупан рвачки савез и рваче, финансијски помаже полицији, организује разне коктеле са највиђенијим сенаторима, речју, он је симбол успешног америчког човека, представник оног слоја олигархије кроз призму чијих интереса се доносе најважније политичке одлуке. Друга димензија, бави се унтрашњим стањем овог човека и узроцима болесног стања његовог духа. Та друга димензија може утицати и на одређену емпатију коју ћемо као људи, као људска бића осетити према њему.

Има један стих Миће Вукашиновића који каже: [I]Гдје је пуно пара, килава су дјеца. Е, ту почињу проблеми Џона Ду Понта. Најзначајнија детерминанта Џонових комплекса јесте његова доминантна мајка. Комбинација болесно богатих родитеља са доминантном мајком и изневереним очекивањима, увек за резултат даје руинираног човека, љуштуру, празнину која људима може нанети само зло и несрећу. И, сад није толики проблем кад оваква руина, получовек, не држи у својим рукама полуге моћи, али када је моћан, онда је свет у проблему.

Џон, сугерише нам режисер и превише очито, никада није био у стању да задовољи мајку, никада није имао друга, нема породицу…

Он живи једну врсту савршеног ништавила. Зато покушава да шминка мртваца, па је себи приписао улогу великог тренера и ментора, узора рвачима од којих ће, ето, он тако способан направити праве људе и добре америчке грађане. Режисер инсистира на овом мотиву патриотизма, као да нам поручује какво је духовно стање генератора те велике љубави према american way of life.

У Марковом брату Дејву, овај несрећник, види све оно што он није. Дејв је олимпијски шампион, има дивну породицу, рвачи га воле и представља природни ауторитет. Е, то је и окидач за финале овог филма.

Глумац који глуми Ду Понта је савршено одрадио улогу. Заиста савршено. За мене је то најбоља улога Холивуда у последњих пар година. И други глумци су на високом нивоу. Такође, филм садржи огроман број изузетно симболичних сцена, које гледаоцу који жели да види, откривају многе ствари везане за америчко друштво и креаторе његове највише политике. Све је то само један шпекулативни мехур, који ће нажалост, када пукне, повући са собом и нас, који нисмо, нити лук јели, нити лук мирисали...

Филм за сваку препоруку, што се мене тиче.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!