АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: У ЉУБАВИ И У РАТУ НИЈЕ СВЕ ДОЗВОЉЕНО (1. део)

Позната је и од многих некритички прихваћена интернационална изрека: „У љубави и у рату све је дозвољено“. Толико се и код нас употребљава, а нарочито у нашем грађанству, да је постала малтене као народна изрека. Па да ли је она истинита или су њени аутори погрешили? односно да ли она можда служи као оправдање за многобројне погрешне људске одлуке закључно са људском глупошћу па чак и као оправдање за извршене злочине?

Да се то упитам нагнала су ме два догађаја на која сам у скорије време набасао. Један на ТВ-у а други у књизи. Они су подесни због тога што се у њима љубав дешава у ратно време, дакле, љубав и рат су спојени, истовремени, што нам олакшава доношење закључка да ли је напред наведена изрека тачна тј. истинита или није.
Први случај запазио сам на II ТВ каналу РТС-а који је пре месец – два приказао одличну руску серију о Чапајеву, чувеном и у Руском народу веома популарном команданту Црвене армије у грађанском рату проистеклом из успешно остварене Октобарске револуције 1917. године.

Василиј Иванович Чапајев (1887 – 1919) већ је командовао крупном јединицом Црвене армије (погинуо је као командант 25. дивизије) али због свог сељачког порекла и скоро никаквог образовања није био идеолошки „поткован“ те су му претпостављени наметнули новог комесара јединице односно представника бољшевичке партије у њој, како би га он едуковао, усмеравао, ограничавао, контролисао и по потреби спутавао. Дуализам између команданта и комесара била је општа карактеристика свих комунистичких јединица докле год су оне ма где на кугли земаљској постојале и био је стални извор трвења у њиховим штабовима а понекад чак и узрок њихових неуспеха.

На Чапојеву несрећу Комесар је имао веома лепу и младу жену идеолошки веома „потковану“. Из марксистичке идеологије нарочито су јој се свидели, просто прирасли за срце, ставови о једнакости и равноправности жена, о њиховој слободи па чак и о слободној љубави, слободном избору сексуалног партнера, истовремено не знајући да свако буквално, некритичко, чак наивно, прихватање лепих прича из сваке идеологије може да изазове веома трагичне последице.

Није морало да прође пуно времена да би млад, леп, стасит и тада већ славан Чапајев и комесарева супруга која је презирала све малограђанске стеге, скрупуле, извештачености, у женско-мушким односима ступили у љубавну везу. У складу са прихваћеним ставовима и опредељењима свој новонастали љубавни плам комесарева жена није крила ни од кога па чак ни од свог супруга. Чапајев, препун љубавних авантура у свом дотадашњем животу, и ожењен и разведен, и више пута отац, није износио на сва звона своју нову љубавну везу, мада му је она годила, али је у сваком случају био много мање заљубљен у своју нову партнерку него што је она била заљубљена у њега. И по питању љубави исказивао је он своју много мању идеолошку образованост у односу на жену комесара.
Иако идеолошки најсвеснији од њих троје, Комесар није равнодушно и са одобравањем гледао на неверство своје супруге и то нескривено и још јавно те је користио сваку прилику да буде против Чапајева и непрестано га је опањкавао код претпостављене команде. Највиши представник бољшевичке партије у Чапајевој јединици, испоставило се, показало се, био је најконзервативнији што се тиче ослобођења и равноправности жена као и што се тиче слободне љубави, или је можда најискреније подржавао те ставове али само ако се они не би односили и на његову жену.

Сукоб између Чапајева и комесара његове јединице заснован на тумачењу марксистичке идеологије од стране комесареве жене, кулминирао је приликом једног коњичког јуриша Чапајеве војске у којем су обојица учествовала. Киптећи од мржње и љубоморе, јашући иза Чапајева, Комесар је искористио тренутак борбене буке препуне узвика, јаука, топота коња, пушчане, митраљеске и топовске паљбе те је кришом из револвера пуцао у Чапајева. Дакле, велики, славни и страшни Василиј Иванович Чапајев умало није платио својом главом и то од „пријатељске ватре“, умало није постао жртва тврдње да је у љубави и у рату све дозвољено. Преживео је он три године ратовања на фронту у I Светском рату, револуцију и до тада грађански рат, а умало да настрада ни због чега другог већ због слободне љубави.

Други случај који нам показује шта све може да се догоди када се саставе љубав и рат и ако се прихвати изрека да је у љубави и у рату све дозвољено, догодио се за време II Светског рата, крајем 1942. године, и то нигде другде него баш код нас у Србији, у тадашњем Београдском округу. Та година је иначе била најтежа у целом рату за партизански покрет у Београдском округу којег су сачињавали следећи срезови: Врачарски, Посавски, Грочански, Космајски, Подунавски, Младеновачки, Колубарски, Јасенички и Орашки. Дакле, територија Шумадије северно од Аранђеловца па до Београда оивичена рекама Колубаром и Великом Моравом.

Већ 22. фебруара те године Немци су заједно са четницима војводе Косте Миловановића Пећанца у селу Тулежу, у Колубарском срезу, разбили Космајски партизански одред и том приликом су убили 30 његових бораца, а одмах затим и неколико теже рањених. Од преосталих партизана подељених у више група, њих двадесетак се крајем јуна, не могавши да опстане на територији округа, повукло дубље у Шумадију и ушли су у састав Првог шумадијског одреда. Недуго затим, од њих и од новопридошлих бораца формирана је при одреду 3. Космајска чета. Одред је деловао и у Шумадији и у Београдском округу стално мењајући место боравка, док су у округу за стално остали, и то у најдубљој илегали, такозвани политички радници на терену.

Највиши орган Комунистичке партије Југославије у округу био је Срески комитет Космаја под који су потпадала среска партијска повереништва.

Почетком августа месеца 1942. године Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Србију донео је одлуку да се Срески комитет за Космај подигне на ниво Окружног повереништва и то за округ Младеновачки, који ће да обухвата следеће срезове: Космајски, Грочански, Подунавски (Смедеревски) и Младеновачки. Очигледно је да се партијски округ није подударао са административним.

За члана Окружног повереништва Покрајински комитет именује и другарицу која је имала конспиративно партизанско име Милица. Иако веома млада, рођена је 1919. године, Милица је већ остварила веома успешну и у борби проверену партијску каријеру, те је ПК у њу имао велико поверење.

Наиме, партизанка Милица рођена је у сиромашној породици у једном селу у околини Смедерева. Пре рата је студирала права у Београду, а 1939. године постала је члан КПЈ-у. Пред рат се и удала. У априлу 1941. постала је члан Среског комитета КП у Поморављу, а по избијању јулског устанка обављала је функцију партијског руководиоца чете у Поморавском партизанском одреду. По пропасти устанка вратила се у родни крај и већ почетком 1942. године ПК КПЈ за Србију даје сагласност да Милица постане члан Среског повереништва за Подунавски срез, а касније и његов секретар, да би, као што смо већ рекли, почетком августа исте године постала члан Окружног повереништва КПЈ за Младеновац.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!