Симо Крајишник: Црни човек

И вечерас та проклета мучнина и бол, тај црни човек који ме прогони од рођења. Сву ноћ седи поред мене у том, одвратном и мрачном капуту. Молим га да оде, да ме пусти, да макар своју последњу ноћ проведем сам, без њега. Он ми се само злобно смеје, на моменте гласно, на моменте ћутке. Језив је. Мрзим га. Гади ми се.

Сутра нећу устати црни гаде. Нећеш ме више прогонити. Јутро нећемо дочекати, ни ти, ни ја.

Узимам револвер. Прислањам га на чело. Боже, да ли она зна да ме више неће бити? Да ли ме се уопште и сећа? Можда памти само црну наказу? Да, црни скот ју је и отерао од мене.

– ,,Али, нека, нека, црни, и теби је пресуђено. Када притиснем ороз, заувек ћеш нестати и ти. Нећеш се више шепурити по кафанама, борделима и коцкарницама. Нећеш више испијати вино на мој рачун, мизеријо. Остаће ти само ништавило. Послаћу те тамо, и то ће ми бити последње, али највеће задовољство у животу!“

Црни човек је показивао необично усхићење због мог гнева. Чешкао се по свом оронулом лицу и наслађивао мојом немоћи. Он је мене мрзео, колико и ја њега, можда и више. Знао сам да морам што пре повући обарач, како ме људске слабости не би поколебале у чврстој намери да, коначно, вечерас, завршим све. Али, можда се ни овим потезом нећу решити црног ђаавола, помислих. Но, доста размишљања.

Притиснуо сам обарач и осетио како црни човек нестаје у даљини. Ето, вредело је живети барем за тај тренутак, када сам га се отарасио. Сада више ништа не осећам.

Излечен сам.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!