Симо Крајишник: Огледало

Прегурао је Душан два рата на својим плећима. У другом, на кошари Маја Глава, рањен је у груди касетном бомбом, и тако рањен, крвав и полусвестан, извукао је тело погинулог саборца до наших положаја. Ратни другови сведочили су да нема храбријег и одлучнијег ратника. Посебно се истицао у борбама прса у прса. Као члан специјалне 72. бригаде, увек је био на првим борбеним линијама, у извиђачким задацима и на корак од непријатеља.

Пре него што је постао војник, био је професор историје у средњој школи. Од малих ногу занимали су га историјски догађаји, велика царства и процес њиховог распадања. Сматрао је да се у свету, данас, не дешава ништа ново, што се већ, у једном историјском моменту није десило некој држави или народу. Међутим, Душан се никада није задовољавао само историјским аспектима друштвено-политичких односа. Та знатижеља га је одвела у озбиљно изучавање филозофије, психологије и других наука које су расветљавале историјске догађаје и чиниле јаснијим потезе значајних људи из наше и светске историје.

Својим ученицима, увек је наглашавао да морају знати коме припадају, али да мржња и непоштовање, нису и не смеју бити њихова одлика. Мржња трује самог мрзитеља и убија његов дух. А, шта је човек без духа? Ништа. Окоштала љуштура без садржаја. Празнина лишена способности да живи и воли.

Чак и када те неко упорно мрзи и наноси ти зло, ти мораш учинити све како би његова мржња нестала, јер само тако си чист пред богом, али и пред људима. Ове речи, често је у заносу говорио својим ученицима, а они су га изузетно поштовали. Осећали су његову искреност и знали да он није само један од масе наставника који дође да отаља час и подигне плату.

Његова научна каријера развијала се огромном брзином. Био је свестран. Даноноћно је писао научне радове на различите теме. Са 27 година, већ је увелико прерастао ниво средњошколског наставника, али није желео да се упушта у универзитетске игре јер, тамо је политика диктирала услове, а он је презирао то ваљање по блату, подобност, линију мањег отпора и непостојање интелектуалног интегритета.

Добио је отворену понуду за место на факултету, али под условом да потпише лојалност актуелној власти и учлани се у њихову странку. Одбио је младалачком дрскошћу, осећајући задовољство када је видео унезверено и изненађено лице једног нижеразредног страначког агитатора, задуженог за кадрирање по његовом крају. То задовољство претварало се у осећај супериорности над свим онима који пристају да се због личног статуса, ваљају по муљу и блату.

-Ти си будала-, често су му говорили пријатељи, -Трудна жена и наставничка плата коју инфлација поједе за дан…-

Душан се на ове опаске само смешкао и у полуозбиљном тону говорио:

-Видиш… ти знаш да ја у својој кући имам оно велико огледало које ми је остало још од мојих родитеља, Бог да им душу прости. Ја се свако јутро погледам у њега, и спокојно, уздигнуте главе изађем на улицу међу људе. Тај јутарњи контакт са огледалом упозорава ме да никада и ни по коју цену не учиним ништа рђаво и лажно, ништа иза чега не стојим свим својим срцем. Све док су мој ум и дух у хармонији, ја се могу гледати у то огледало и живети живот у његовој потпуности, без обзира на спољне факторе…

Први велики потрес у Душановом животу, изазвао је рат преко Дрине. Његов слободарски дух са истанчаним осећајем за правду и правичност, није могао мирно седети и гледати како повампирени непријатељ протерује припаднике његовог народа са вековних огњишта, а с друге стране, супруга Милица је била у 7. месецу трудноће. Била је то јака жена која га је подржавала у сваком животном науму.

Видевши да се ситуација отима контроли, да рат ескалира, а знајући стање његовог немирног духа, она није желела да му отежава одлуку. Душа јој је крварила од бола, када му је те вечери, глумећи радост и смиреност, једва суздржавајући сузе, рекла:

-Па, нећеш ваљда седети у кући као неки дезертер, док гину браћа преко Дрине.-

Душан је знао колико јој је тешко, све му је било тако јасно, али огледало није имало милости. Док браћа крваре и гину, све осим одласка у рат, из Душановог угла гледано, био је кукавичлук.

Већ сутра, обријао се, спаковао, опростио са својом Милицом, погледао у огледало, и отишао у непознато.

Ђорђе је рођен 2 месеца после…

Душан је у Крајини био припадник елитних јединица које су биле познате по свом професионализму, одлучности, храбрости и успешним војним перацијама. Јединица се ватрено залагала и за успостављање преког војног суда који би судио свим онима, који својим поступцима каљају углед наше војске. Сматрали су да би се на тај начин смањио број силоватеља, лопова, убица, шверцера, превараната и дезертера које изнедри сваки рат без обзира на страну за коју ратују. То су једноставно криминогене структуре личности које у рат иду без икаквог вишег циља осим задовољавања својих најнижих страсти. Душан их се гнушао, и није показивао никакво разумевање за њих. Будили су ону тамну страну његове личности, коју има сваки човек. Будили су ђавола кога је Душан успављивао годинама, иако је био свестан његовог постојања.

Причало се да је треће ратне године, затекао једног добровољца како силује осамдесетогодишњу бабу и да му је пресудио на лицу места. Он никада није о томе говорио, а званична верзија догађаја је гласила да је добровољац случајно активирао бомбу и настрадао.

Када је било јасно да је рат изгубљен, да је издаја почињена, Душан је са својим саборцима обезбеђивао непрегледну колону избеглица која је бежала од сигурне смрти. Међутим, непријатељ, орхабрен подршком и налозима светских архитекти рата, није се зауставио. Послао је авионе да бомбардују избегличку колону и Душан се затекао на месту на коме је извршен стравичан напад. Вриска, бука, дим, крв и раскомадана тела. Све се то одвијало пред његовим очима. Неколико деце је страдало…

Када је рат и дефинитивно завршен, Душан се вратио кући својој Милици и Ђорђу који је ушао у пету годину живота. Коначно се скрасио поред своје породице, али…

Професорским позивом више није могао да се бави. Чинило му се да више није способан за било какав интелектуални ангажман, а и стање у држави било је катастрофално. Незапосленост, глад и сиромаштво.

Преко једног пријатеља, успео је да нађе посао на градилишту, и ту је проводио дане од јутра до мрака.

Последице ратних ужаса, полако су почеле да га сустижу. Све чешће се осамљивао. Све више су га замарале баналне теме и људи. Иако се трудио да то не показује, венуо је проводећи време са људима чији се разговори своде на насловне стране жуте штампе, на материјално, на кладионицу и салонску критику актуелног стања у земљи.

Иако је осећао да полако губи један део своје личности, огледало је и даље гледао са нескривеним поносом, јер ни на какве труле компромисе није пристајао. Пактове са ђаволом није потписивао. Радио је најтежи посао, живео на ивици сиромаштва, али је образ био чист као Бајкал. А, многи су се образи у то време укаљали.

После неколико година, живот се опет, колико толико стабилизовао. Душан је радио бољи посао, Милица се запослила у струци. Ђорђе је израстао у несташног, али паметног дечака.

А, онда се десио март месец 1999. године. Година из назива Пекићеве књиге, апокалиптична, баш као и сама књига, за цео наш народ, нарочито онај на Косову.

Опет исти сценарио и опет Душанов одлазак. Овај пут у склопу славне 72. специјалне бригаде. Са неба авионске бомбе, са земље терористи, пешадија, артиљерија. Небо је горело, земља се отварала пред Душаном и саборцима. Пакао у свом исконском облику.

Рањавање, повлачење и опет исте ужасне слике пораза. Колона, сузе, избеглице, задах смрти и губитак свете земље.

Косово опет постаје мит и што га више губимо у световном смислу, његова митска снага би требала бити све јача. Сви народи имају митове, једино је наш, некако проблематичан. Сви се око мита окупљају, једино се ми делимо. И, лажу душмани кад кажу да ми величамо пораз. Ми величамо Лазара и Косово као симбол отпора, као мучеништво и жртву, а не као пораз по себи.

Опет је потписана капитулација, опет су се зли дуси радовали и ликовали над тужном судбином једног несрећног народа.

Овај косовски пораз, био је и његов лични. У том деветом кругу, у тој ватреној стихији пакла и страдања, чинило се, изгубио је самог себе. Није то више био онај Душан. Када се вратио кући. Био је неупотребљив. Депресија и алкохол, све чешће. Милица је остала без посла.

У земљи су се десиле крупне политичке промене. На власт је дошла потпуно друга гарнитура људи, коју је Душан презирао, чак и више него претходну, коју такође није подносио. Парадокс је то своје врсте.

Душан је био жестоки критичар претходне власти, а нова власт је и њега, као и све ветеране, третирала као ватрене присталице претходног режима. Тако је то када имаш идеју и став који не везујеш ни за који дневнополитички програм или личност. Увек је Душан презирао те култове личности и слепу везаност за речи ,,вође“. Сматрао је да је и најгора институција, боља од најбољег човека. Но, наш народ, често је кроз историју патио од култова. То га је увек водило у амбис. Без изузетка. Душан је био свестан свега тога и знао је да ће се народна енергија показана приликом промена, претворити у сушту супротност свему ономе за шта се тај народ залагао. Знао је да ће револуција појести своју децу.

Но, једног дана, на његова врата, покуцао је колега са факултета Марко. Он је био познат по томе што странке мења на недељном нивоу, али је у глобалу био добар човек. Политику је схватао као инструмент за остваривање неких својих циљева, али није био онај типични политички гад. Помогао је коме је год могао. Знао је за ужасну Душанову ситуацију и дао му је једну понуду.

Понуда је састојала у томе да се Душан учлани у странку и да као такав, добије место директора средње школе у суседној општини, а да ће и Милица у тој школи добити посао психолога. Овај потез властима је требао због тога што је у суседној општини, стара власт и даље имала јако упориште, па су рачунали да ће постављањем једног доказаног хероја, на место директора, умирити страсти.

Попили су ракију, наздравили и Душан је потписао чланску карту. Марко му је рекао да следеће недеље, све буде спремно за селидбу, пошто им је странка обезбедила стан у близини радног места.

Милица је била зачуђена овим Душановим пристанком без речи, али осећања су јој била помешана. Била је и срећна и тужна. Срећна јер је овим потезом обезбеђена егзистенција, а тужна, јер је осетила да је изгубила човека кога је волела.

Екипа за селидбу је стигла. Све ствари су већ биле утоварене. Један од радника, пришао је Душану и упитао:

-Шефе, а шта ћемо са оним великим огледалом?-

-Огледало оставите, оно ми више није потребно – смиреним гласом је одговорио Душан, док је из унутрашњег џепа вадио упаљач и цигарету.

 

1 коментар


  1. Је ли ово истинита прича? Звучи тако стварно и трагично да сам се замислила.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!