Остоја Симетић: Гвоздена завеса између мене и њих

Ко су они, а ко сам ја? Ја сам обичан човек. Трудим се да живим нормално. Волим своју породицу, народ и државу. Они за себе мисле да су елита.  Ето и првог нашег неслагања. Ја мислим да су олош.

Докле поделе? Зашто стално ми и они, рећи ће неко. Кад ће Срби, забога, да се једанпут сложе, с правом ће запитати други. Зар увек мора „До истраге турске али наше“?

Мора. Није завршено. Истрага савремених потурчењака, разуме се, ваља да буде политичка, а не физичка.

Где је вододелница између њих и мене (надам се и вас, читалаца)?

Рат у бившој Југославији, СФРЈ. Важно је јасно се одредити о томе да ли је рат и распад земље изазвао српски национализам или хрватски и словеначки сепаратизам, потпомогнут споља.

Колико год био против Милошевића и комуниста, не мислим да је њихов циљ био разбијање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Они су идеолошки били Југословени. Рат је требао другима. Хрватима и Словенцима. Они никада нису прихватили Југославију као своју државу и схватали су је једино као пар каљача у којима ће прегазити балканско блато на путу до националне независности. Србе нису волели тада, као ни сада. О томе сведочи Јасеновац. Нажалост, не сам он. Зато ја тврдим да су рат изазвали сепаратисти из Загреба и Љубљане, подржани са Запада.

Од необоривих доказа имамо говор Фрање Туђмана, одржан у Загребу где је изјавио:

„Рата не било да га Хрватска није желела, али ми смо проценили да само тако можемо остварити самосталност.“

Такође, тадашњи министар унутрашњих дела Хрватске, Јосип Бољковац, тврди да је Туђман „желео рат по сваку цену” и објашњава: „Рат није био нужност већ намера. По том његовом концепту Срби су требали нестати из Хрватске.”

„Српски“ грађаноиди на које се односи моје „они“, належу на хрватско-муслиманско-албанско-западњачку ратну пропаганду и прихватају супротну тезу, да су за рат криви Срби и њихов национализам, те хегемонизам. Закључују да је на ономе ко је изазвао рат и најтежи терет за почињене злочине, као што и највећи број конкретних злочина и жртава приписију Србима, тврдећи још да је то био део војнополитичког плана свих српских руководстава. Као да су преписивали оптужнице трибунала.

Из таквог њиховог става, произилази да су поступци Империје према Србима (санкције, помоћ ендехазијским офанзивама попут Олује и Бљеска, арбитрирање у корист босанских Муслимана, агресије на Српску и Србију, подупирање тзв. независности лажне државе косметских Арнаута итд.) праведна казна за мегазлочинце, какви смо, по њима, ми Срби.

По таквима, Срби морају да прихвате тврдње и „пресуде“ о својој кривици, а онда, логично и да се покају. Кајање би ваљало исказати одустајањем од сваког националног интереса и попуштањем у свему апетитима Арбанаса, Муслимана из Сарајева, Хрвата и Запада. То практично значи званично признање Косова, унитаризовање БиХ, даљу децентрализацију (читај дезинтеграцију Србије – Војводина, Рашка, Бујановац, Медвеђа…), обезубљивање војске, кидање с Русијом, сврставање уз НАТО и томе слично. Само на овај начин кажњени, Срби се могу надати опросту регионалне и „међународне“ заједнице, те поново заслужити своје место у друштву пристојних народа. Неки то раде због новца, а други из оданости коминтерновској идеји о српској хегемонији и национализму као највећем непријатељу јужнословенских народа.

Остоја Симетић
Остоја Симетић

Ја, с друге стране, мислим да ми заслужујемо извињење Запада, јер смо жртве, а не злочинци. Ратове су повеле сепаратистичке републике, а по њиховом окончању, Срби у Хрватској, Словенији, Муслиманско хрватској федерацији, Црној Гори и на Косову су обесправљени и прогањани. Ни у БЈРМ није лако бити Србин. Сматрам да српско питање није решено и да се морају, зарад трајнијег мира, уважити легитимни српски интереси. Не прихаватам никакву колективну кривицу српског народа, нити постојање икаквог плана за вршење злочина српског руководства.

Република Српска није настала на геноциду. Геноцида над Муслиманима није ни било. Сматрам да је наратив о Сребреници обична пропагандна лаж, у смислу оптужби за геноцид, о чему компетентно и детаљно пише Стефан Каргановић из „Историјског пројекта Сребреница“. Зар би се вођство Српске зауставило само на „општинском геноциду“ у Сребреници да је желело уништавање муслиманског живља? Шта га је спречавало да исто почини у свим општинама, те у току читавог рата? Не, Срби су хтели само геноцид у једној варошици и то су почели да раде после четири године ратовања?! Не верујем.

За њих је агресија из 1999. последица Милошевићеве недемократичности и српских злочина над Шиптарима. Ја мислим да је то испуњавање западњачке антисрпске агенде, подударене с целовековним тежњама шиптарских сепаратиста. Запад је инструисао сваки потез косметских Арнаута, а самозвана ОВК беше његова пешадија. Нашли смо се у вртлогу геополитичких збивања, не својом вољом, и постали жртве злочина. Најпре, злочина против мира, а онда и дивљачких монструозности арбанашких кољача и радиоактивних бомби „Милосрдног анђела“.

Не желим ја, ни речју, да аболирам Милошевића, јер је његова кривица огромна. Само, он није крив другима. То зашта га Запад оптужује, обична је измишљотина. Он је крив нама, што није одбранио Србе, што је шуровао са усташом Туђманом и изигравао врховног команданта, зарад стицања популарности, радије него да сломи терористе и доведе Запад пред свршен чин. Као талац југословенства и комунизма, он није ни могао да буде српству кориснији. Међутим, наглашавам да то што Милошевић није одбранио Србе, не значи да их није требало бранити.

Дакле, они и ја, немамио различите ставове у неким обичним стварима, попут пореске политике, правца развоја пољопривреде или индустрије, пенологије, пензионог система итд, већ о најважнијим, темељним питањима од којих зависи територијални интегритет Србије и Српске, а могуће и биолошки опстанак Срба.

Зато између њих и мене постоји гвоздена завеса, дебља, тврђа, дужа и виша од Кинеског зида. Тако треба и да остане. Политичка борба Срба у овом тренутку, мора да буде окренута својеврсној „реконквисти“ саме Србије, њених медија, културе и система образовања, што је једини начин за спречавање олоша да трује јавни дискурс обманама о „преовлађујућој српској кривици“, те строгости, али праведности Запада.

Те митове треба разрушити. У тренутку када и западном политичком сценом дувају нови, повољнији ветрови, треба предузети офанзиву, очистити медије и институције од другосрбијанаца, одузети им, ама баш сваку, полугу утицаја и државу Србију окренути, у свим њеним капацитетима, одбрани и остваривању националних интереса. Национални интерес сваке земље света, па тако и наше, јесте да буде целовита, безбедна, богата, независна и поштована.

Тек након овог, унутрашњег ослобођења, ми можемо постати нормална земља, у којој се сви друштвенополитички актери залажу за њену добробит, али се разликују идеолошки, практично, стратешки итд. Тада је могућа и цивилизована дебата, али и сарадња између носилаца различитих мишљења.

Ваља, за крај, додати, да није довољно само постићи сагласност о неколиким овде помињаним догађајима, како бисмо да неким могли делатно да сарађујемо. Како би био користан отаџбини и народу, сем ових начелних ставова, политичар мора да гаји личну културу, да буде частан и образован, те посвећен општем, пре неголи личном интересу.

Сваког петка, читајте нови чланак Остоје Симетића

 

9 коментара


  1. Не знам, ја сам сличног става, али моје окружење негодује ако то јасно кажем, увек испада да тражим рат, санкције…

     
    Одговори

  2. Србија није крива за ратове у Југославији, али неки Срби који су је представљали у савезним органима, као и они што су покушавали да превеслају цео свет а преко воде су жедан превели сопствени народ – јесу. Ако не потпуни кривци, а оно (не)свесни саучесници. Јер нису имали оно што треба да би употребили оно што се мора, како би држава остала у међународно признатим границама све до референдума на савезном нивоу и одлуке грађана шта желе од федерације.

     
    Одговори

    1. То да, није уопште упитно да су грешили, били глупи и недорасли задатку.
      Тема је намера за освајање циљева ратом и наметнута кривица целом народу и земљи.

       
      Одговори

    2. #prevrat#

      Који су то Срби криви за растурање Југославије?
      Шта су они требали да учине да до тога не би дошло?
      Срби су једино криви што су пристали на стварање Југославије и тиме сами себи ископали гробну јаму.
      Зар још има таквих који мисле да би био могућ референдум којим би се Југославија мирно поделила док су се Хрвати наоружавали. Сетимо се оног видеа где усташки генерал издаје упутство: “Уђи у кућу и пуцај, убијај“
      Докле то самооптуживање за злочине других.
      Оног тренутка када је Југославија основана била је осуђена на пропаст.
      Улудо одоше толики српски животи да би се српска “елита“ иживљавала изигравајући хегемоне. Зато сада сви плаћамо ту највећу грешку у српској историји и плаћаћемо је још доста дуго.

       
      Одговори

      1. „Који су то Срби криви за растурање Југославије?“
        Milošević, Jović, Adžić; Bogićević…

        „док су се Хрвати наоружавали.“
        Srbi su su u vojnim magacinima imali više oružja, ali su čekali da ga upotrebi „vojska“, ne oni kao vojni obveznici već neka vojska devetnaestogodišnjaka iz Srbije i C.Gore, da im komšije ne zamere. Kad su se opasuljili bilo je prekasno.

        „усташки генерал издаје упутство: “Уђи у кућу и пуцај, убијај“ “
        To je bio general JNA koji je u vreme kada je to govorio uredno primao vojnu penziju. Na šta Srbi nijesu imali zamjerki.

        „Докле то самооптуживање за злочине других“
        Niko se ne samooptužuje, već se traži rešenje problema do koga mora doći nakon sagledavanja sopstvenih grešaka kako se one više nikada ne bi ponovile. Ko ne uči iz istorije, osuđen je da mu se ona stalno ponavlja. Jesmo li mi narod sa posebnim potrebama kad nas stalno isti neprijatelji prevode žedne preko vode?

        „Улудо одоше толики српски животи да би се српска “елита“ иживљавала изигравајући хегемоне.“
        Dakle, ipak su se neki Srbi iživljavali pa im je to neko zamerio? Dobro, barem smo počeli da razgovaramo umesto dosadašnje prakse da izvikujemo parole. Pozdravljam Vas

         
        Одговори

        1. Зна се ко се иживљавао и које хтео да буде највећи Краљ у Српској историји.
          Александар Карађорђевић!
          А пратили су га Пашић…па чак и Јован Цвијић…!!
          Ови касније су само наставили велико дело Александрово на њихову радост и врло приљежно!

           
          Одговори

  3. Тачан текст.
    Но, како год окренемо, на крају се дође до лустрације, материјалне реституције, отварања досијеа ДБ, извођење пред суд свих ратних злочинаца из WW2, без обзира на знак на капи, јасна редефиниција улоге комуниста, партизана и Тита, као терапија за тешко оболело српство.

    Мислим да тек кад се све то уради можемо доћи у ситуацију да у Кривични закон унесемо казнену одредбу за све који негирају да је НАТО извршио агресију на тадашњу СРЈ и да је тиме починио најтежи злочин – „Злочин против мира“…

    „Злочини против мира, познати под термином агресија, представљају једно од четири кривична дела за које се судило нацистичким званичницима у Нирнбергу, после Другог светског рата. Ови злочини ће, преко Нирнбершких принципа, постати једно од кривичних дела на којима се базира данашње међународно кривично право….“

    … Истовремено избацујући срамну одредбу везану за фалсификовани геноцид у Сребреници. Најпре зато што геноцида није било, и друго, зато што је Хашки трибунал спонзорисани наставак поменутог злочина против мира НАТО.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!