АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: У ЉУБАВИ И У РАТУ НИЈЕ СВЕ ДОЗВОЉЕНО (2. део)

По повратку у свој родни крај крајем 41. Милица је успоставила везу са најистакнутијим смедеревским комунистима: Јовом, бившим командантом бившег Грочанско-подунавског партизанског одреда и Јуретом, бившим партијским руководиоцем истог одреда. Заједно са њима, у најдубљој илегали, била је у Среском повереништву комунистичке партије за Подунавски срез. То су били релативно млади људи у пуној животној снази. Јова је рођен 1911, дакле, имао је тада 31 годину, а Јуре је рођен 1917. године, односно имао је 25 година. Сво троје су, поред осталих, постали чланови новоформираног Окружног повереништва за Младеновац, а нешто касније Јуре је постао и његов секретар.
Новембра месеца 1942. године заказан је састанак наведеног Окружног повереништва у једном селу у Младеновачком срезу у кући сарадника НОП-а од највећег поверења партије.
И тако дођосмо до догађаја о којем је Комунистичка партија Југославије најстроже забранила да се прича и пише наредних четрдесетак година како се не би каљао углед (морални лик) њених чланова, као и углед целог Партизанског покрета у току рата.
Чланови Окружног повереништва КПЈ за Младеновац сакупили су се у кући поверљивог сарадника дан раније од дана за када је заказан састанак, предвече, те су у њој преноћили. Ујутро, када су поустајали, из једне собе зачула су се два револверска пуцња. У тој просторији, у тренутку када су остали сами, Милица је пуцала у Јову и на месту га убила.
На смрт преплашени домаћин одмах је утрчао у кућу те је од чланова ОП затражио објашњење за пуцњаву, а они су покушали да га убеде да је Милица нехотице убила Јову. У њихово објашњење домаћин није поверовао и одмах је у њега изразио сумњу, правдајући је тиме да је чуо два пуцња, а не један.
Затим је Окружно повереништво КПЈ за Младеновац донело одлуку да се Милица има сматрати ухапшеницом док је она о свему дала писмену изјаву. Такође је формирало комисију од два члана са задатком да испита цео случај. Један од чланова комисије био је Јуре као најближи сарадник и покојног Јове и Милице. Он је обавестио остале чланове ОП да су Милица и Јова били у љубавној вези, али да је она тек касније сазнала да је он ожењен и да има децу, те да је о томе хтела да обавести ОП чему се Јова жестоко успротивио и да га је због тога она у срџби убила. Јуретово правдање Милице деловало је неуверљиво и није прихваћено јер је на пример, поред осталог, и она била удата, те зашто би јој толико сметало што је Јова био ожењен.
Нормално, о трагичном догађају ОП је одмах обавестио Покрајински комитет КПЈ за Србију и послао му је и њихово саслушање Милице као и њену изјаву. На основу приспелих информација ПК је донео следеће одлуке: да се Милица смени са свих партијских функција, да се искључи из партије и као трећу и најригорознију одлуку – осудио је Милицу на смрт.
Али, ни Окружно повереништво ни Покрајински комитет нису знали за још једну, веома битну чињеницу која је додатно закомпликовала цео случај и која је на крају проузроковала најтрагичније последице. Наиме, Милица је била у интимној вези не само са Јовом већ и са Јуретом. Прави партијски ратни љубавни троугао изузмемо ли њихове појединачне бракове. Можда је у питању био типичан ефекат четири зида, тј. када си са неком особом стално заједно, као, на пример, у канцеларији на послу и слично, или у нашем случају у илегали, временом та ти се особа све више и више свиђа, све ти је лепша, или је можда у Миличином случају, занемаримо ли за тренутак и Јовину и Јуретову одговорност, био у питању тешко контролисани сексуални нагон, односно најобичнија нимфоманија?
Било како било тек је недуго затим њен вољени Јуре самоиницијативно, без одобрења ОП, никога не питајући, саопштио Милици одлуке Покрајинског комитета што се њеног случаја тиче, ослободио је од партијског заробљеништва, чак јој је дао пиштољ са муницијом и пустио је да оде у Младеновац. Због свега тога он је касније само партијски кажњен и послат је у ратну јединицу, у I Шумадијску бригаду. Тиме је до тада најистакнутији члан Комунистичке партије у Смедеревском срезу завршио своју партијску каријеру, те му је остала само војничка.
Партизанка Милица, убица свог љубавника и најближег партијског и ратног друга, осуђеница на смрт од стране своје Комунистичке партије, чији су се цео свет и смисао живота срушили, највероватније ни једног јединог тренутка не помишљајући на невине жртве нити на њихове породице које ће да завије у црно, поступком очајника, појављује се 24.12.1942. године, у сред бела дана, у 14 часова и 30 минута, у Младеновцу и пуца из пиштоља на немачке официре. Теже рањава два потпоручника II батаљона 724. гренадирског пука немачке војске. Приликом њеног атентата у непосредној близини се затекао и Пећанчев четнички командант, војвода Јован Војиновић који је покушао да је ухапси те она пуца и у њега и убија га. После тога партизанка Милица извршила је самоубиство.
Одмах сутрадан, 25. децембра, Немци су за одмазду због миличиног атентата, а по наређењу немачког заповедника Србије, довели из београдског Бањичког концентрационог логора у Младеновац 40 логораша. Истовремено су уз помоћ недићеваца блокирали цео град и сав народ затечен у њему, све оне који нису успели у међувремену да побегну, спровели до места предвиђеног за стрељање логораша. Из на силу сакупљеног народа, били они становници града или не, издвојили су још десеторо несрећника, међу којима се налазила и једна двадесетдвогодишња жена, како би намирили наређени број, као и да би одмазди дали и локални карактер, и стрељали су их заједно са логорашима.

Тако је због Миличиних љубавних јада, и то за време рата само тога дана, 25.12.1942. године, 50 невиних људи, ни кривих ни дужних, изгубило своје животе.
Два напред наведена догађаја, два атентата, Комесарев и Миличин, без сваке сумње нам потврђују неистинитост изреке да је у љубави и у рату све дозвољено и доказују нам управо супротно од тога, односно да је много истинитије да ни у љубави ни у рату није све дозвољено. Ту изреку није устврдио нити формулисао наш народ, већ је она увежена споља, а та чињеница сама по себи не мора аутоматски да значи нити да је она тачна нити да нешто вреди. Њено одомаћивање код нас упозорава нас на то да не бисмо требали некритички свашта да прихватамо здраво за готово. Тако се на пример, захваљујући масовним медијима, у српском друштву све чешће употребљава и америчка изрека: „Ако не можеш да га победиш ти му се придружи“, која је у потпуној колизији и са српским етичким кодексом и са историјским памћењем Српског народа. На нашу несрећу, њу могу да чују чак и наша деца гледајући америчке цртане филмове.

 

КРАЈ

 

1 коментар


  1. Одлична прича. После толико година, посла одакле Вам ти подаци?

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!