Миленко Вишњић: Судбина ЕУ више није неизвесна

Куд плови Европски брод? До сада највећа светска економска криза је уздрмала највећи западни пројекат који је требао да буде нови Берлински зид, само померен источно, на саму западну границу Русије. 

Посебно од почетка економске кризе 2008. године, Брисел се почео да суочава и са политичком кризом, без преседана у својој 59-годишњој историји. Је ли то и почетак краја дугог процеса нестанка искључиво капиталистичке, и само Немачкој корисне заједнице?

Професор Вивијен Шмит је с разлогом тврдио, „да је неолиберализам отишао предалеко„, што је и главни допринос бесу који је хранио побуну у државама чланицама ЕУ-е, САД-а, па и широм Планете. Последњим изборима у САД, Вашингтон је издао либералну идеолигију и оставио на цедилу њено заморче – ЕУ.

Задњи ексери у ковчег ЕУ

Након победе левице у Грчкој, којој је Брисел (читај, Берлин) уценама и на силу наметнуо понизност (Немци: Грци су лењи; Грци: Немци су нацисти); након окретања Мађарске ка свом суверенитету и отварању према Русији; након што је Пољска отказала послушнос Берлину, окрећући се ка ауторитарности…

Након референдума у Британији и њеног напуштања ЕУ; након избора Трампа за председника САД (за неолибералe неочекиван избор); након убрзаног јачања патриотских снага, и бујице антикапиталистичких покрета у Европи…

Након победе проруских кандидата у Бугарској и Молдавији; након неуспелог референдума о уставним променама у Италији  и одбацивања „оштрих мера штедње“; након настајања највеће избегличке кризе после Другог светског рата; након таласа јачања суверениста у ЕУ, ауторитет и кредибилитет Брисела, као престонице ЕУ, су сведени на нулу.

Одбрана неодбрањивог

Као симболична надокнада слабљењу ЕУ, и као задњи покушај да спаси немачки интерес (захваљујући сиромашним чланицама, Немачка је једина имала стални елономски напредак), Последњи Мохиканац неолиберализма, Ангела Меркел, журећи, преко својих верних балканских неолибералчића, грчевито покушава увући преостале обезглављене балканске државице у већ пропадајућу заједницу.

Остајући једина битна политичка фигура на бранику пропале неолибералне идеологије, морално подржана неколицином балканских марионета, Меркелова и даље покушава да спаси пројекат у стању клиничке смрти, без обзира што је и сама расла с црвеном марамом око врата, док су тада њени непријатељи (данашњи пријатељи) смишљали Европску економску унију.

Вођен самопостављеним (углавном на предлог или сагласност Берлина) бирократaма у Бриселу, блок западних капиталистичких земаља, који је наводно и основан, пре свега, да „промовише мир и просперитет“ у послератној Европи, суочен је са таласом побуне народњачких политичара и њихових странака, које по сваку цену желе да поврате достојанство и суверенитет својим државама.

Током трајања кризе, Брисел се понашао селективно према својим чланицама (пример је уцењена Грчка) претерано и директно интервенишућу у домаћим економским и правним пословима. То је вишеслојна криза економских, правних и политичких сучељавања, комбинована са селективним начином европског придруживања.

Ова криза се не може превазићи у условима постојећих околности, а оне су очајне за Последњег Мохиканца. Крај технократског начина вођења Блока, многи виде као задњи трзај у спашавњу ЕУ (немачке економије). По мишљењу многих светских научних радника, Брисел је већ за то закаснио, остало му је да позове попа.

Књига „The End of the Eurocrats’ Dream“, Дамјана Чалмерса, изводи доказе о кризи у ЕУ, која није само монетарног карактера (тзв. евро криза), него да је то и политичка пометња. Посебно у задњим месецима тог економског урагана, откривају се и велике грешке у систему које је правила неодговорна и незналачка бирократија у Бриселу.

Грешке су годинама гомилане и у самој политичкој структури ЕУ. Немајући другог посла или због властите сексуалне оријентације, еврократи су се углавном бавили промовисањем вредности хомосексуализма, успешно их ширећи и у државе „кандидате“.

Намерне грешке Берлина

Посебну пажњу заслужује „грешка“ произведена традиционалном немачком себичношћу и жељом да доминира у Европи; ако не војно, као обично, а онда, за почетак, задовољава је и економска доминација.

Насилни дух, као главна црта германског карактера, произвео је стање немогућег суживота у заједници неравноправних народа и држава. Немачка је постајала богатија и богатија, а остале „чланице“ све сиромашније и сиромашније. Са доминацијом само једне државе, стање у Заједници је постало неподношљиво.

Надаље, тешко је и замислити успех било чије упорности, па и немачке, да може задржати на окупу заједницу социјално неосетљивих влада; зједницу, која на сваком кораку угњетава и израбљује обичне људе, стално стварајући нове жртве своје идеологије – неолиберализма.

Иако традиционално немилосрдни према другима, уображени Британци су били први који су се покушали наметнути Немачкој. Али, Швабо не би био Швабо, кад би добровољно попустио својим германским једноплеменицима.

Иако је за леђима имао Вашингтон, након неколико деценија, Лондон је схватио да је Берлин економски јачи и да пред њим мора подвити реп. На крају, Англосакси су се „достојанствено“ извукли референдумом.

И Французи су дуго глуматали неки битан фактор у Бриселу. Да се Французи не осећају добро у швапском загрљају, најбоље говори политичка реалност у њиховој земљи, где се на скорим изборима реално очекује победа „евроскептика“. Да ли ће победу однети Ле Пен или Филон, за Берлин то неће бити више битно. Да ли ће и Вилдер победити у Холандији, остаје да се види?

С друге стране, нимало охрабрујуће, не треба сметнути с ума ни чињеницу да је готово сва пропагандна машинерија (тзв. Mainstream media) Запада још у рукама неолиберала, што ће још дуго одржавати Хоботницу на инфузији.

Такође, не треба заборавити да су ти „Mainstream media“ дубоко пустили своје корене и у државицама са формалним суверенитетом. На пример, у свим балканским државицама готово сви медији, па и тзв. Јавни сервиси, су у власништву западних душебрижника.

И само летимично читајући многобројне доказе о „не баш сјајној будућности ЕУ“, лоше преведена и одавно отрцана флоскула балканских еврофила, „The European path – Европски пут“, само за незреле, или малоумне и искомплексиране, или безобразне, или корумпиране политичаре може бити „стратешки циљ“, посебно за интересе њихових народа.

Колико је мени познато, таквих букача је све мање. Зар није крајње време за политичаре кифла држава да више науче о вањској политици, посебно судбоносној за „свој“ народ или, да се ману тог рђава и опасна посла?

Јер, једног дана, такви ће се сигурно с кајањем суочити са погубним последицама свог политичког аматеризма, остајући без заштите својих данашњих спонзора!

 

2 коментара


  1. Све је кренуло наивно док Немачка није ојачала.
    Онда је почела да прави 4. Рајх ослањајући се на историјску традицију.
    Од 28 чланица ЕУ треба се присетити ко је све био члан и ко је подржавао 3.Рајх.
    Француска, Енглеска, Грчка, Пољска, Шпанија, Португалија…нису били чланови и нису подржавали 3.Рајх. Има ли још неко, можда сам заборавио. Шта су били сви ови остали?

     
    Одговори

  2. Грци имају најобичнијег преваранта на власти, као и Срби. Чињеница да је, после референдума, поново добио изборе, само говори о томе да Грци Грчку и не заслужују. Имали су могућност да гласају за националисте, уведу драхму и раскрсте са ЕУ. Уместо националне слободе изабрали су пут националног самоубиства, зато што рачунају да ће им, појединачно, то лакше пасти. Ништа за то Немци или Брисел нису криви. А то што су на српским тзв. родољубивим сајтовима, писали хвалоспеве Сиризи и другу Ципрасу, само говори до које мере је наша тзв. патриотска јавност изгубљена у времену и простору.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!