Владимир Петровић: ОТПОР НАМЕТНУТОЈ СТВАРНОСТИ

Шта је настрашније у наметнутој стварности Србије? Прво, морам објаснити зашто користим реч „наметнута“. Верујем да постоји једна стварност по себи на коју не можемо утицати и која представља збир свих фактора и догађаја, док се људима представљају само делови те стварности онако како то одговара властима и круговима моћи унутар земље и изван ње.

Владимир Петровић

Од доласка на власт Александра Вучића почињу вербални напади на јавни сектор, људи запослени у њему се означавају као „паразити“, нерадници, вишак, трошак… Заводе се мере штедње, зауставља се запошљавање у јавном сектору, смањују се плате запосленима и решавају се технолошки вишкови. Све ове мере су произашле из договора са ММФ-ом око новог задуживања и отплате постојећих дугова, а узрок томе је наш пут ка Европској унији који од 2009. године, након укидања царина на ЕУ производе, проузрокује огроман буџетски дефицит због којег се задуживање наше земље убрзава. Наравно, примена наведених мера није довела до значајнијег смањења буџетског дефицита, односно задуживања, а приватни сектор се за исти период није побољшао у погледу висине примања, сигурности запослења и понуди послова.

Последица је оно најстрашније, народу је убијена воља за останком и радом у сопственој земљи. Прошло је већ четири године како се људима поручује све најгоре и они губе стрпљење да чекају на оно чувено „биће боље за две године“. Већини се као једини спас чини одлазак на рад у иностранство. Чињеница да се мало људи трајно врати из иностранства их уверава да тамо има зашто да се остане поред виших примања. Србија губи оно највредније што има – људе! Одлазе сви који су завршили нека од тражених занимања, као што су на пример лекари и медицинске сестре у чије школовање је уложено много, а који су оптужени да паразитирају на буџету и да представљају вишак за ову земљу. Одлазак стручњака техничких области је присутан већ дужи низ година и може се рећи да је константан уназад две деценије. У последње време присутан је тренд одласка и радника са мајсторским занатом аутомеханичара, аутоелектричара, возача, водоинсталатера… Тек свршени студенти и људи узраста до 25 године срећу траже у САД, Малти и Немачкој.

Србију су напуштали од 2000. године највише незапослени и људи са мањим приходима од просечних у земљи. Остали су остајали, што због одређеног привредног раста и раста стандарда нарочито у периоду од 2004. до 2008. године, што због наде да ће се ситуација једном поправити, нарочито за њих лично. Деловало је да има људи који су задовољни животом овде и уопштено се мање причало о одласку као решењу. Оно што разликује најновији талас одлазака од претходних је да га делимично чине и запослени у јавном сектору који су суочени са реалношћу да њихове просечне и надпросечне зараде за Србију више нису довољне за покривање основних трошкова једне породице. Тако смо стигли до потпуног пораза идеје државе и заједнице када они који раде за ту заједницу више не могу да издржавају основну ћелију друштва породицу.

Решење треба тражити на скроз супротним основама. Морамо променити не само владајући систем, него и економску политику која се спроводи без прекида од 2009. године. Потребно је обезбедити заштиту домаћој привреди, грађанима и радницима! Економска стагнација је захватила земље централне Европе и наше суседе који су чланови Европске уније, што јасно показује да спас за нашу земљу неће доћи приближавањем и чланством у овој организацији. Њене нове чланице имају хроничан буџетски дефицит и убрзано задуживање. Дакле, спас за Србију је да остане ван овог друштва које је након Брегзита у дубокој кризи и постепено ослобађање притиска ММФ-а кроз одплату дугова, самим тим да води самосталну економску политику. Ово је политички тежи пут, али једини који ће спречити пропаст ове државе!

 

2 коментара


  1. Ух, а како да неко ко има ту струку одоли прилици да зарађује 10х више све и да се запосли у Србији?

     
    Одговори

    1. Неопходна промена пута земље мења парадигму развоја и раста. Нова би требала да пружи наду људима да се рад исплати и да постоји перспектива, па онда и раст зарада. Битније од висине зараде што би задржало људе у Србији је стандард у најширем смислу. Цене би требало код нас да буду сразмерно ниже и повољније, а услуге задовољавајуће по нижој цени. Доказ за то је мањи одлив ИТ стручњака који примају зараде око 1000 евра, иако су плаћени 3-5 пут мање него у Немачкој, Данској…

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!