Драган Пајовић: Цркни магарче до зелене траве

У Србији је на скали предности и вредности опште добро на дну лествице. Заједно са свима онима који су пружали или још пружају напоре да Србија потпуно не нестане са лица земље. Да је не прегазе, развале и растуре. Да се сачува иоле што се може сачувати за нека боља и срећнија времена када слуге и сатрапи неће бити на челу, као данас, већ на дну, где им је и место.

Драган Пајовић

А из општег добра произилази појединачна добробит. У било којој доброј екипи и слабији играч временом постаје квалитетнији, личним трудом и примером других. У саставу јаког одељења и слаб ђак временом постиже боље резултате. У држави у којој су достојанство, правичност и сувереност уткани у социјално, економско и национално биће грађана, расподела се врши на начин на који се задовољавају потребе нуклеуса једне нације. Науштрб најграмзивијих, а на корист и најслабијих и најпродуктивнијих.
У Србији је све супротно. И зато се данас први педер Србије дичи оним чега се и свака ноторна будала стиди. Прихватањем хорди наметнутих избеглица и прогоном из земље сопствене деце. Отимањем дела уставно и законски правних доходака и пензија и уделом милостиње сопственим грађанима. Делимичном изградњом основних инфраструктурних објеката и уништењем националног блага, узурпацијом слободе говора и наметањем полусвета и пробисвета на кључна места у државној хијерархији, а укидањем слободарства и истине у свим јавним дискурсима и потискивањем истих у алтернативне информационе токове.

Пре свега, колективна амнезија је достигла степен кључања. Ври и прска из балканског лонца.Заборавило се одакле се пошло, којим се путем ишло, које су се стазе крчиле и табаниле и логично је да се не зна којим путем даље. Најстрашнији заборав се тиче последњих седам и по деценија. Ништа данас не би било овако. Не би се куће и атари затрављивали, не би се деца отискивала у недођије нити би старост финансирала младост. А за подсећање на деведесете, када су у истом колу играли и данашњи играчи, нам и не треба историјска читанка нити епска поезија, довољно је и лично искуство, које смо абнегацијом шутнули у пролазу и негативцима дали другу прилику да пуцају у исту мету. Србију и српски народ.

Колико памтимо, толико нам се и вратило. И враћа нам се. И преко мере. Нестајемо у небризи и општем забораву, у добу када су заштићене и животињске врсте. Нестајемо као људи и као Срби, сопственом глупошћу и туђим устројством. Више не делимо да бисмо били богатији него очекујемо нечије „хвала“ као награду за учињено. А шта чинимо? Бусамо се у груди и опонашамо виђено и оку доступно. Обећавамо другима како Он нама обећава, лажемо друге како Он нас лаже, купује време и држи нас заробљене у ишчекивању ефемерног сутра. Неприступачног раја у коме се гомилају цифре и достигнућа, а најлакше је гладном обећати порцију, жедном капљицу и посрнулом одмор.

Не цркни магарче до зелене траве док упокојавају се старији, одлазе млађи, празне се душе и џепови, стеже се на све стране, растеже нешто цркавице, гледа се све више у небо и ћути се. Мрмља се у браду и погледи се не укрштају. Олуја се нека спрема. Не чују се више те лажљиве речи, ослушкује се ритам људски, граница трпељивости, хук бунта, пркоса и ината из којег се диже народ.

Но, та игра са народним стрпљењем, то шегачење са најслабијима, то проницљиво одуговлачење и развлачење народног ткива и ресурса, медијска изолација и представљање најобичнијег чаробним, величајући себе и своју поткупљену клику, неће трајати дуже од следећег пролећа. Иако шаблонизован, српски народ увиђа да је много што шта труло и нестварно, не само у празним речима, већ у непостојећим делима. И кад прођу све тактичке вежбе летовања, зимница, слава, новогодишњих дочека и стигну нова поскупљења, већи намети, појачане акцизе на све постојеће, кад прође и ова црна, голготска 16-а година, све ће постојеће народ помлатити, јер је догорело до ноктију.

Ауторов блог

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!