Александар Дикић: ПИСМО О НАМЕРАМА или О новом уједињењу свих српских земаља

Сваке године последња недеља новембра, закључно са 1. децембром протекне о обележавању српског и југословенског уједињења после завршетка Великог рата.

 Као и обично ти догађаји гледају се из потпуне другог ракурса, праве се историјске паралеле и ламентира се уз накнадну памет и подсећање на трагичан завршетак заједничке државе.

 Није спорно да је 1918. била година великих промена и још већих шанси за целокупни српски народ који је својим милионским жртвама заслужио слободу и уједињење. Нема дилеме да су те шансе пропуштене, да се кренуло путем којим се ређе иде, стазама пуних замки, нагазних мина, уз густе и „гушчје“ магле које су читав један народ, династију и државу одвеле у катастрофу.

 Потребно је да данашња елита тргне и разбуди српски народ, да не дозволи да окренут ка прошлости уназад корача у неизвесну будућност, чије стазе нису нимало сигурније од оних од пре једног века.

 Често се чује да је садашњица најгори период у српској историји, да је свака борба узалудна, да се немилице троши национална супстанца и да смо на прагу истребљења. Дефетизам, некрофилија, песимизам део су нашег карактера, готово симболи нашег менталног кариотипа. Али то је само паучинаста опна, склерозирана можданица испод које и даље ври слободарска мисао.

dikic Почетком 19. века Срби нису имали ни државу, ни цркву. Били смо сведени на обичну рају, без икакве политичко-територијалне самоуправе, без иједне инсигније националног идентитета. Па ипак, 1804. тај голоруки, неписмени, потлачени народ устао је против зулума и задивио Европу. Поразили смо неколико пута регуларну султанову војску, ослободили све утврђене градове (Смедерево, Шабац, Београд, Ужице, Соко. . . ), постали савезник великој руској армији и незаобилазни војни чинилац на Балкану.

 Почетком 20. века Србија је била измрцварена сукобима монарха и радикала, октроисањем и укидањем устава, државним ударима, понижавајућим односом са суседном Хабзбуршком монархијом, губитком рата против Бугара, сукобом државе и цркве, скандалима на двору. . . А онда, за само једну деценију Србија се претворила у светионик слободе на Балкану, финансијски се консолидовала, територијално проширила на рачун умирућег турског царства и најзад задала смртоносни ударац Двојној монархији, на чијим рушевинама је настала прва јужнословенска држава.

 Средином 20. века српско-хрватски сукоби потпуно су парализовали југословенско друштво које је пропадало под консеквентним таласима националних, политичких, економских криза. Непомирљива дихотомија партикуларног етнофилетизма и интегралног југословенства претворила се у тињајући жар који ће ветрови рата четрдесетих претворити у разарајући балкански пожар са милионским жртвама. Упркос нестајању Југославије после окупације (противно међународном праву), упркос до тада незапамћеном етничком, верском, грађанском рату, југословенски народи су успели да протерају окупатора, да поново створе заједничку државу и да кроз бенефите, које је доносио заједнички живот у миру, крену путем изградње, еманципације и модернизације.

 Данас опомињуће, курентно и отрежњујуће одзвањају Његошеве речи „племе моје сном мртвијем спава“. Али сан није смрт, ми нисмо у коми. Реагујемо и на вербалне и на моторне дражи, додуше неадекватно, несврсисходно, готово неконтролисано. Квалитетет и квантитет наше свести одавно је снижен, смењују се периоди сомноленције и индуковане, краткотрајне, реактивне еуфорије. Рефлекси су ослабљени, готово патолошки, а неки су и потпуно угашени. Веза између централног система и периферије је у прекиду, па хомункулус друштва изгледа као крпена лутка, без кичме, без скелетно-мишићне потпоре, без тонуса. Унутрашње крварење (неколико десетина хиљада абортуса и насилних смрти годишње) и спољашње (неколико десетина хиљада емигрира) гура нас у колапс, у шок. Дијагноза јесте озбиљна, прогноза више него забрињавајућа, али ситуација није безнадежна. Агресивна, правовремена и циљана терапија можа дати позитивне резултате.

  prisajedinjenje-vojvodine-srbijiНе треба датум када су се Бачка, Банат и Барања присајединили краљевини Србији злоупотребљавати како би отпочела расправа о укидању АП Војводине. Потребно је започети опште-национални дијалог о будућем статусу Републике Српске унутар јединствене државе.

 Не сме се ламентирати над расрбљеном Црном Гором и гуслати о Мојковачкој бици и Подгоричкој скупштини. Треба направити нови план о будућој заједници две старе српске државе, ма колико тај циљ данас изгледао далеко. Платформа за спровођење мора бити мултидисциплинарна, а најважнији нивои или трасе којима би се корачало ка коначном циљу су култура, црква, историјско наслеђе, језик. . . Одржављење тих веза је кулминација која је могућа једино ако Србија постане јака, модерна чиме би емитовала јаке гравитационе силе ка данас откинутим етничким просторима.

 Свенационални циљ треба да буде држава која би ујединила српски народ на простору Балкана, решила српско национално питање и као таква постала оквир у којем ће Срби моћи да се осете равноправним политичким, економским и војним фактором у овом делу Европе.

 Историја нас је научила да је концепт унитарне државе погрешан. Он је био део експеримента, покушај екстреполације француског модела, modus procedendi да се путем заједничког државно-правног хабитуса изнивелишу етничке, конфесионалне и језичке разлике. Прва Југославија пала је на испиту, јер модел високе пећи која би излила нову легуру од истопљених и утопљених различитих елемената претворио се у темпирану бомбу, у реторту која је експлодирала и разнела лабораторију и све у њој. Национални конструктивизам је отров, а не лек за јужнословенске народе који су већ почетком 20. века достигли висок степен афирмације, идентификације и диференцијације.

 Ако желимо државу српског народа, она такође не сме бити унитарна. Форма функционалне федерације већ је историјски и правно потврђена (Немачка, Русија). Четворочлана или петочлана федерација, са дводомном Скупштином, Конгресом као представничким телом народа и Сенатом као репрезентом покрајина, могла би бити успешна формула за очување неопходног државног јединства. Уз истовремену ефикасну децентрализацију која ће омогућити сваком региону равноправни развој. Дакле децентрализација, без опасности од дезинтеграције.

 Иако Србија има трауматично косметско искуство, могуће је таквој заједници дати кохезивну садржину и уклонити претње сепаратистиче бирократизације или неоетногенеза. Поред уставно-правних решења, поделе надлежности, начина финансирања, пореског система, координације и субординације, од есенцијалне је важности истицање идентитетских символа које грађане једне државе или етноса претварају у народ. Та арматура заједничке колективне свести и подсвести која једну заједницу чини постојаном, дуготрајном државотворном целином су језик, писмо, традиција, култура. . .

savindan Временске инсигније заједничке државе могу бити – Дан уједињења (фиктивни датум у будућности, надамо се што скоријој, када ће се остварити свесрпско уједињење), Видовдан (косовски мит је незаобилазна повезница свих Срба), Савиндан (светац, личност, државник који обједињава у себи политичку, националну и верску вертикалу).

 Ако би се већина Срба одлучила да рестаурира монархију, обзиром на срећну околност да су једини народ који има легитимне и легалне претенденте на престо и припаднике народне ројалне династије што је европски раритет, та краљевина би могла бити реорганизована по следећем принципу. Краљ би столовао у Београду где би се крунисао и одакле би владао (наравно симболично и формално). Његов наследник или вице-краљ (попут некадашњих зетских краљевића) био би владар Црне Горе, док би Република Српска са промењеним именом Српска Крајина, добила свог бана краљевим указом, а Војводина војводу. И бан и војвода били би аутентични представници круновине која им је дата на управљање, што је симултано поштовање традиције, историјских заслуга и народног суверенитета.

Карађорђевићи
Карађорђевићи

 Приметна је и сигнификантна обрнута пропорционалност титула и бројности наведених српских покрајина. Црна Гора, као део српског корпуса, кроз историју је достигла највећи степен еманципације, била је међународно призната држава и без обзира на малобројност становништва ту историјску чињеницу остатак српског народа мора поштовати и неговати. У част славне црногорске историје њоме би управљао наследник српског престола. Српска Крајина, иако на периферији мора имати највећи степен аутономије и бити важан драгуљ у српској круни. У име свих оних који су своје кости уградили у темеље прекодринске државне творевине она мора остати препозната и призната од Београда, а не апсорбована и утопљена у остатак Српства. Војводина, иако најбројнија покрајина, иако део који се први прикључио матици, иако део са највећом културном и економском афирмацијом, мора бити развојна локомотива заједничке државе, њен премац и мотор. Попут немачких државица којима је „вечним уставом“ загарантовано очување идентитета, било би крајње контрапродуктивно, ако не и непатриотски, одузимати права овој покрајини која је она већ стекла, јер се точак историје не може окретати уназад. Неопходно је учинити Војводину аутархичном целином која ће, поред своје неспорне диференцијације, остати неотуђиви део васцелог Српства.

 

5 коментара


  1. Mislim da autor gresi kada tvrdi da je forma funkcionalne federacije potvrdjena, a forma unitarnog nacionalnog konstruktivizma dokazano pogresna.

    U prvom slucaju navodi primer Nemacke, po logici, ako je njima bilo dobro sto ne bi i nama. Ali to se tako ne moze uporedjivati i smisleni se zakljucci na taj nacin ne izvlace. Prvo, Nemacka je imala drugacije istorijsko iskustvo, drugaciji uticaji i pritisci su odlucivali o njenoj sudbini, drugacije tradicije su se formirale i drugaciji tipovi problema resavali. Ukratko, takva logika kakvu autor pokazuje je jednaka onoj, videla zaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu.

    Sasvim konkretno, to sto je Nemacka skup dvadesetak istorijskih pokrajina, drzavica, knezevica i gradova je proizvod njenog usuda. Srpski usud je potpuno drugaciji i srpska resenja bi morala biti shodno tome.

    U drugom slucaju, imali smo primer samo pokusaja uspostavljanja novog unitarnog jugoslovenskog nacionalnog identiteta na opisani nacin. Tu se mozemo sloziti da je taj pokusaj propao i da se dokazao kao ne samo nefunkcionalnim, nego i potencijalno pogubnim. Ali to nam nista ne govori o potencijalnom pokusaju formiranja unitarnog srpskog identiteta u podrucjima i unutar drzave koju zamisljamo.

    Ja licno nisam monarhista, pogotovo ne kada monarhizam predlazu zuti. Niti mislim da je za okupljanje srpskih zemalja potreban takav okvir. Ne slazem se ni sa tezom da Vojvodina treba da bude lokomotiva, kao ni sa idejom da se Vojvodini prava ne smeju oduzimati (kao da ih ona sama nije prenela na Srbiju i jedva cekala da dodje u tu priliku od kako je stvorena unutar AU monarhije). Mislim da ne bi bilo dobro da RS ostane neki poludrzavni entitet preko Drine. Ali ja sam tu tvrdji od vecine mojih savremenika i saplemenika, jer smatram da bi za srpsko pitanje najsvrsishodniej bilo da se cela BiH inkorporira u srpsku drzavu. To bi naravno zahtevalo mnogo vise rada ali nije nemoguce, a i temeljno i trajno bi resilo sve probleme prema Hrvatskoj, i time bi se smrskali stogodisnji planovi Beca, Londona ili Ankare.

    Ukratko, autor kao da nista nije naucio iz proteklih 100 godina nase istorije, sto iskreno i ne cudi toliko obzirom da se radi o clanu GO DS.

     
    Одговори

    1. Јесте Ви онај Вукашин којег је Дикић разбио у расправи о Трампу?
      Сад злобите против њега у својој немоћи.
      Бедно.

       
      Одговори

      1. Ја не знам колико пута је Дикић овде изразбијан у полемикама, па се не сећам да сте Дикића Ви или тако неки назвали бедником, пошто се упорно наново јављао, као да (му) се ништа није десило.
        У утуцима око Трампа, рецимо да је Дикић био 55% у праву. И какве сад то везе има са овом темом?

        Овај напис може послужити да се отвори дискусија о будућности Српског народа, будући да је садашње стање неприродно и има више атрибута неколико строго контролисаних конц-логора него уређених држава.

        У идеји мени смета претерано инсистирање на аутономијама, које заправо иду линијама племенских српских подела, те би широке аутономије, узимајући у обзир јаке и перфидне утицаје с поља, биле заправо главни генератор разбијања Српске државе.

        Могу напоменути да сматрам да се тешко може замислити целовитост српске државе без Дубровника и Пељешца… итд..

         
        Одговори

      2. Ne znam kako da vam odgovorim na to. Podseća malo na ono čuveno pitanje, da li znaju roditelji da ste gej?

        Dakle ja sam taj Vukašin, ali Dikić ne bi mogao u raspravi da razbije ni vazu, kamoli sagovornika. Pokazao je elementarno nepoznavanje osnovnih činjenica i pokušao je da prevari publiku, a i koliko se sećam meni je odgovorio samo sa jednim „ne, ti nemaš pojma“ komentarom, što zaista nije pravdalo nastavak polemike. Sve što sam imao da napišem o Trampu i pre i posle izbora, možete naći ovde –

        http://www.standard.rs/politika/36219-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8

         
        Одговори

  2. А зашто би аутономија Војводине била датост? Непроменљива?
    Па њу су измислили комунисти у својим антисрпским плановима.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!