Симо Крајишник: Ветар

Иако ме свако вече у сновима прогоне бештије, авети и демони, јава ми је још тежа. Она је много страшија јер постоји. Опипљива је, реална, и готово да могу да додирнем тај ужас који ме окружује. Када се пробудим из кошмарног сна, постоји тај један, сасвим мали, слабашни, готово неприметни, тренутак наде, да није све тако безнадежно и сабласно, али када он прође и када дефинитивно доспем на јаву, све се гаси, и ја проводим дане у стању које има паклене обрисе.

А, није увек било тако. Напротив. Ја сам некад истински волео живот. И он је волео мене. Разумели смо се и међусобно храбрили. Ипак, замрзели смо се и сада играмо игру коју презиремо и један и други. У тој игри победник може бити једино Смрт. Она је та чији шапат све чешће чујем док се борим са неподношљивим данима и ноћима. Она је та која упорно и наметљиво напада Живот, наговарајући га да ме пусти у њен загрљај. Оно што ме чуди јесте то што је мој страх од ње све већи, иако ми је живот све мање важан. И никако не могу да решим ту загонетку. Зашто се и даље бојим смрти, ако сам све равнодушнији према животу? Зар не би било разумно да тај страх полако нестаје? Овако, ветрови ме носе, тамо-амо, између места на коме више не желим да будем и места на које се бојим да одем. Ти ветрови, некада су ме носили кроз предивне вртове и крајолике Живота. Ех, како сам само уживао док су око мене летеле рајске пчеле и чуо се хук водопада са моје реке на којој сам проводио дане. Мирис пољског цвећа, дивљих љубичица и смиља, испуњавао је сваку пору мога бића и ја сам се радовао сваком новом дану, свакој ноћи и месечини, сваком цвркуту птица које су посећивале моје прозоре. Нисам тада ни слутио да ће дивље звери заменити моје пчеле, а злокобни ропац умируће хијене, чаробни звук мог узвишеног водопада. Са врата Раја, у предворје Пакла, дошао сам својом кривицом. Богове ветра не могу кривити. То је оно што следује сваком проклетнику, који се поигра са праисконским законима.
Преко ноћи, ветар је однео све оно што сам био ЈА. Нестале су птице и пчеле, нестали су сунце и месец, нестао је мед. Нестала је и она. Ја сам остао на истом месту, али ничега више није било. Неко време сам провео у молитвама, надајући се да ће ми ветрови вратити оно што сам годинама стрпљиво стварао. Сваки фијук сам дочекивао са надом да ми баш он враћа све оно чега сам лишен. Међутим, временом, нада је ишчезла, а остали су празнина, бес и горчина. Сада нема ни њих. Само равнодушност према Животу и страх од неизбежног. Остали смо дакле, само, ништавило и ја. Јако нам мало фали да се коначно стопимо, да постанемо једно. Апсурд је у томе што никада нисам разумео људе који су се мирили са ништавилом и тако га олако прихватали, као рођеног брата, као замену за неуслишену жељу и изневерене снове. Такви људи, у мени су изазивали злокобан осећај и мучнину. Сада сам и ја постао један од њих.

Са молитвама сам престао одавно, али дође тако, с времена на време, истина, слабашан и закржљао ветрић, који у мени побуди малу и једва осетну жељу за нечим што не могу јасно да дефинишем. Тај ветар је толико слаб да својом снагом не може да помери ни најмањи лист хартије, али ја га ипак осетим у неким забаченим катакомбама душе. Тада се опет, дрхтавим и несигурним гласом, помолим боговима, ни сам не знајући чему се тачно молим. Када би ми дала сигнал, када би ме потражила, када би ми само послала поздрав по ветру, можда би се све променило…

 

2 коментара


  1. Обе су приче добре, ова воља од прве, јер у њој од прве две, три реченице знамо крај… али зашто је Симо толико опседнут смрћу?

     
    Одговори

    1. Није Симо опседнут смрћу, већ мисао о њој користи као инструмент борбе за живот и трагање за смислом и суштином.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!