Остоја Симетић: Док Холидеј и ми

Ко је и какав био историјски доктор Џон Хенри Холидеј, стоматолог из Џорџије, који је због болести напустио ординацију и живот наставио по салунима и коцкарницама на дивљем западу, није превише важно.

За ову причу о нама, важан је Док Холидеј из пера Френка Ларамија[1], онај који је „дошао тихо и ушао у легенду“. Кључна је ствар, можемо ли од њега, тог измишљеног лика, нешто да научимо. Нешто, што би нама стварнима, данас и овде, било од користи.

Навике и животни стил „човека из Џорџије“ сигурно нису за узор. Да, он пије, коцка се, убија лоше момке, лута без дома и породице, ужитак проналази у краткотрајним везама са женама које помисле да су у њему пронашле срећу, а затим страховито пате када он убрзо заувек оде. Једини прави извор средстава за живот, Доку је покерашки шпил. Сигурно не бисмо волели да наши синови живе на такав начин?

Зашто онда ја, који ни кафу не пијем, свом петогодишњаку, веома често препричавам Холидејеве авантуре? Зато што напред побројано није Докова суштина, он се револверашким престижом не поноси, то је његов усуд. Прати га зла коб, другачије не може, али то није његов избор. Бит Холидејевог погледа на живот је нешто посве друго – правда. Стална борба за њу. Би волео да живи мирно. Покушавао је да се скраси у неколиким градовима, да обнови зубарску ординацију, постане угледни грађанин, али му други нису допуштали. Када би се то дешавало, није кукао. Бранио се. Некада себе, некада друге.

Он не узмиче. Не бежи. Што би рекао Џон Вејн у једном филму „A man’s got to do, what a man’s got to do“. Није самоубица, не провоцира невоље, али када га оне пронађу, суочава се са њима храбро, као човек. Лично достојанство је за Дока граница. Увреде и понижења не трпи. И он познаје страх. Какав год био, живот је и њему драгоцен. Ако је могуће, волео би да га оставе на миру. Није увек сигуран у себе. Понекад се уплаши, рецимо када га прогони Литл Сем Вуд, али кад места за бег више нема, он зна шта мора.

Чак и када је унапред свестан да ће наићи на болну незахвалност оних којима помогне да преживе, он то ипак учини, мада покушава да самог себе увери како то није његова ствар. Правичност, као главна црта његовог карактера, не дозвољава му да ћутке посматра зулум. Силеџије, грамзивци, преваранти, покварењаци свих врста којима се укрсте путеви с Холидејевим, на тој раскрсници плаћају цену своје бахатости.

Такав живот није лак. Част има своју цену и ризике. Има и награде. Живот ван ропца и пузања.

Зато Док и данас излази и чита се, као и пре више од четрдесет година. Људи би волели да буду храбри као он. Диве се његовој снази и смелости. Поштују његову одлучност да се одупре неправди, да не да на себе и не пузи пред силнима.

Ми се превише бојимо. Плашимо се власти, шефа, газде, запада, навијача, силеџија… скривамо се по ћошковима, гмижемо по сенкама, да нас не виде, да нас оставе на миру, да зграбе неког другог. Пристајемо на живот у сталном страху. Ћути да не буде горе. Учлани се. Гласај. Не таласај. Пусти. Сачекај. Може му се. Сви су његови. Један је живот. Какав? Пасји, али живот. Мисли на ово, ћути због онога, трпи због овога… иако трунеш изнутра, иако мрзиш себе што си бедник, полтрон, кукавица, црв.

Можда мора тако. А можда и не.

А шта ако много нас, једанпут одлучи да забаци пешеве својих капута и лежерно сиђе на прашњаву улицу, посматрајући силеџију у очи? Шта ако се тада не будемо бојали? Како ће он реаговати када схвати да његово најубојитије оружје, страх, више нема ефекта?

Можда будемо бржи?

Сваког петка, читајте чланке Остоје Симетића

[1] Френк Ларами је један од псевдонима Немца, Албрехта Петера Кана (1923-1996.)