Марко Димитријевић: Либерална демократија као „наоружана неправда”

Ми знамо да проблем Србије данас, није само овај или онај режим, већ сам политички систем као и духовно-културни миље у коме исти делује.

Међу бројним савременим критичарима америчке хегемоније и њеног идеолошког оруђа – мондијализма, ретки су они који ће се усудити да својим анализама доведу у питање саме основе либерал-демократског система, које су заправо претече и претпоставке првонаведених идеја. Либерална демократија, једна од кључних догми данашњице, у претпрошлом веку била је намењена заштити капитализма, а данас пак заштити корпорацијског (новог) светског поретка и његовог концепта потрошачког друштва. Такав статус, омогућава јој покриће монопола физичке принуде који је заснован на моћи евроатлантске војно-политичке машинерије и моћи поседника крупног капитала. Може се рећи, да се данашњи концепт демократије који подразумева вишепартијски парламентаризам и либерални капитализам, разликује од првобитног античког концепта демократије скоро по свим својим обележјима, осим по имену, тако да је по Платоновом предвиђању, демократија заиста еволуирала у тиранију, односно „наоружану неправду“.

А таква наоружана неправда, не своди се са само на огољену силу, већ и на пропагандно убеђивање народних маса у илузију да оне заиста управљају саме собом. Ту долазимо до разобличавања још једног демократског мита. Наиме, демократија, „подучава“ бираче како они имају могућност избора различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у обзир постојање многих партија и сталних сукоба међу њима. Али ако ствари мало боље сагледају, јасно је да бирач има избор само једне једине политичке опције – демократске, било либрал-демократске или социјал-демократске (која је у односу на првонаведену опцију, у мањој мери капиталистичка али у већој мери антинационална). И поред свеприсутне нетрпељивости актера демократско-партијашког политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих партијских програма, више у нијансама него у суштини. А сваки покушај да се закорачи изван круга „дозвољене деснице“, пословично изазива шиканирање, прогањање и препознатљиво медијско етикетирање. И то без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану у демократској јавности. Када се све то узме у обзир, јасно је да је демаскирана демократија веома блиска комунизму, јер оба система красе и тоталитаризам и извесни (често симболични) плурализам, с тим што у комунизму постоји унутарпартијски „плурализам“, оличен у борби и међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ рекосмо махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система, бивају „дочекани на нож“.

Дакле, борба против демократије, било организована или појединачна, многима делује као утопистичка „борба против ветречања“, из разлога што је о њој створен мит – као универзалном рецепту друштвене сагласности и „идеологији краја историје“.

Али сам појам „демократије“ и уређења које она представља неспојиви су са било којим универзалним решењем. А с обзиром да демократија, макар у теорији, нуди могућност избора, што само по себи подразумева различитости, јасно је да самостално постојање демократије као система, практично потире само себе, па можемо закључити да је од демократије остао само мит, а да ње саме реално нема.

Стога, ми знамо да проблем Србије данас, није само овај или онај режим, већ сам политички систем као и духовно-културни миље у коме исти делује. Јер различита друштва захтевају различита уређења која органски треба да происходе из народних карактеристика и да буду усклађена са народним потребама. Наметање и утеривање либералне демократије, почев од епохе гиљотина, па све до НАТО бомби, јесте тоталитарни империјализам, а јединствени глобални систем који би омогућио општу сагласност и постао универзалним, како год га назвали, обичан је мит.

Штампано у Искри

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!