Остоја Симетић: Гвоздена завеса између мене и њих

Ко су они, а ко сам ја? Ја сам обичан човек. Трудим се да живим нормално. Волим своју породицу, народ и државу. Они за себе мисле да су елита.  Ето и првог нашег неслагања. Ја мислим да су олош.

Докле поделе? Зашто стално ми и они, рећи ће неко. Кад ће Срби, забога, да се једанпут сложе, с правом ће запитати други. Зар увек мора „До истраге турске али наше“?

Мора. Није завршено. Истрага савремених потурчењака, разуме се, ваља да буде политичка, а не физичка.

Где је вододелница између њих и мене (надам се и вас, читалаца)?

Рат у бившој Југославији, СФРЈ. Важно је јасно се одредити о томе да ли је рат и распад земље изазвао српски национализам или хрватски и словеначки сепаратизам, потпомогнут споља.

Колико год био против Милошевића и комуниста, не мислим да је њихов циљ био разбијање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Они су идеолошки били Југословени. Рат је требао другима. Хрватима и Словенцима. Они никада нису прихватили Југославију као своју државу и схватали су је једино као пар каљача у којима ће прегазити балканско блато на путу до националне независности. Србе нису волели тада, као ни сада. О томе сведочи Јасеновац. Нажалост, не сам он. Зато ја тврдим да су рат изазвали сепаратисти из Загреба и Љубљане, подржани са Запада.

Од необоривих доказа имамо говор Фрање Туђмана, одржан у Загребу где је изјавио:

„Рата не било да га Хрватска није желела, али ми смо проценили да само тако можемо остварити самосталност.“

Такође, тадашњи министар унутрашњих дела Хрватске, Јосип Бољковац, тврди да је Туђман „желео рат по сваку цену” и објашњава: „Рат није био нужност већ намера. По том његовом концепту Срби су требали нестати из Хрватске.”

„Српски“ грађаноиди на које се односи моје „они“, належу на хрватско-муслиманско-албанско-западњачку ратну пропаганду и прихватају супротну тезу, да су за рат криви Срби и њихов национализам, те хегемонизам. Закључују да је на ономе ко је изазвао рат и најтежи терет за почињене злочине, као што и највећи број конкретних злочина и жртава приписију Србима, тврдећи још да је то био део војнополитичког плана свих српских руководстава. Као да су преписивали оптужнице трибунала.

Из таквог њиховог става, произилази да су поступци Империје према Србима (санкције, помоћ ендехазијским офанзивама попут Олује и Бљеска, арбитрирање у корист босанских Муслимана, агресије на Српску и Србију, подупирање тзв. независности лажне државе косметских Арнаута итд.) праведна казна за мегазлочинце, какви смо, по њима, ми Срби.

По таквима, Срби морају да прихвате тврдње и „пресуде“ о својој кривици, а онда, логично и да се покају. Кајање би ваљало исказати одустајањем од сваког националног интереса и попуштањем у свему апетитима Арбанаса, Муслимана из Сарајева, Хрвата и Запада. То практично значи званично признање Косова, унитаризовање БиХ, даљу децентрализацију (читај дезинтеграцију Србије – Војводина, Рашка, Бујановац, Медвеђа…), обезубљивање војске, кидање с Русијом, сврставање уз НАТО и томе слично. Само на овај начин кажњени, Срби се могу надати опросту регионалне и „међународне“ заједнице, те поново заслужити своје место у друштву пристојних народа. Неки то раде због новца, а други из оданости коминтерновској идеји о српској хегемонији и национализму као највећем непријатељу јужнословенских народа.

Остоја Симетић
Остоја Симетић

Ја, с друге стране, мислим да ми заслужујемо извињење Запада, јер смо жртве, а не злочинци. Ратове су повеле сепаратистичке републике, а по њиховом окончању, Срби у Хрватској, Словенији, Муслиманско хрватској федерацији, Црној Гори и на Косову су обесправљени и прогањани. Ни у БЈРМ није лако бити Србин. Сматрам да српско питање није решено и да се морају, зарад трајнијег мира, уважити легитимни српски интереси. Не прихаватам никакву колективну кривицу српског народа, нити постојање икаквог плана за вршење злочина српског руководства.

Република Српска није настала на геноциду. Геноцида над Муслиманима није ни било. Сматрам да је наратив о Сребреници обична пропагандна лаж, у смислу оптужби за геноцид, о чему компетентно и детаљно пише Стефан Каргановић из „Историјског пројекта Сребреница“. Зар би се вођство Српске зауставило само на „општинском геноциду“ у Сребреници да је желело уништавање муслиманског живља? Шта га је спречавало да исто почини у свим општинама, те у току читавог рата? Не, Срби су хтели само геноцид у једној варошици и то су почели да раде после четири године ратовања?! Не верујем.

За њих је агресија из 1999. последица Милошевићеве недемократичности и српских злочина над Шиптарима. Ја мислим да је то испуњавање западњачке антисрпске агенде, подударене с целовековним тежњама шиптарских сепаратиста. Запад је инструисао сваки потез косметских Арнаута, а самозвана ОВК беше његова пешадија. Нашли смо се у вртлогу геополитичких збивања, не својом вољом, и постали жртве злочина. Најпре, злочина против мира, а онда и дивљачких монструозности арбанашких кољача и радиоактивних бомби „Милосрдног анђела“.

Не желим ја, ни речју, да аболирам Милошевића, јер је његова кривица огромна. Само, он није крив другима. То зашта га Запад оптужује, обична је измишљотина. Он је крив нама, што није одбранио Србе, што је шуровао са усташом Туђманом и изигравао врховног команданта, зарад стицања популарности, радије него да сломи терористе и доведе Запад пред свршен чин. Као талац југословенства и комунизма, он није ни могао да буде српству кориснији. Међутим, наглашавам да то што Милошевић није одбранио Србе, не значи да их није требало бранити.

Дакле, они и ја, немамио различите ставове у неким обичним стварима, попут пореске политике, правца развоја пољопривреде или индустрије, пенологије, пензионог система итд, већ о најважнијим, темељним питањима од којих зависи територијални интегритет Србије и Српске, а могуће и биолошки опстанак Срба.

Зато између њих и мене постоји гвоздена завеса, дебља, тврђа, дужа и виша од Кинеског зида. Тако треба и да остане. Политичка борба Срба у овом тренутку, мора да буде окренута својеврсној „реконквисти“ саме Србије, њених медија, културе и система образовања, што је једини начин за спречавање олоша да трује јавни дискурс обманама о „преовлађујућој српској кривици“, те строгости, али праведности Запада.

Те митове треба разрушити. У тренутку када и западном политичком сценом дувају нови, повољнији ветрови, треба предузети офанзиву, очистити медије и институције од другосрбијанаца, одузети им, ама баш сваку, полугу утицаја и државу Србију окренути, у свим њеним капацитетима, одбрани и остваривању националних интереса. Национални интерес сваке земље света, па тако и наше, јесте да буде целовита, безбедна, богата, независна и поштована.

Тек након овог, унутрашњег ослобођења, ми можемо постати нормална земља, у којој се сви друштвенополитички актери залажу за њену добробит, али се разликују идеолошки, практично, стратешки итд. Тада је могућа и цивилизована дебата, али и сарадња између носилаца различитих мишљења.

Ваља, за крај, додати, да није довољно само постићи сагласност о неколиким овде помињаним догађајима, како бисмо да неким могли делатно да сарађујемо. Како би био користан отаџбини и народу, сем ових начелних ставова, политичар мора да гаји личну културу, да буде частан и образован, те посвећен општем, пре неголи личном интересу.

Сваког петка, читајте нови чланак Остоје Симетића