Драган Марјановић: СРБИЈАНСТВО КАО ПАРАДОКС

Србијанство је појава са којом Срби не могу напредовати. Међутим, србијанство је и српска одлика без које Срби не могу напредовати. Парадокс. Шта је од овога тачно? Очигледно ја да је потребно разјашњење.

Које све последице изазива и постојање, али и одбацивање србијанства, Срби нису ни свесни. Јер нису ова дејства уочили и дефинисали. Одбацују србијанство као штетну појаву, чак страну српском бићу и ни мало не греше, кад у њему виде појаву која дели српство. Међутим, греше кад не виде да на тај начин одбацују и основну димензију српског бића. Ускраћују себи могућност самопознања.

За Србе се поуздано може рећи да су их одвајкада красиле државотворне одлике. Србијанство, као државотворна димензија код Срба, постојало је вероватно одувек, односно знатно раније неголи што је у деветнаестом веку отпочело да  улази у употребу име Србијанци у редефинисаном значењу, са политичким и територијалним контекстом. Много пре, дакле, него што је настала редефинисана штетна идеја о којој ћемо говорити, србијанство је постојало као жеља за државом Срба, Србијом. При томе, код Срба се под Србијом никад није подразумевала превасходно граница и територија, него простор у коме се остварује квалитет живљења који народ у себи осећа и који негује. Дакле, ова тежња Срба својом снагом премашује оквире државе и делује као идеологија која је својом ширином служила као пример и другим народима. О томе је изузетно добро писао Љубомир Мицић између два светска рата, називајући ово опредељење српског народа србијанство. Ту негде се крије и дефиниција изворног србијанства. Кратко и конкретно србијанство је: љубав према ближњем, практично родољубље, стварање одговорне, праведне државе, љубав према свим људима. Све ове особине чине ону константу која се у Српству, упркос бурној српској историји одржала. (Србијанство и Светосавље биле су основне тежње и смернице делања Српства, све док нису биле потиснуте новином југословенске идеје – велике српске заблуде). Неупућени, пак, србијанство доживљавају искривљено, онако како је неко желео да се оно пројави, као појаву која настаје у деветнаестом веку носећи у себи затварање, поделу међу Србима и одвајање од српства, дакле кроз идеје редефинисаног значења овог појма.

Још од времена раздељивања језика у Вавилону, чиме је ширење зла било знатно отежано услед препрека које су идејама стварали другачији дискурси и кад је различитост језика условила настајање посебних народа, јер су народи били вођени различитим идејама – у једном језику се развијају једне идеје, у другом друге – повећана је и потреба за разменом ставова између народа и постала неопходна велика будност у избору идеја и начела по којима ће сваки од народа живети. Срби спадају у народ који је имао веома висок ниво владања собом, тако да је веома будно пазио чиме ће бити инициран. Данашње српство идентификује се у крајњем билансу са православљем као својим исходним опредељењем, мада су и све друге идеје, које су нас и пре и после Немањића додиривале – паганско наслеђе, митологија, просветитељство, социјализам, комунизам, турски утицаји… оставиле свој траг. Државотворни идеал, као врло јак порив код Срба, од Немање (а тако је било и пре Немање) па до данас, непрестано је присутан у српском трајању. Идеја државности се сигурно, много више неголи језик, може сматрати окосницом српског идејног делања и основним чуварем српства, чак независно од тога да ли је у неком периоду српски народ имао своју државу или је био без ње. Кад је имао државу, чувао ју је, кад је није имао све је чинио да је створи; одавно је уочено да су Срби своју државу поистовећивали са слободом.

Међу идејама које су Србима потуране са стране била је и идеја која је садржавала намеру да се код Срба смање државотворне тежње, тиме што ће се омеђити централна српска држава, са именом Србија, по могућству што мања. Постојање такве државе створило би две, по Србе штетне, тенденције: чинило би да сви Срби који не живе у тој држави полако престају да буду Срби и асимилују се од стране народа у којима су се нашли, док би Срби у тој малој држави полако постајали нова нација – Србијанци, по западном моделу држава-нација утемељеном буржоаском револуцијом. Шта би се тиме постигло? Постигло би се да се изгуби основна одлика Срба – стремљење ка заједничкој српској држави, и у коначном исходу – лагани нестанак Српства. У великој мери ова идеја је остварена. Једини противтег овом плану чинило је Православље (Светосавље), које ипак успева, иако такође подривано и угрожавано, да очува Српство у каквом-таквом националном јединству и као такво Српство се још држи и претрајава. Међутим, изгубљено је србијанство, изворна српска одлика. Уместо овог основног српског генератора, појављује се исти термин са потпуно обрнутим значењем, настајући из изолованости једне лоциране територије. Основна српска одлика и покретачка визија бива потиснута и постаје невидљива. Тако настаје страшна последица, јер засењивањем изворне српске визије, што је равно њеном нестајању, доводи се у питање и сам опстанак Срба, пошто су Срби опстајали и могу да опстану само чувајући своју основну одлику, стремљење ка изграђивању Србије као заједничке државе Срба. На другој страни, ако се чување и одржавање сведе само на Србију која већ постоји, што се и догодило, ово стремљење се умањује и губи. Подизање и грађење Србије, тај немањићки динамички стваралачки однос према земљи и нацији, који никако не треба преводити као увећавање и ширење територије, већ као квалитативни приступ, као једну трајну активност, као непрестано изграђивање и украшавање свог духовног простора, Срби морају стално да негују, како би осећали своје биће. Напротив, прихватањем неког решеног статуса по питању граница, фиксирањем државе, а још пре тога напуштањем своје динамичке свести, Срби губе корак у односу на свет; губе стваралачки приступ и предузимљивост, губе осећај самоспознаје и таворе.

Срби су се, дакле, нашли у парадоксу кога чак нису ни свесни, кога нису уочили и дефинисали. Ради се о томе да је изгубљена сва српска духовно и практично јединствена предузимљивост и ангажованост, која, поновимо, у свом исходу има стремљење и ангажовање око стварања и непрестаног изграђивања државе Србије. Невоља је што сва ова српска ватрена и животна енергија – стремљење ка свесрпској држави као оази у којој могу да се врлински искажу, свела на грабљење позиција у Србији, стварајући од Срба ускогруде шићарџије. Идеал слободе, у редефинисаном појмовнику, сада се доживљава готово као ратни плен.

Изворно и у стварности, србијанство је обједињавање и опредмећивање свих српских идеала, подстицај стварању интегративног културног модела. С друге стране, појава која је постала чинилац поделе и нејединства добила је исто име. Отуда је први посао Срба да ове две крајње супротстављене стварности најпре осветле, а онда апсолутно раздвоје.  При томе неопходан је повратак изворном значењу старог појма.

У исправном прихватању и схватању србијанства налази се кључ за решавање српског гордијевог чвора.

Овај процес мора да се изведе изнутра и потпуно независно од спољних догађања, јер спољашне околности или утицаји само могу да нас још више смуте.

Најкраће речено – друга, новија, штетна појава, чинилац раздора, присвојила је име од прве, обједињујуће, активне, снажне, градитељне. Срби су скоро потпуно јединствени да друга појава мора да се одбаци. Али то не значи да се може одбацити србијанство. Одрицањем од овог појма ми бисмо изгубили суштинску одлику Срба.

Уверени смо да ће самим расветљавањем појма и прихватањем његовог правог значења, Срби активно пригрлити и сву суштину коју појам носи, а у коме је и део суштине српског бића и тако постати снажан фактор у друштву.

 

9 коментара


  1. „Кратко и конкретно србијанство је: љубав према ближњем, практично родољубље, стварање одговорне, праведне државе, љубав према свим људима.“

    Кратко јесте, а коме је ово јасно молио бих да ми објасни. Ја већу будалаштину скоро нисам прочитао.

    „Државотворни идеал, као врло јак порив код Срба, од Немање (а тако је било и пре Немање) па до данас, непрестано је присутан у српском трајању.“

    Ово је нетачно. Прихватањем ЕУ пута Срби су се одрекли државотврности и државе. Оно што јесте био идеал многим генерацијама, слободна српска држава, није идеал данашњих Срба. Зато Срби данас немају српску државу. У ствари, немају никакву државу.

    „Подизање и грађење Србије, тај немањићки динамички стваралачки однос према земљи и нацији, који никако не треба преводити као увећавање и ширење територије, већ као квалитативни приступ, као једну трајну активност, као непрестано изграђивање и украшавање свог духовног простора, Срби морају стално да негују, како би осећали своје биће.“

    Ништа да се не секирамо. И када нас спакују у Београдски пашалук моћи ћемо да изграђујемо духовни простор около, до Беча ако хоћемо. То ће нам, рачунам, бити дозвољено. Народ који не зна где су му границе, границе ће му одређивати неко други. Срби су школски пример.

    Дакле, хајде мало да се играмо дефинисањем појмова. Србијанство данас значи свођење српства на границе Србије, које ће други да одреди, наравно. Е, али ми ћемо да нађемо другу дефиницију, која значи нешто друго, па ћемо онда сваки пут да пишемо читаве студије објашњавајући другима шта то значи.

     
    Одговори

    1. Није наша пропаст србијанство. На против, оно је одувек државоградитељско.
      Наша пропаст је африканство. Знамо како нам је у држави коју нам скројише српски Африканери.

       
      Одговори

      1. Африканери ће тек да владају Србијом. Србима то, очигледно, не смета, у скалду са дефиницијом србијанства: „љубав према свим људима“.

         
        Одговори

        1. Челекетић је све побркао.

          Србијанство = српска држава. Нема друго.

          „Челек“:
          „„Државотворни идеал, као врло јак порив код Срба, од Немање (а тако је било и пре Немање) па до данас, непрестано је присутан у српском трајању.“
          Ово је нетачно. Прихватањем ЕУ пута Срби су се одрекли државотврности и државе. Оно што јесте био идеал многим генерацијама, слободна српска држава, није идеал данашњих Срба.“

          Челекетић никако да схвати (проблем синапси или задаће?) да је данашња Србија под окупацијом и спољном и од стране компрадора. Или ће бити да су власт – Вучић, Вулин, Стефановић… Или Опозиција – Тадић, Јовановић, Јеремић, Шешељ, Чанак… Или НВО сектор – Бисерко, Челекетић… прометеји србијанства?

          По Челекетићу, србијанска државотворна идеја није постојала ни за време турске окупације и потурица, или мађарона и немчара? Па одкуд онда „Војводство Србија“?

          Лажу, мајко Србијо!

          Пошто се историја не уклапа у мантре антисрбијанских курикулиста, кадри су да фалсификују читаву историју ХХ века горе од „бечке школе“. Да о последњих шеснаест година не причамо.
          На овом сајту објављен је чланак – Миленко Вишњић: „Ђинђићева крвљу „Обојена револуција“ је одредила Вучићеву политику пропасти српства“
          Ништа г. Вишњић није ново рекао. Он само напамет понавља мантре новокомпонованог српског гуруа Мила Ломпара, кога прати гомила полуинтелектуалних полу-гуруа. По овој антисрбијанској „школи“ сво зло је почело а) 2000-гдине, и, б) сви после су исти.

          Наравно, обе тврдње су безобразне будалаштине у функцији гажења србијанства. Никако Вучић не може бити Ђинђићев „производ“, већ Шешељев и Милошевићев, да не зарањамо даље.

          Ако се сагледа, на основу које год хоћете испитивања „јавног мњења“, србијанство је веома живо. И, додаћемо, савршено се поклапа са идеологијом ДСС и, нарочито, Војислава Коштунице. Што нема одраза на изборима није чудо у ситуацији окупације.
          Како се србијанство у окупацији подкопава, Челекетић, сердар Афрички, је перфектан манекен.

          Да покушамо још на један начин објаснити: Може ли се направити хлеб без брашна? За српску државу србијанство је брашно. Треба још доста ствари, али без брашна се не може. Ако је више брашна, биће и већа погача. Просто и јасно.
          Антисрбијанци неће брашно, већ нуде пиљевину.

           
          Одговори

          1. Уистину све је ствар дефиниције. Може и овако:

            србијанство = српска држава

            српска држава=кратери на Месецу

            Одакле следи:

            србијанство=кратери на Месецу

            тј.

            кратери на Месецу=србијанство

            Сад лепо контактирамо какво удружење астронома и предложимо им да промене своје књиге у складу са овом дфиницијом. Зашто да не? „Србијанство“ је лакше писати него „кратери на Месецу“.

            „Ако се сагледа, на основу које год хоћете испитивања „јавног мњења“, србијанство је веома живо.“

            Супер. Следећи пут, кад се буде вршило испитивање јавог мњења предлажем да се људи упитају шта мисле о „србијанству“, па да видимо ко замајава и онако слуђене Србе и ко тиме поткопава идеју о српској држави: они који користе термин „српска држава“ или они који користе термин „србијанство“?

            „И, додаћемо, савршено се поклапа са идеологијом ДСС и, нарочито, Војислава Коштунице.“

            Опет супер. Можемо ли да знамо где се налази та српска ржава коју је Коштуница направио? Ја знам где се налази једна антисрпска, у којој су Срби законски дискриминисани и у којој има више пара за белосветску руљу него за српску децу. Све по Уставу и закону.

            „Или НВО сектор – Бисерко, Челекетић… прометеји србијанства?“

            Ја бих молио да ми се каже на ком шалтеру Соња Бисерко прима плату. Нема смисла да ја радим без надокнаде.

             

          2. **Ђорђе Ивковић

            По чему се то Воја Коштуница прославио?
            По предатим генералима или што је предао мандат Тадићу… као велики србијанац.
            Недостатак аргумената обично повлачи изрицање увреда или бар неистина да би се сакрила своја немоћ.
            Какви НВО и Соња Бисерко?
            Такве будалаштине пришивати некоме на овом сајту је неозбиљно.

             

  2. Г. Јакша, имате Интернет, или се бубњевима јављате?
    „Недостатак аргумената“… :))))))))))))))))))) Па докле бре више, срам вас било!!!!
    Срамота је бити тако неинформисан.
    Шта да Вам објашњавам, што већ сами нисте требали знати?

    Да ли је Бисеркова за србијанство?
    Да ли је Челекетић за србијанство?
    А Вучић?
    А Шешељ?
    А Ви?

    Па шта очекујете? Да вам се не каже истина?

    Пазите ово:

    србијанство = српска држава

    српска држава=кратери на Месецу

    Одакле следи:

    србијанство=кратери на Месецу
    ????
    Ово је пак „аргуменована расправа“? Може, међу афричким носорозима, не у Србији.

    Ама има и одговор генерала Михаила Живковића оваквим „Гољама“, попут Челекетића.

    НЕМА СРПСКЕ ДРЖАВЕ БЕЗ СРБИЈЕ. И то је тако, можете на главу да се поставите.

     
    Одговори

    1. Само без нервирања.
      Ако сматрате да сте Ви овлашћени за издавање атеста ко је Србин а ко не, немам ништа против, терајте даље.
      То што је Влада написао је његово мишљење па се њему обратите и то расправите.
      Србије много дуго нема јер су Срби пристали да је се реше и да је поклоне другом.
      Што се тиче којекаквих генерала, не занимају ме, лепо су се показали а тек данас се доказују као вееелики србијанци.
      Свака њима част.

       
      Одговори

      1. Нервирање је легитимна ствар.
        Где сам ја написао да сам ја тај који издаје атест ко је Србин а ко не?
        Не лупетајте.
        Ја пишем да немам намеру да десет пута турам под нос факта која су свима лако доступна, људима који неће да их виде, не би ли хи убедио у очито тачне ствари.

        Између осталог, чињеница је да је ОБАВЕЗУ САРАДЊЕ СА ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ ПОТПИСАО СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ И ДА СУ ПРВА ИЗРУЧЕЊА ПОЧЕЛА ЗА ЊЕГОВЕ ВЛАСТИ, КАДА СЕ НАДАО НОБЕЛОВОЈ НАГРАДИ ЗА МИР???!!!
        Сад, питање је колико пута је потребно поновити да је СМ то урадио да би допрло до Ваше свести?
        Не знате за ово, или се једноставно правите блесави?
        Коштуница је крив што није хтео да изазове нове санкције Србији и што је Србију економски опоравио, и што је помагао, као нико ни пре ни после њега, Републику Српску, и што је јачао везе са Русијом?
        Шта? Нема доказа за наведено? Ама немојте да с…

        Шта је са вама свима?

         
        Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!