Остоја Симетић: Док Холидеј и ми

Ко је и какав био историјски доктор Џон Хенри Холидеј, стоматолог из Џорџије, који је због болести напустио ординацију и живот наставио по салунима и коцкарницама на дивљем западу, није превише важно.

За ову причу о нама, важан је Док Холидеј из пера Френка Ларамија[1], онај који је „дошао тихо и ушао у легенду“. Кључна је ствар, можемо ли од њега, тог измишљеног лика, нешто да научимо. Нешто, што би нама стварнима, данас и овде, било од користи.

Навике и животни стил „човека из Џорџије“ сигурно нису за узор. Да, он пије, коцка се, убија лоше момке, лута без дома и породице, ужитак проналази у краткотрајним везама са женама које помисле да су у њему пронашле срећу, а затим страховито пате када он убрзо заувек оде. Једини прави извор средстава за живот, Доку је покерашки шпил. Сигурно не бисмо волели да наши синови живе на такав начин?

Зашто онда ја, који ни кафу не пијем, свом петогодишњаку, веома често препричавам Холидејеве авантуре? Зато што напред побројано није Докова суштина, он се револверашким престижом не поноси, то је његов усуд. Прати га зла коб, другачије не може, али то није његов избор. Бит Холидејевог погледа на живот је нешто посве друго – правда. Стална борба за њу. Би волео да живи мирно. Покушавао је да се скраси у неколиким градовима, да обнови зубарску ординацију, постане угледни грађанин, али му други нису допуштали. Када би се то дешавало, није кукао. Бранио се. Некада себе, некада друге.

Он не узмиче. Не бежи. Што би рекао Џон Вејн у једном филму „A man’s got to do, what a man’s got to do“. Није самоубица, не провоцира невоље, али када га оне пронађу, суочава се са њима храбро, као човек. Лично достојанство је за Дока граница. Увреде и понижења не трпи. И он познаје страх. Какав год био, живот је и њему драгоцен. Ако је могуће, волео би да га оставе на миру. Није увек сигуран у себе. Понекад се уплаши, рецимо када га прогони Литл Сем Вуд, али кад места за бег више нема, он зна шта мора.

Чак и када је унапред свестан да ће наићи на болну незахвалност оних којима помогне да преживе, он то ипак учини, мада покушава да самог себе увери како то није његова ствар. Правичност, као главна црта његовог карактера, не дозвољава му да ћутке посматра зулум. Силеџије, грамзивци, преваранти, покварењаци свих врста којима се укрсте путеви с Холидејевим, на тој раскрсници плаћају цену своје бахатости.

Такав живот није лак. Част има своју цену и ризике. Има и награде. Живот ван ропца и пузања.

Зато Док и данас излази и чита се, као и пре више од четрдесет година. Људи би волели да буду храбри као он. Диве се његовој снази и смелости. Поштују његову одлучност да се одупре неправди, да не да на себе и не пузи пред силнима.

Ми се превише бојимо. Плашимо се власти, шефа, газде, запада, навијача, силеџија… скривамо се по ћошковима, гмижемо по сенкама, да нас не виде, да нас оставе на миру, да зграбе неког другог. Пристајемо на живот у сталном страху. Ћути да не буде горе. Учлани се. Гласај. Не таласај. Пусти. Сачекај. Може му се. Сви су његови. Један је живот. Какав? Пасји, али живот. Мисли на ово, ћути због онога, трпи због овога… иако трунеш изнутра, иако мрзиш себе што си бедник, полтрон, кукавица, црв.

Можда мора тако. А можда и не.

А шта ако много нас, једанпут одлучи да забаци пешеве својих капута и лежерно сиђе на прашњаву улицу, посматрајући силеџију у очи? Шта ако се тада не будемо бојали? Како ће он реаговати када схвати да његово најубојитије оружје, страх, више нема ефекта?

Можда будемо бржи?

Сваког петка, читајте чланке Остоје Симетића

[1] Френк Ларами је један од псевдонима Немца, Албрехта Петера Кана (1923-1996.)

 

9 коментара


  1. Е, Ала.сам волео да читам Дока Холидеја и да гледам каубојце!!! Онда сам почео да осећам кривицу јер су нас Амери кињили све ове године па сам престао, али ево Симетића, па можда да обновом читалачку значку?

     
    Одговори

    1. Док Холидеј је обична нула према нашем Војводи Воји Танкосићу.

      https://zekaonica.blogspot.rs/2013/10/blog-post_23.html

      Док Холидеј је измишљен лик, Воја Танкосић је парадигама јунаштва. правог јунаштва, патриоте, на којем се надахњују они који знају за њега тако да мислим да је Остоја могао слободно да узме њега за пример.

      Сећам се као дете, америчка војска се бори са Индијанцима и таман кад загусти чује се труба и Џон Вејн стиже у пуном галопу на челу коњице да победи и докусури Индијанце.
      А цела сала тапше у делиријуму јер ће Џон Вејн победити и побити зле Индијанце до задњег.
      То се , иначе, зове вестернизација која сада бере данак међу Србима.

       
      Одговори

      1. Утисак у другом делу мога, пређашнег, коментара се односи на филмове које сам гледао као дете у биоскопу. Само да појсним.

         
        Одговори

      2. Тачно, Воја је баш такавтип био.Једино што у оно доба, нико није ни знао за њега, а Холидеја смо сви читали. Детињство остаје у нама заувек.
        А свакако, вредело би посветити неколико чланак Танкосићу.

         
        Одговори

  2. А, ако ћемо да останемо у свету уметности и филма, препорука за филм Алексеја Балабанова, Брат и Брат 2, где борбу за правду отеловљује непоновљиви Сергеј Бодров млађи, кроз лик Данила Багрова.

    И иначе препорука за све филмове Алексеја Балабанова.

     
    Одговори

  3. Занимљиво виђење једног стрип јунака али је још боље ако тај јунак постане узор за живот и живиш по сличним правилима. Истог јунака рађе сам гледао на филму. Храброст и борба за правду увек су на цени.Боље бити храбар али не лудо храбар и по сваку цену.Добро дођу овакви текстови јер видиш да и поред овакве суморне стварности људи се труде да остану нормални и гле чуда успева им али док има воље има и наде да се ствари крећу на боље .

     
    Одговори

  4. Одлично и поучно.Има и одраслих који читајући Док Холидеја не само што уче своје потомке и указују им на вредности као што су храброст и осећај за правду већ и сами се толико уживе да пуцају на све стране.Понекад помешају непријатеља .У сваком случају више оваквог размишљања и ова стварност неће бити толико суморна.Бити храбар је врлина али не треба по сваку цену,боље рећи неки све и да хоће беже и бирају да се повуку .Ипак је стрип бољи од филма.

     
    Одговори

  5. Занимљива паралела.
    Шта знам, наш Марко Краљевић је боље пио ( и с коњем и с мајком, није правио неко питање … „Вино пије Краљевићу Марко, са старицом Јевросимом мајком; када су се поднапили вина.. итд) и боље млатио зулумћаре („…А од дванаест младијех Турака, он направи двадесет и четири…“).
    Могу се правити разне паралеле. Ја сам у написао „Добра капљица и национални идентитет“ где сам упоредио „битку“ код Аламоа и Дејви Крокета са битком на Чокешини и браћом Недић.

    Мени се чини да америчка борба за правду не може да се разуме без укључења у контекст колоритне личности из доба Дока Холидеја, каква је била Рој Бин, „судија за вешање“. Тај чланак са насловом „Рој Бин поново јаше“, везао сам за Хашки „трибунал“ и посебно ослобађајућу пресуду Готовини.
    Елем „судија“ Рој Бин није био никакав прави судија, већ самопроглашени. Ишао је од места до места са неком купусаром од законика под мишком и судио. Пресуде су у главном биле – вешање. Око 150 људи је тако обешено. Али, био је у добрим односима са момцима са друге стране закона. Тако једном приликом неки каубој убије Кинеза. Све јасно, следе вешала. Рој Бин међутим преврће ону његову купусару, полако, страну по страну и на крају пресуди: „Све сам подробно прегледао, али у закону ништа не пише за Кинезе“. И ослободи убицу. Таква је правда била на Дивљем Западу. Тако је и остало, само се доста проширило… А Карађорђе обесио рођеног брата због силовања…

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!